Људи који су ПРЕВИШЕ..

Одувек је било тих људи који су напросто ПРЕВИШЕ..

Свако може да буде превише добар, превише леп, превише паметан, превише образован, превише глуп, превише безобразан, превише бахат..то се некако подразумева..

Свако од нас је у нечему превише нешто..

Понеко уме да буде превише у две ствари, ређе у три..

Али, постоје ти чудни људи, којима је од Бога дата чудесна судбина да буду превише од свега..

Ретко налетим на неког таквог, али то се и подразумева..да висе на свакој грани, не би били чудесни нити посебни..

Ни њу не познајем..

Прочитала сам пар њених књига..ништа што би ме импресионирало..нисам неки посебни љубитељ такозване лаке литературе..

(немам појма ни шта тачно означава тај термин..некада стварно није лако прочитати 200 страна тоталних глупости, а онда ти то неко окарактерише као "лако штиво")..

Њене књиге не спадају у ред новокомпонованих бљуважа, али Исидора и не претендује да буде Достојевски..дакле, за некога ко живи да би путовао, као што сам ја, њене књиге су живописни показатељ где отићи и пронаћи тај ентузијазам и чисту радост сакривену испод лудих шешира, коју је она окусила..

Зато ме је "Спас" скроз помео..

Покупила сам књигу из локалне библиотеке, не бих ли себе натерала да прегурам огавни, сиви дан који се стуштио над лепим градом на Нишави..

Децембар је, сив, ружан и депримирајући, зима тек почиње, а џепове сам испразнила базајући уоколо цело лето, без циља и икаквог плана..дакле, нема ништа од романтичних плажа и мириса мора које је ове зиме тамо негде, исувише далеко за мене..

Исидора..синоним за Бали, Доху, море, сунце, песак, чаробни свет другачијих култура, пут око света..

Гледала сам пар њених емисија некада давно и све ми се чини да та жена ископава енергију ни из чега..

Наопака, ексцентрична, радосна, у земљи у којој су сви депресивни, сиви и безлични..

Да, нека њена књига би баш легла..читам и не мислим, сунчам се у сновима на јави, и заборавим где сам, зашто сам ту и до када ће бити овако хладно, тужно и забрињавајуће на ивици генералне патологије..

Ехх..помислих, понадах се..али ништа од тога..

"Спас" је нешто сасвим друго..прича обичне жене необичног карактера, на тему борбе са стравичном болешћу..

Већ код прве странице сам пожелела да одустанем..само ми прича о болештини фали овог јутра..

А нисам..

Срећом..

И ту негде пронађох јасан пример човека који је ПРЕВИШЕ..

Жене, у овом случају..али, и жена је човек, зар не..увек ме је некако збуњивала та подела на људе и жене, али да не давим сада о томе..

Она је превише паметна, превише талентована, превише ексцентрична, превише одлучна, превише неконвенцијална..сва је некако превише, зар вам се не чини..

Сетите се свих њених испада, вулгарности, папазјанија у које је упадала..

Нема никога из бивше Југе ко није чуо за ту проказану Наци-журку..углавном нико живи не зна који је повод те сценографије, нити којим поводом је направљена, ко је на њој био и зашто..али сви знају да је једна деветнаестогодишња девојка побуњеник, протерана из родног града због тога што не уме да плива низводно..

И свима је то било ОК..јер, она је ПРЕВИШЕ..

И да не заборавимо да је смотала петнаест година старијег профу и преврнула небо и земљу док се није удала за њега..ужас благи, срам је било..

Изборила се за љубав свог живота, упркос конвенцијама..

Ни прва ни последња, али је она, за разлику од полуписмених профукњача које се и уписују на студије у Престоници не би ли нешто смотале, па онда то и добро уновчиле, некако..шта ја знам..она је ПРЕВИШЕ..

Превише искрена, превише отворена, превише директна, превише је заболе шта о њеном животу има да каже неки задригли пацов који цео свој живот само гласа и клима главом..док се у седамдесетој не окрене око себе и открије да му живот ни у шта прође..ако уопште и скапира..

Књига нема пуно страна, али сам је читала цело пре подне..прилично необично за мене..

