Friday, 3 March 2017

Дан који сам преживела..за сада..


Како преживети прву недељу Великог Поста и остати здрав, прав и нормалан, стално имајући на уму речи свог мудрог оца..Само да ми је да преживим другу и пету недељу Поста, па да одахнем..у те недеље људи потпуно полуде..

То значи или да сам се ја забројала или да је та друга недеља поранила..о трећој могућности да би та друга могла бити гора, не желим ни да мислим..

Када преживим дан у коме се, на зубарској столици током рутинске процедуре, између анафилактичког шока и мене испрече делићи секунде, сматрам да је то довољно ужаса за један дан..

Ошамућена од хаоса, који је застрашујућа алергијска реакција учинила мом организму, и антихистаминика, одлучим да је једини излаз да проведем лепо послеподне у фином друштву, уз сокић и баш лепу причу..

Повраћене равнотеже и поправљеног расположења, кренем кући. На повратку, ничим изазван и не гледајући да ли неко хода улицом, на сред тротоара испред мене налете громада меса торпедована из улаза зграде..

У покушају да га избегнем сам се саплела и улетела човеку право у наручје..

Делићи секунде су одлучивали да ли ће ми горила, који ме је шчепао од позади, поломити врат или ипак закључити да сам безвезњак који случајно шета улицом када велика политичка фаца излеће неконтролисано на улицу..

И да, горила је био наоружан..питајте мој леви бубрег који, као и ја, верује да људи не би требало да носе оружје за појасом и да хватају девојке за врат зато што њихов газда не зна како се понаша међ' светом..

Лепо вече је помогло да се колико толико опоравим..и до Браничевске сам већ била своја..

Што је очито био сигнал за бели џип да се сјури као манијак низ улицу и да истестира кочнице надомак пешачког прелаза на ком сам се нашла..одредивши тако да, по трећи пут данас, делићи секунде и, у овом случају, сантиметри одлуче о мом животу..

Ушла сам у кућу с вољеним дагњама у рукама, решена да заборавим овај дан, уроњена у укус омиљених шкољки..

Срећом да смрдљиви ресторан пакује храну у прозирне кутијице. Ко нормалан ставља листиће нане у дагње????????????????

И ко овако проводи свој живот?


Ако је и за прву недељу Поста, много је..

Wednesday, 8 February 2017

Како изгубити 12 кг и бити опет витка..


Зла Гоца ме је прво натерала да станем пред њено зло огледало које, под прејаким светлом у њеном купатилу, напросто вришти..дебела си!

Онда ми је купила ону грозну дигиталну вагу која неће утешно да вара када се преместите са ноге на ногу..
НЕ! Она зацементира број измерених килограма и онда блинка чак и када спустим једну ногу на под!

Но, добро..прихватам да они кажу да сам дебела. И да и моје огледало, када се сада погледам у њега, каже..буцкаста си..само 12 кг мање и бићеш бомба!
Издајица!
А годинама смо имали договор да мора да ћути и лаже..

И тако..одлучила сам да се ухватим у коштац са скотом званим..12 кг вишка..

Јуче ми је био први дан. Одлучила сам да почнем оштро..прочишћавањем организма..

Ништа нисам јела до 11.00..прочишћавање иде феноменално..
Ту негде је кренула моја забринутост око срца. Инфаркт је најчешћи узрок смрти у Србији..а шта ако ме стрефи срчка пре него што опет будем витка, па умрем дебела?
Појела сам банану..превентиве ради..
То је здрав доручак и хранљив..
Мој пречишћени организам ће да дане душом након што схвати да је заштићен и вољен..и да бринем о њему..

12.00 Мало ми је та банана састругала желудац. Не ваља да желудац пати. Шака смокија није много, а донеће мир и благостање том важном органу. Уосталом, треба ми ужина.

Пречишћавање је у току.
14.00 Могла бих да припомогнем. Зелени чај је благотворан за организам. Осим што немам зелени чај у кући јер волим црни. Нема везе, то је скоро исто. Црни је ионако јачи, па ће пре да прочисти мој организам.
Хмм..црни чај је прејак. Морам појести неколико чајних колутића да ми не би иритирао нежну, тек прочишћену слузокожу желуца..