Иза сваке странице ми је извирала нова мисао, падале су ми на памет разноразне ствари које оваква једна књига, по неком правилу, не би требала да изазове..

А јесте..

Ваљда је та превише неукротива Исидора напросто превише инспиративна..

Или се само уклопила у превише ружан дан, у превише трауматично окружење и улетела ми у живот када сам превише осетљива..

Ко би га знао..

Хвала јој на томе..

Књижевни изазов уз температуру преко 38С..

Потпуно измождена температуром и грозоморним причама о педер балу и поремећеном политичару са оним устима, одлучих да себи прекратим муке везаности за кревет давећи оне који воле бити удављени нискама мојих мисли..

Хајде мало да причамо о књижевности..на потпуно извитоперен начин (очито једини могућ у земљи дембелији)..

Наводно се изругујући потпуно несувислом леденом изазову, неко је на ФБ покренуо књижевни изазов..
Суштина је била пронаћи десет пријатеља за које се надаш да су прочитали ишта након буквара..а уколико такве не познајеш, захтев се може послати било коме..само нека се врти и да будемо "у тренду"..макар on line, када нам ова јаруга у којој живимо не дозвољава сличне егзибиције у реалном животу..

Не знам како ви, али малтене сви чије су се листе појавиле на мом Home Page (уз очекиване и ретке изузетке), су се фрљали несрећном Карењином, оном браћом коју је само Достојевски умео тако да исцрта и нахереним мостом на Дрини..
Толстојевски и Нобеловац су однели прво место..очекивано..ипак су турени у обавезну лектиру, док је тај појам још увек постојао у српском школству..
Срећом да припадам тој генерацији..
Не могу ни да замислим муке ових нових клинки које су морале да прекопавају нет, да не би испале просте у друштву, иако сви знају да су прочитале само Купохоличарку и то у наставцима, током фенирања..
Мушке примерке нећу ни да помињем..ни они старији се нису нешто специјално прославили..

Лепо је све то, драги моји..
Треба поштовати класике (један се сетио и Шолохова..из које ли тај песме испаде, не могу докучити), али, убоги Иво није написао само једну књигу..
Што се нико не ухвати за Травничку хронику, на пример, па да поштено призна колико је та књига досадна..нема шансе да ју је прочитало више од 100 људи у Србији, а и они под морам..сем понеког замајаног лика попут мене, који се баш заинатио да је срамота не прочитати цео опус нашег Нобеловца..

А тек та кокошка која је нашла да у недоба јури пилетину, па се опуштено стрмекнула под воз и не сањајући да ће бити муза гомили пластичних квазизвездица XXI века које нема ко да овековечи сем полупијаних сниматеља трећеразредних таблоида..
Популарна књига, нема шта..барем по томе колико је пута доспела на листе разноразних згубидана по ФБ..
Да ми је само да наслутим колико њих зна ко је Љевин, на пример..
Е, сад, човек је имао срећан брак, а име му није на корицама..дакле, питање је да ли он у ствари и постоји у књизи..

На полицама већине домова прашину скупљају књиге великог Достојевског..а сви знају само за Браћу Карамазове и Идиота..
Ваљда је то и логично..прва књига је била обавезна на часовима Српскохрватског језика и културе у време када није било познато да се "српски" пише са Б, а друга описује ментално стање великог дела становника земље која се "граничи сама са собом", којима је та збрка са једним словом главна животна преокупација, али већ у следећем посту бриљирају реченицом..зашто би НИСАМ била реч у којој се НЕ пише одвојено..
А не пита се шта он тражи у књижевном изазову..

Ипак, мој фаворит је био лик који је уврстио Лелејску гору у свој списак..
Можда ја живим у апсолутној заблуди, али ту књигу може неко да воли само по директиви..свакако не клинац у пубертету који на профилу гаји само обавештења о величини сиса локалне профукњаче..
О, да, морала сам да вирнем, срам ме било..
А нисам ни морала да читам ближе податке..тачно имам пред очима слику клинца који по татиној полици насумично бира наслове на најимпозантнијим корицама..

А видите, има тако неких наслова који упадљиво недостајаше..
Нико се не нашали да у Top ten уврсти Капитал или Сабрана дела друга Дедијера, која су на метар куповали послушници неких других другова..
Но, већ сам навикла на то да такви нису ни живели у Србији онда када смо били у пуном саставу, иако само део једне велике државе..
Сви ти су, наравно, у то време били верници "иако се то није смело", али се само пар њих сетило Библије..
Остали нису хтели да мешају ту свету књигу са профаним ликовима попут Сјенкјевича, Игњатовића, Џојса..па су избацили и једне и друге, за сваки случај..

Поезија је већ на сасвим другим листама, јер је на овим по ФБ углавном није било..сем повременог, веома стидљивог, помињања чика Јове или наново рехабилитованог Јасењина (руски је опет у моди)..
Било је очито забрањено навести Јејтса, Емили Дикинсон или Бодлера..
У суштини, нико ми не брани да верујем да је то због тога што је тешко књижевни опус свести на десет наслова..сигурно је то разлог..

Мада, нешто не налетех ни на Десанку, а камоли на Исидору Секулић или Милицу Стојадиновић Српкињу..што је и разумљиво..није снимљена серија по њиховим песмама..
Када смо већ код масмедија, када сам ја (у нека давна времена, очито) била тинејџерка, било је срамота читати МирЈам..
Данас сви живи цмиздре пред ТВ над ногом једног авијатичара, немајући времена да се замисле над неким новим Јакшићем, Шантићем или Радичевићем..који живи ту негде око нас, гладан и несхваћен, док туберкулоза наново хара Србијом..
И пише песме..којима ћемо се дичити за отприлике два века..

А данас, пак, ако у претраживач укуцате "Дис", добићете списак појефтињења у једном од бесмислених мега-гига-макси-тера-јтесетамогдетраванерасте-маркета..
А човек је био песник громада..за кога није било места на списку ФБ изазова..
А био је у читанкама..

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Šta imaš u dzepu?

Šta imam u dzepu?

Kakvo je to uopšte pitanje, da mi je samo znati..

Dzepovi kao dzepovi..svileni ili sašiveni od pamuka, lepo obrubljeni, bušni ili potpuno iscepani u froncle, zanemareni, nevoljeni i nebitni deo svake košulje, pantalona ili jakne..

Koga uopšte briga šta se u njima krije..

Ako ćemo pošteno, i nema tu neke velike misterije..

U njih ljudi obično ćušnu neku sitnicu..načeto pakovanje žvaka, upotrebljenu papirnu maramicu natopljenu suzama, novčić koji pronadju na ulici, pa ga ponesu sa sobom ne bi li im, kako su nas bake učile, doneo tu neuhvatljivu damu zvanu sreća, koja ih u svakom drugom slučaju zaobilazi, ostavljajući ih da arče život ispunjen jedom i gorčinom..

Ponekad, ume taj dzep da postane sklonište za smrznute prstiće one lepe devojčice koja vam se baš svidja, ali ne umete da joj to kažete i pokažete..i tako taj zanemareni deo odeće postaje saučesnik u tajni i večito podsećanje na taj trenutak radosti i ukradene dragosti..

Tako vam je to obično, dragi moji, sa ljudima i dzepovima..

Ja se, eto, nekako ne uklapam u tu priču i to bi moglo opasno da me skrene sa teme..

Naime, nemam dzepove..

Kada je hladno, na ruke navlačim svoje lepe rukavice od meke crvenkaste kože, dovoljno tople da me zgreju i po mnogo većoj hladnoći nego što je ova modifikovana, udavljena u, već izvikanom, globalnom zagrevanju..

Ne nosim farmerke niti košulje, a haljine su mi uvek pripijene, svilene ili vunene, potpuno ženstvene i nežne i naprosto ne dozvoljavaju da budu opterećene kojekakvim dzepovima, makar to bilo i neophodno za radjanje jedne priče..

Nemam ih, kažem..

Dzepove..

Imam samo jedan dzepić..

Onaj jedan mali, sasvim malecki, neprimetan i nedostupan običnom tragaču za dzepovima, sakriven i ušuškan sa unutrašnje strane leve komore male nemirne pumpe u dnu mojih grudi..

Eh, da, taj imam, mada se prečesto na njega ne obazirem..