16.00 Волим што сам жена од карактера. 
Ништа не једем већ два сата. 
Ошишала сам шишке. Чисто да мало припомогнем скидању килограма. Ионако су биле предуге.

17.00 Кренула до Сложних комшија. 
Шетња од Чаира до краја Булевара ће благотворно утицати на процес прочишћавања. Успут причам са Мими. Сигурна сам да и разговор троши килограме.

19.00 Скоро сам стигла кући. Успут сам свратила у месару. Управо тегљарим кесу тешку око 3,5 кг. Не сам да шетам, већ сам пола пута у повратку прешла под оптерећењем. Ура за мене! Као да сам била у теретани.

20.00 Војкан мене не разуме и не подржава. Како другачије да дефинишем баклаве у фрижидеру?
Хмм..шећер је добар за рад мозга. Неопходан! Значи да Војкан брине о томе да и даље будем паметна. Дивно! Како је пажљив.
Појела бајадеру и попила још једну шољу црног чаја са мало смокија..да ми не буде мука од слатког.

Осећам се баш задовољно. И мој организам се радује.
Нема он баш пречесто могућности да осети благодати прочишћености.

Јутро. 7.00
За 24 сата прочишћавања, нестало 1100 грама..
Килограм сам лакша!
Свиђа ми се ово прочишћавање.
Још само 11 кг..

Thursday, 12 January 2017

Још увек су људи у стању да ме изненаде..прича о предивним мамама..


Још прошле године сам рекла да група Помоћ Нишлијама, ако се ја питам, неће више скупљати гардеробу..

Наиме, од скоро 90 породица којима помажемо, већина су заиста фини свет. Али, има пар жена због којих ми се смучи живот када треба да било шта сложим или попакујем. Толика бахатост и безобразлук су напросто поражавајући..

Наравно да ме је бес прошао у међувремену, али сам на задњој подели одеће била присутна, по први пут. Буквално сам глумила жандара и уопште ми се та улога није допала.

То је био један од разлога, уз чињеницу да у групи више немамо пуно мале деце, да се огласим јавно преко ФБ и да позовем неке друге људе којима можда такође треба помоћ. Позвала сам маме која имају бебироне и клинце до пет година да ми се јаве да им поделимо све оне перјане јакнице, дуксерице, панталонице и свашта нешто још, док је још увек овако грозно хладно..

Прво стидљиво, у неверици, пуне питања и сумњи, почеле су да се јављају..

Било је упозорења да ће се јавити и разни преваранти и грабљивци, али сам некако мислила да горе од овога што сам већ видела, тешко може да буде..

Због сметова и немогућности да ствари преместимо, подела је организована у кући без струје и грејања. Мислила сам да ћу да се смрзнем и помислила да нико , ако му није велика невоља, неће доћи по том мразу и хладноћи.

А дошле су, смрзнутих носића, збуњене, стидљиве. Несигурно су ушле у кућу, виделе гомилу ствари, у неверици се згледале и почеле да запиткују шта смеју да узму.

- Шта год вам се свиди и колико вам треба.

Навикнути на живот у Србији и све грозне епитете које сами себи намећемо, очекивао би човек грабеж и помаму. 

Ни близу. Часком су се договориле, прво узеле по јакницу за своје дете, а остало оставиле за маме које су требале тек да стигну., и полако наставиле. Помогле су ми и да изаберем одећу за клинце чије маме из заиста оправданих разлога нису могле да дођу.

Једини проблем су им представљале кесе. Наиме, сматрајући да ће добити по стварчицу-две, нису понеле неку торбу да спакују одећу.

Док сам се ја вртела и отварала кутије, док си дланом о длан, све ствари које су остале за неке друге маме су сложене и спаковане. Што би рекао Војкан..овако чисто није било не зна ни сам од када. Покупиле су и папире, разбацане кесе, све распремиле и тек тада одлучиле да крену. Заједно. Као да се одвајкада знају. Не пропуштајући прилику да понуде помоћ око спремања или паковања за неке друге људе, кад затреба.

Потпуно сам..
Не знам ни сама шта сам..
Нисам одушевљена ни еуфорична..
Јок..потпуно сам лагана, тиха, ушушкана..
Верујем да је то радост..
Она права, исконска, када схватиш да су људи добри..
Они остали су аномалија, а не правило..

Хвала вам маме..
Учиниле сте да тај понедељак буде дан када је имало сврхе пробудити се..
Част ми је била упознати вас..

Подела бебећих бенкица и осталих стварчица нас очекује за који дан.. И већ се радујем томе..

Wednesday, 11 January 2017

Свињска ногица у пасуљу..или како не смете да запросите девојку..


Глођем данас оне лепљиве ситне кошчице из свињских ногица које сам извукла из куваног пасуља..
Не могу да вам објасним колико их волим..
Толико да ме је баш брига што се умажем као прасе и што кристалну чашу моје прабаке, из које волим да пијем црно рујно вино, обложим лепљивим пасуљем толико да подсећа на лонче..

Глоцкам ја ногицу и тако се сетим пијавице..у ствари дечка кога сам тако звала јер..

Шта да вам кажем..нико није савршен па ни ја. Тако је и могао да ми се омакне тај језиви тип фрајера..дечко пијавица.. Ма, фин је био, пажљив и све то, али од оних који финоћу и доброту некако изврну у патолошку упорност да добију оно што не желите да им пружите..

Знате тај случај..насмеши се, донесе чоколаду, умиљава се, а онда вам предложи да идете са њим на свадбу теткине куме испод шатре и да тамо будете једна од 572 званице..
А Вас срамота да одбијете јер је тако фин..и онда мрзите и куму и тетку и свадбу и њега и шатру..и себе што не кажете будалетини у старту да се гони са све својом финоћом..


Парафразирам, наравно, али верујем да је сада јасније о ком типу хуманоида је реч..

Пар пута сам пијавици на леп начин објаснила да се ја нећу удавати, свакако не за њега, али је то некако узимано као успутна опаска на коју не треба обраћати пажњу, нарочито ако буде дочекана уз смешак, гигантску чоколаду и карту за позориште..

И тако ја одлучим да му практично покажем да не долази у обзир и да га натерам да он раскрсти са мном..
Учинило ми се да би тако могло бити лакше..
Смислим план и првом приликом, онако необавезно, поменем како бих не знам шта дала да опет пробам прави домаћи пасуљ са свињским ногицама, онако меканим, сочним, пихтијастим, какве је само моја бака умела да спреми..

Настаде општи хаос у старој господској београдској фамилији..
Кренула јурњава за пријатељима пријатеља који су некада макар начули да постоје људе који живе тамо негде на селу и, замислите, гаје домаће свиње..

Не знам како су решили проблем свиње и ко је уопште и под којим условима пристао да им закоље свињу само због ногица, јер поуздано знам да они немају замрзивач и месо купују на "три шницле" или "300 грама од бута", али слутим да се неки домаћин лепо овајдио на рачун породице чудних људи..

Какогод, једног уторка бејах свечано позвана на предстојећи породични недељни ручак..
Под породицом сам подразумевала врле родитеље, али се испоставило да је још пар пријатеља било вољно да проба тај кулинарски специјалитет по рецепту "преко дебеле везе" добијеном од главног кувара једне надалеко чувене скадарлијске кафане..

Све у свему, ручак је био врхунски..
Једино што никоме нисам напоменула да ја ногице из пасуља једем рукама, да се умажем до лаката, да ми је цела фаца до очију облепљена пасуљем и остацима куване кожурице, а чаша са вином на крају престане да буде провидна..

Потпуно сам уживала, занесена одличним ручком и апсолутно сигурна да сам решила проблем пијавице, док у једном моменту, са све коскицом коју сам сисала међу зубима, потпуно шокирана нисам приметила да су моји домаћини, на чије сам првобитно згражавање рачунала, сви до једног заглибили коске, насмејани и одушевљени новим открићем..
Наиме, ти људи нису појма имали да је ручак неизмерно слађи када се једе рукама..

Збланута, видех пијавицу, са све замазаном белом кошуљом и лептирком, коју је тако лепљивим рукама одвезао у пола посла, како се смеје од уха до уха..и гласно изговара..