Izbegavam ga i ignorišem, zanemarujem i zaobilazim u mislima..

Nezgodan je, znate, pun je tajni, skrivenih misli, neisplakanih suza i osmeha koje niko nikada neće imati prilike da vidi i da njima ogreje opustošenu dušu, izmrcvarenu svakodnevnim brigama, neispunjenim nadama i propuštenim ljubavima..

U njemu su se nagurali ljudi i dogadjaji koji ispunjavaju moj život i čine ga unikatnim i drugačijim..mojim..

Umem ja tako, samo u posebnim i retkim prilikama, da zavučem prstiće u njega i da lagano, vrhovima jagodica, izvučem po neku pričicu, anegdotu ili baš dugu i tešku priču koja zagorči jetkošću i onom dubokom, nesavladivom tugom, koja povremeno ume da nas pregazi i pogrbi tom nekom čudnom, nesavladivom težinom..

Hoćete jednu takvu, pomalo mračnu i tešku ili neku veselu, razigranu i iskričavu, a? Da vidimo..prstići su se zavukli u džepić, brčkaju tamo malo, tražuckaju i njuškaju..ne treba nama bilo kakva priča, već neka posebna, elegantna i fina, kakvih nema u nekim tamo drugim i drugačijim džepovima..

“Beograd u srcu jedne Beograđanke i očima jedne Nišlijke”..

Ih..nije vam baš neka priča zapala, mogu Vam reći..puno gorči, previše, rekla bih..

Sećam se ja ove priče..kako i ne bih, pa juče se desila, a ja je danas iz džepića vadim..ehh..

Nišlijka sam već skoro dve godine, po sopstvenom izboru. Očarao me je lepi, elegantni grad na obali nemirne Nišave toliko da sam, bez i trunke kajanja, spakovala kofere i napustila Prestonicu, koja odavno nije Beograd kakvog u srcu čuvam, pa ga Beogradom već godinama i ne zovem..

Volim ja svoj rodni grad..ipak su se generacije mojih predaka u njemu radjale, ali mi je sve teže da živim u njemu..

A onda je usledio poziv od Galerije “Retro Shic” da svoje oslikane svilene stvarčice izložim u okviru njihove prolećne izložbe ..

I tako vam ja, dragi moji, preko noći postadoh gost u rodnom gradu..

Mesecima nisam bila u Prestonici, pa se malo i zaradovah, naročito zbog činjenice da ću svakodnevno šetati centrom grada u oba pravca i uživati u lepotama glavne džade..

Dan prvi..

Ili, bolje rečeno, mora od dana..

Započeo je s kišom, sumrakom i onom odurnom izmaglicom koja izmori čoveka sivilom i tegobom, još pre nego što oči ujutru čestito otvori..

Krenula sam prema galeriji tegleći se i razvlačeći kao po kazni, sva nešto smorena i mrzovoljna, poluzainteresovano zagledajući izloge prepune kiča i neukusa, osvetljenih šizofrenim neonom koji, uprkos trudu, ne može da zabašuri vrisak zgužvane sintetike i bofla. Na koji način smo zemlju, poznatu po odličnom tekstilu, gurnuli u ralje otrcane kineske konfekcije i turkih šljokica, potpuno mi je nejasno..

Po ulici su se razvlačile devojke, po kojima je ovaj grad nekada bio čuven, danas zaboravljene u sopstvenoj tišini, zarozane i bezvoljne, crta lica koje senči ta neverovatna glad za nečim. Tragajući pogrešno, hranu za svoju dušu nalaze u silikonima, izgladnjivanju i razgolićivanju, sve u nadi da će naići taj neko čije su ljubavi i nežnosti željne, koji će, kao u bajci, tačno znati kako da radošću nanovo oboji taj tragični svet u kome sve brže kopne..

Skrhana prvim utiscima kojima me je zapljusnuo grad nakon šest meseci neviđanja, stigla sam do galerije..

Posle fantastičnog uspeha jučerašnjeg dana, kao šamar me je dočekao taj prelepi, umetnički prostor krcat unikatnim delima mladih ljudi prepunih ideja i fenomenalne energije, danas prazan i siv, poput dana koji se valja za mnom, unoseći teški, ružni nemir u sve moje pore..