- Ти си жена мог живота. Венчаћемо се за разумних два месеца.

Није ми се учинило поштено да се до краја обрачунам са сиротом ногицом. Онако умазана сам збрисала колико ме ноге носе.

Па ја у "разумних два месеца" не бих могла да се одлучим да ли бих се удала за Кијану Ривса, а не за замазану пијавицу из фине београдсе породице која је у стању да се за пола сата врне у гумењаке из којих им је предак искорачио пре двеста година..
И која ме не пита, него одлучује шта ћу ја да радим за два месеца и шта је разумно..

Нема те финоће брате рођени..
А ни теби срећна живота са Београђанком након што си омирисао куване свињске папке, ја да ти кажем..

Thursday, 11 August 2016

Ја нисам заслужила да доживим да ме буде срамота што сам Српкиња..


Прошлу недељу сам провела у Улцињу на међународном сајму рукотворина. Дошли су излагачи из Црне Горе, Албаније, Русије, са Космета, из БиХ и Србије..

Позив сам добила од господина Рамиза..иако се до тада нисмо лично упознали..

Да, Рамиз је Шиптар..што питате?
И ето, ја љубазнијег и коректнијег човека скоро нисам срела, па нека се ови наши великосрби пуше до неба..






Но, зашто ово пишем..

У Крагујевцу је пре неких месец дана одржан сајам рукотворина. Позвани су гости из свих горенабројаних земаља..и махом су у питању били исти људи који су дошли и у Улцињ..

Сећате се наших вечитих хвалоспева о љубазним Србима и бусања у груди како смо добри и предусретљиви домаћини? Не знам где су ти представници небеског народа били другог дана сајма у центру Србије, а ко су ти који су госте напали и растурили и погазили све то што су људи својом руком израдили и изложили.. 

Цео дан су провели у полицији уместо на штанду и нису могли да напусте земљу док се не заврши саслушање..иако ни за шта нису били криви, а све трошкове су сносили сами, не продавши рукотворине које су са собом понели..

Да, и Рамиз је био међу њима..и није сматрао да због неке будалетине и ружног искуства треба на зло злим да узврати..
Позвао нас је у свој град..

На штанду са моје десне стране је био брачни пар из Врњачке бање..
Људи праве српске опанке..
Поред њих је жена која шије и продаје српску народну ношњу..
Рамиз им је рекао да су добродошли јер је то што они праве уметност..
Упс..

Жена са моје леве стране је Шиптарка из Скадра..продаје ткане ћилиме..
На ћилимима, потпуно збуњена, препознајем пиротску шару..
Каже ми да је то шара типична за цео јужни Балкан и да зна да се слични праве и у Србији..
А видите, мене су учили да је пиротска шара уникат и да нико ништа слично не прави..
А ето, она није српског порекла (за разлику од око 40% становника Скадра), али јој је исте такве ћилиме правила и прабаба..
Једино кечићи и торбе са албанском заставом показују да на том штанду не излаже нека вредна Пироћанка..
На растанку ми је поклонила ћилимче и, док смо се грлиле као да се годинама знамо, позвала ме је у госте када следећи пут дођем у Скадар..
И она је била у Крагујевцу..

Од православног крзнара Србина је Шиптар купио овчије коже иако је пар штандова даље и крзнар из Албаније продавао своје..
Каже купац да су ове боље уштављене и да не смрде..
Купио је десетак..да на њима клањају он и његови синови. Не, зашто би му сметало што исти крзнар прави и излаже српски опанак..то су бесмислице..
Да пријатељу, слажем се..

Другог дана сајма нам се прикључила девојка, Шиптарка из Ђирокастре. Она прави прелепи, модерни накит..
Нешто се у старту наљутих на њу због неспоразума око штанда..а она ће мени..чекај, решићемо, сви смо овде пријатељи..
На растанку ми је рекла да за месец дана организује сајам рукотворина у свом граду..
Позвала ме је да јој будем гост..
И она је била у Крагујевцу..

Ту је и Шиптар из Скадра..
Прави све што вам може пасти на памет од дрвета маслине..
Првог дана сам купила велику варјачу која мирише на маслине и море..
Рекао је колико кошта, ја платих, а он ће..е, ево ти пола од датог новца назад..ниси ти обичан купац, ту си као пријатељ..
И он је био у Крагујевцу..

Задњег дана сајма сам уживала радећи, купајући се и дружећи се са једном Босанком, две Шиптарке и једном дамом из Сјенице на женској плажи, на којој владају женска правила и на којој жене једна другој помажу и размењују савете и када се речима једва разумеју. На тој плажи Шиптарка из Тиране боље говори српски од Врањанке, а Немица послужује све присутне колачима..

Е, тог задњег дана сам се постидела због народа из кога потичем толико да ми се још увек плаче..

Не, није нам Крагујевац био довољан..
Не, није нам било довољно што су људи, које третирамо са ниподаштавањем, неретко и са огољеном мржњом, одлучили да нам то не замере и пазили нас као своје..нико ме искоса погледао није, а камоли ме увредио или повредио..

Не..тог задњег дана је човек, Војвођанин игром случаја (тек да не испадне да се Срби деле на фине и оне који то нису по пукој географији) који је са Рамизом делио собу (човек тих дана није спавао код куће већ је плаћао смештај да би сви били заједно), сачекао да Рамиз оде да се истушира и покупио му 1600 евра из новчаника..новац који је општина Улцињ донирала за одржавање сајма рукотворина..

Полиција је рекла да нема права да га претреса ако нико није видео да је новац узео..
Жени која организује сајмове у Србији се насмејао у лице када га је питала да ли га је макар мало срамота тога што ће Рамиз тај новац морати да надокнади одузимајући га од своје деце..

Њега није, каже..
Али, ето, мене јесте..
Чујте Срби..

Thursday, 28 July 2016

Наша кућа звана..Топоница за кућне љубимце..


Наш стан има велику и дивну терасу на коју је могуће изаћи и из дневне собе и из трпезарије..
И једна и друга врата ка тераси су углавном стално отворена..

Клементинина омиљена забава је да неуморно прави кругове..са терасе улази кроз мања трпезаријска врата у стан, направи шпанцир кроз трпезарију, ходник и целу дневну собу и изађе на терасу кроз велика врата дневне собе..
И тако у недоглед..




То је омиљена рута и када се јури са Жозефином, па кроз цео стан имамо мачји стампедо..

Е, сад..невоља настаје када се затворе врата дневне собе..

Жозефина..
Сатима је у стању да лежи на столици у трпезарији фиксирајући отворена терасна врата..и не пада јој на памет да кроз њих изађе..
Онога тренутка када отворим терасна врата у соби, скаче и кроз дневну јурне на њих да би се домогла терасе..

Клементина..
Региструје отворена врата у трпезарији..
Одшета до дневне собе и констатује да су та врата затворена..
Оде поново у трпезарију, проверава да ли су врата ка тераси и даље отворена и враћа се у дневну собу..
Седне испред великих врата и креће да се дерња на сав глас..све док их не отворим..
Изађе кроз њих на терасу..



Малена..
Приђе малим терасним вратима у трпезарији, до пола изађе на терасу, погледа лево десно, окрене се да осмотри Жозефину како лежи на столици и Клементину која проверава шта се чудно дешава са вратима, још једном звирне напоље, врати се у трпезарију у рикверц и одцуња до дневне собе..
Када отворим велика врата, пропусти мачке, а онда и сама изађе на терасу и развали се колико је дуга..

Војкан..
Углавном игнорише терасу у сваком смислу и на њу залази када треба да унесе звери у кућу или да покупи пецарошки прибор из ћошка..
Скоро увек из дневне собе..

Ја..
Данима одмеравам акваријум..

Tuesday, 28 June 2016

Нисам могла да га волим


Све је мирисало на љубав из руских романа, пуну патине и раскоши, оивичене цветовима трешње и мирисом борових иглица.

Био је леп и згодан, обдарен тим посебним, исконским шармом који краси отресите козачке атамане и тамнопуте шпанске љубавнике.