Kao da ne postojimo..ljudi, isceđeni sivilom koje nas prebojava u jednoličnu tamu, jednostavno nisu bili raspoloženi da svetlost i iskričavu dugu potraže u našoj galeriji..

Teške duše i obamrla srca, jedva sam dočekala da prođu ti neki sati, kao u inat razvučeni do krajnjih granica izdržljivosti, i da krenem kući. Da se sklonim od svih i od svega, da se zamotam u svoje meko, drago ćebence i utehu pronađem u hladnoj nes kafi i omiljenoj čokoladi, potpuno nevoljena, neshvaćena i otuđena od ovog mračnog mesta zvanog svet..

Krenula sam kući razočarana neuspehom dana, umorna od neaktivnosti i pritisnuta sopstvenim mislima..

I dok sam umorno vukla noge, prolazeći kraj Skupštine brzinom ispod svakog prihvatljivog nivoa, trgnuo me je nagli pokret sa leve strane..

Ispred mene iskorači čovek dragog  lica, na kome se nazirala neobična mešavina osmeha i blage neprijatnosti..

“Nemojte se naljutiti na mene”, obratio mi se lepim, umirujućim baritonom, “Ne mogu a da Vam ne kažem..tako ste divni i lepi”..

Povukao se u dva koraka, na isti način kako je do mene dospeo..

Zbunjeno mu rekoh jedno “Hvala”, dok mi se licem razlivao osmeh..

Ko kaže da je ženama puno toga potrebno? Meni je to kratko “divni ste i lepi” bilo dovoljno da zaboravim na siv i ružan dan koji je izdrobio tolike sate mog života bez milosti i razumnog razloga, da ubrzam korak i u mimohodu primetim neke lepe, elegantno obučene ljude i suptilne, ukusno uređene izloge..

Gde li su bili jutros, ne mogu vam precizno objasniti..nijedan nije bio na svom sadašnjem mestu, zakleti bih se mogla..

I kada malo bolje razmislim, sve ukupno uzevši, iza mene je jedan savršeno uspešan i dobar dan, prepun lepote i iskričave radosti..

A moj džepić je bogatiji za još jednu priču..

Ovoga puta, srećom, ispričanu..

Поплава ујединила Београђане и оне друге који такође живе у Белом Граду..

Годинама слушам бљуваже на конто Београђана, згражавање "правих" Београђана при погледу на наметнуте, новопридошле становнике главног града и притајену мржњу придошлица према онима који их никада неће прихватити као своје и једнаке себи, бранећи се од наметања обичаја и начина живота који за овај град није уобичајен никада био..

Оно што никоме већ више од двадесет година не полази за руком, успело је поплави и невиђеном невремену које Србија не памти..

Чудо се догодило и поплава је, ето, ујединила Београђане и оне друге који такође живе у Белом Граду..у трци званој "ко ће објавити бизарнији и огавнији фазон на конто поплаве у земљи, ко ће показати већи ниво одвратноће своје душе вицкастим коментарима на тему поплаве или се јаче смејати поплављеним њивама, разрушеним домовима и распуклим мостовима"..

У два дана, српски сељак је остао без куће и баште, њиве су поплављене, људи погинули..

А главни проблем на ТВ и ФБ је ко је шта рекао и који политичар је крив или некрив..

Ко је правио мост, ко је украо паре, ко се возика хеликоптером, који спикер је неписмен, која профукњача пред камером има лепшу кабаницу..

Као да су код очију слепи..поцркаће од глади цела Србија..пола Београђана (као и Нишлија или Новосађана, али тренутно не стижем да напљувавам градске службе Ниша које чисто заболе што ништа у граду не функционише или смрадове који су поплаву искористили за постављање транспарента којим Војводину проглашавају Републиком) се храни захваљујући рођацима са села..

Они који се годинама довлаче у БГ, мрзећи подједнако и свој стари и овај нови крај, нису дошли да би слушали о муци оних које су оставили иза себе..дошли су да постану НЕКО, када већ нису рођени као неко..

Газе преко лешева, без образа и савести..

Хоће ли их већ неко ишутирати тамо одакле су дошли, да помогну макар својима, када другима неће..

Они који су "одувек" Београђани, блазирано пију капућино у оближњем кафеу и једино их занима да не поквасе салонке..

Хоће ли их неко клепити циглом у главу и објаснити им да се понашају као дебили, као да сутра њихова деца неће умирати од монсатових отрова и меса прерађених цркотина из Бразила, када у Србији не остане ниједно грло стоке..

Срам вас било Београђани..или шта већ јесте..

Срамите се због себе, застидите се пред својим прецима и погните главу пред својом децом пред којом ћете кад-тад морати да одговарате..

Стидим се због тога што морам да се зацрвеним због туђе бахатости и безобразлука..

Обрукасте ми родни град..а он то једноставно није заслужио..

Фуј БрЕ! 

Бели Град ћути, а Србија не слуша..

Живим на Неимару од када знам за себе. То је старински део Престонице у коме чак и бестијални новокомпоновани ђилкоши снизе глас за три октаве након 19h. То је крај преслатких бакица које, ни за живу душу, не би изашле из окриља свог дома без хладне трајне на глави, астраганске бунде зими или хаљине од жоржета током лепих, сунчаних дана. Улицама овог краја старија господа и дан данас корачају усправно попут гардиста, одевени у обавезни сако чак и по највећој врућини..

То је крај који се баш дуго одупирао сељањчењу, али је све јасније да задњих година опасно посрће и лагано се предаје..

Од како је обновљена изградња Храма, забачени део Престонице је напрасно постао суви центар. Неке ружне, стаклене зграде неукусних боја и рогобатних линија су кренуле у освајање Шуматовачке, улице у којој сам направила прве кораке у ритму Чајковског, одрастала читајући бајке и љубавне романе, плакала уз Даму с камелијама и истраживала богате баште, замишљајући да сам јунакиња романа Кроз пустињу и прашуму..

Неки дивљи, чудни људи су пре пар година напрасно у својим главама одредили звучност изјаве «Живим код Храма» и подигли цене квадрата до простачких висина, олако се одричући прадедовског крша. А онда је светска криза обесмислила те силне стотине хиљада у страној валути и свела њихов резон у оквире старе изреке «Како дошло, тако о’шло»..

Већ годинама свраћам у Бели Град само повремено, а задњих шест месеци се никако нисмо гледали мој родни град и ја, па је рогобатни назив «ФК Краишник» на фасади лепе, старе, елегантне вишеспратнице у Браничевској, повредио све у мени. Неки намрштени полусвет је заузео моју малу, преслатку пиљару која ту постоји од вајкада..или се барем мени тако чинило..

Да се разумемо..ја сам од првог дана свим срцем прихватила људе који су од зла побегли и потражили уточиште и утеху код пријатеља..

И добили их..

А онда су неки од њих (да не огрешим душу, па да кажем да је у питању већина) одлучили да не желе да буду део овог града и да га не желе за дом. Ишчекујући тренутак да се врате «тамо где им је било сто пута боље», кренули су са етикетирањем простора по коме се крећу тим рогобатним називом, у старту стављајући знак «Стоп!» за све оне који не ђипају и не веселе се на њихов начин..

Пуна жучи сам исписивала ове утиске у мислима, а онда, потпуно изненада, постала свесна да је још неко дошао у наш крај..

«Српска кућа вина», «Апотека» (а није државна), пиљарица «Пијац»..

Нове радње, модеран дизајн назива фирми..што све не би било ни мало чудно да сви натписи нису исписани ЋИРИЛИЦОМ..

Ћирилица на Неимару након 60их?

Упс..

Шта се ово дешава, људи моји?

Корачајући полуошамућена, не реагујем на натписе око Храма (подразумева се да су исписани ћирилицом), чак ни на радњу «Кућа заната Србије» или велики рекламни плакат који најављује концерт Биље Крстић..

ТО некако звучи логично..

Али кинески ресторан «Пламени цар» ме је докусурио..

Еј, Кинези су овде годинама и ич не фермају званично писмо Србије, а сада одједном ово. Нешто се мислим, нису Кинези постали суперсила XXI века правећи погрешне процене..нешто овде дебело не штима..