Мирисао је на росу и смирну, широког осмеха који је просто озрачивао све оне крај којих је пролазио и сигурног корака некога ко је свестан да је посебан и јединствен, али и потпуно равнодушан на ту чињеницу.

А изабрао је баш мене, затурену у сопственим, другим људима недокучивим, сновима и уплетену у тајанствене нити и мени самој непознате чежње.

Заправо сам била само једна у гомили сличних девојака обучених у широке врећасте сукње до глежњева и лоше упарене, превелике мушке мајице, биране тако да и на први поглед искажу сав наш презир према истицању ичег женственог и лепог. 





Као по невидљивој команди, вукле смо се лепом, уређеном црквеном портом, зарозане, згужване и безбојне, потпуно несвесне парадокса да смо ми једине које нарушавају склад и елеганцију древног манастира.

Када сам га питала зашто је баш мене изабрао, рекао ми је да моју посебност не могу анулирати ни ружна одећа, нити невешт покушај стапања са гомилом.

Шетали смо се путем ка горњем манастиру удишући ваздух испуњен ароматичним дахом дивљих љубичица, све до видиковца са кога је пуцао поглед ка Даниловграду са једне, Никшићу са друге стране и планинама испред нас, иза којих смо наслућивали морске таласе и обрисе окошталих стабала маслина.

Клечао је испред мене и сатима ми певао најлепше љубавне песме икада испеване, закриљујући ме својим баршунастим тенором у чијим сам се дубинама губила и проналазила изнова, са сваким новим стихом.

Сатима смо причали и кикотали се као деца, несвесни времена и простора у коме обитавамо.


Због њега ми и дан данас засузе очи када чујем Αγνή Παρθένε и Харисову “Остарићу, нећу знати“, а из душе се исцеди дубок уздах када загазим међу висибабе.

Због њега више не пијем нес кафу са укусом лешника, не излазим са млађим момцима и у широком луку заобилазим богослове.

Само понекад запевам док сама шетам кроз шуму и са сетом се загледам у огледало, покушавајући да се видим његовим очима и да у себи запазим то зрнце посебности због кога се, не могавши га освојити, одрекао света и свих његових чари и мир својој души пронашао међу зидовима неког другог, тишег и затуренијег манастира.

Много година касније, једна добродушна госпођа ми је послала његову фотографију.

Загледала сам се у те невероватне, искричаво зелене очи, некада испуњене мноме, и са ужасом и неизмерном тугом открила да их не препознајем.

Са фотографије је у мене зурило мрко, озбиљно лице потпуног странца, лишено оног очаравајућег осмеха и скоро звечеће радости.

Нисам могла да докучим где је нестао сав онај полет и усхићеност животом и како је уопште могуће да га љубав према Творцу, која обично оплемени људе заогрнуте мантијом, није ублажила и озарила, уместо што је живот на светом месту испуњеном молитвом отврднуо његове црте лица и некада нежне, благе очи испунио горчином и строгошћу.

Некако сам се увек надала да ме се више не сећа, попут пахуље затрпане у снежним наносима кроз које је крчио свој животни пут. Да сам напросто била девојка којој је волео да пева и са којом се споразумевао осмесима.

Он је мени био јако драг на неки ванвременски начин и оставио је дубоки трг у мојој души и у мојим мислима.

Након нашег растанка, годинама сам била сама, безуспешно тражећи очима те искрице заноса и трагајући за песмом анђела на неким другим уснама.

Повремено сам се морила мислима, током дугих, ледених ноћи натопљених тешком оловном кишом, да ли сам погрешила и да ли је требало да зароним дубље у себе и пронађем тај дашак љубави која је, по сваком земаљском праву, требала да му припадне.

Биле су потребне године и поглед једних других, тамних очију, које су на пречац узбуркале дамаре у мени, па да схватим да не можемо волети некога само зато што је уникатан.

Напротив. Само љубав жене рођене за тог једног мушкарца, њега чини уникатним и вредним вољења.

Можда је тако Бог и уредио. Они који се роде посебни су већ комплетирани и поштено је да оду к Њему.

Само ми несавршени морамо трагати за својом половином и чврсто загрљени заједно корачити недокучивим стазама судбине која нам је намењена.