Чак сам се и насмејала код хотела «Греније» и радње под називом «Мода Италиана»..исписаних ћирилицом, наравно..

Уз очекиване пекаре, старинарнице, златаре и гравере, мењачница на Теразијама (која није у оквиру Поштанске Штедионице) је укључила све звончиће у мојој глави. То је једноставно превише за оно у шта се овај град претворио задњих двадесетак година..

Ово о чему причам може бити потпуно нејасно само некоме ко није проходао на овом асфалту, који се под ногама гиба другачије од било ког другог на свету..

Наиме, Београд је јако чудан град..

Ниш је тај који се гласно буни и диже Србију на ноге. Скуп од 100 000 Нишлија који демонстрирају има значаја. Са друге стране, и многоструко већи број људи на улицама Престонице не значи ништа, и то нема директне везе са самом чињеницом да је у питању милионски град. Ствар је у томе да барем две трећине те бројке отпада на полицајце у цивилу, људе које аутобусима допреме у град ко-зна-одакле, средњошколце који једва чекају разлог да збришу из школе и по неког полузаинтересованог студента, уколико су демонстрације ван испитног рока..

Остатак подразумева партијске послушнике, навијачке групе и незадовољнике којима је побуна против свега и свачега у опису животног стила..

Правих становника Престонице, чије би присуство дало смисао било каквој побуни, на улицама скоро да нема. То су људи који раде од јутра до сутра и проводе по два или три сата у путу до посла и назад, тако да им практично не пада на памет да и то мало слободног времена проведу на улици, ионако дубоко убеђени да се у Србији никада ништа не мења..

Једном су се покренули пре 14 година, и сада, понижени и преварени, не верују више никоме..

Ако се и појави неко од њих у моменту неког протеста, велика је вероватноћа да су у питању случајни пролазници, докони пензоси, пусти радозналци (који дешавања у граду пропрате заваљени у наслоњач неког кафића, блазирано срчући кафу или све чешће капућино) и пар голубова који су одавно заслужили статус грађана главног града..

И то је све..

Београд који памтим се не буни. Барем не на улици..

Он то ради испотиха. Неупадљиво. Сам за себе. Тако што мења називе радњи и враћа већ отписану ћирилицу, чак и супротно свом ЕУропејском убеђењу..

На пример..

И то не зато што ћирилицу воли или не..

Не потцењујте ову лепу, белу даму на обали две реке..

Није Београд одолео свакој шуши, која је имала амбицију да га покори и прегази, тек тако..

Није било Отписаних и пуцњаве по улицама града, сем у серији коју волимо..

Београд напросто то не ради тако..

Никада и није..

Само оних четврт милиона Београђана (одакле ли Вам идеја да их има више?) ће ме схватити и разумети о чему причам..

Сваком коме је Београд у души зна да ту драгоцену титулу «Београђанин» није могуће стећи пустим досељењем у град. Пречесто то није могуће ни рођењем. Душко Радовић је рођен у Нишу, а био је један од највећих Београђана које овај град памти..

С друге стране, Теразијама шета већ трећа генерација људи која спадају у житеље Белог Града, али привилегија да буду Београђани им напросто измиче. И ту помоћи нема..

Или јеси или ниси..нема ту дубоке философије..

Они који јесу, тачно знају о чему причам..

Они који нису..шта ћу им ја..

Но, да се вратим васкрслој ћирилици..

Остајем овде још неколико дана и прошпартаћу још којом маршутом..чисто да проверим да ли је то нека нова мода стигла у Престоницу или је вољени град коначно ипак одлучио да је време да опет будем поносна на њега..

Ако сам у праву, разноразни политикантски дилетанти би требало под хитно да простудирају ону Милошеву «Бој се Срба када заћуте»..

А Београд је, рекла бих, почео громогласно да ћути ових дана..

На ћирилици.. 

Шта то значи волети неког?

Бити целом душом својом уз њега и када је километрима далеко? Видети га у дну зеница и када га крију врхови највиших планина? Сместити га у кристалну сузу откинуту из ока криомице, тихо, да га нико не види? Помињати га у најдубљим молитвама које шапућеш у најскровитијем крајичку цркве? Певати му најболнију песму икада изаткану људском руком? Чути га у звиждуку зебе и рици лавова? Сањати га отворених очију у бокору ружа и прашини расутих звезда? Исписивати му најдрагоценије стихове латицама зумбула и сочним плодовима купине? Чезнути за бисерним осмехом његовим, залуталим у крошњама чемпреса? Пружити руке за скутима његовог капута овијеним мирисом памука и тамјана? Трагати за драгуљем његових емоција скривеним у седефној шкољци његовог мушког, јуначког срца? Овијати се као препелица око његових мисли и красти из његових речи тајанствени одсјај чежње? Чепркати по пепелу прохујалих дана, тражећи смисао својим уздасима и трептају који те овије ружичастом измаглицом при помену његовог имена? Плакати од радости и певати од туге, ћутати када би желео вриштати из дубине грла и душе целе и причати док твоје срце вапи за тиховањем? Следити га мислима на путевима опасним и стрмим и радовати се сваком његовом повратку као првој ластавици у пролеће? Свијати прсте око његове сенке и скривати поглед од дубине његовог погледа?

Таласају ми мисли попут најжешће олује. Он је далеко, а моје срце не мирује. Волим ли га? Не знам. Никада нисам уистину волела, никада ми срце није овако треперило и застајкивало у раду кад зачује титрај његовог гласа, док гладне ћелије мога тела очекују редовни доток крви. Сваки делић тела ради у поремећеном ритму због тог маленог, купастог органа који видљиво неправилно поскакује по средини груди, лелулајући се у лудом ритму без смисла и плана, само зато што је у дубини ока заиграла коврџица његове косе и крајичак његовог шеретског осмејка, а у уху забрујао његов дубоки тенор..

Шта је то љубав?

Зар само сена, привид и јаук рањеног срца? Зар песма несрећног колибрија и урлик рањеног леопарда? Можда су то звуци чаробне фруле маленог чобанина и искричави смех разиграних додола? И док роде свијају гнездо на највишој грани разлисталог старог дрвета, а мали мрави вредно преносе залихе за зиму ка својој земљаној кућици, ја седим у дубокој тами коју само повремено нарушава трептај далеке северњаче, и мислим на њега..

Има ли то смисла?

Чиме неко заслужује да зарад баш његовог постојања, разарамо свој мир, ометамо рад својих митохондрија и рибозома, пунимо своје очи врелим сузама и своје сиве ћелије леденим мислима?

Има ли то смисла?

Има ли оправдања за наше заблуделе мисли и расејан поглед, несувисле речи и нарушен сан, за све неизговорене стихове који нам се врзмају кроз кору великог мозга и сузе накапане на нашу душу измрцварену од чежње?

Има ли то смисла?

Волети некога је чар и лепота. А ја сам немирна и тужна..

Има ли то смисла?

Тражим дан у години..за Србе..

Волела бих да ми неко каже постоји ли слободан термин у међународном календару за Србе..

За оне паметне и образоване..
За добре људе и поштене душе..

За оне који не рипају уз грозоморе Гранда и за оне за које је Велики брат само страховито предвиђање из Орвеловог романа..

За оне који разговарају са својим ближњима пред угашеним телевизором, док са оне стране екрана парадирају зликовачки турски султани и поремећене индијске сељанчице..

За оне који воле своју породицу, своју децу и свог комшију..
За оне за које је једина парада она у којој учествују лепи, кршни момци у униформи поносног српског војника..

За оне који се диве Манасији, Студеници и Милешеви уместо да идоле траже у Мекдоналдсу и политичким партијама којима је, очито, једина сврха да заваде браћу и закрве пријатеље..

За оне који се не поносе легализованом проституцијом на београдским сплавовима..

За оне за које је лепа жена она којој је насмејано лице најбоља шминка, а једина пластика у власништву..саксија у којој гаји афричке љубичице и цикламе..

За оне скромне, невидљиве и повучене који се не грабе, не отимају и не понижавају своје ближње..

За талентоване, маштовите и свестране..

За оне за које живот представља радост и лепоту, а не грабеж, отимачину и бес..

Молим један дан за њих..
Не мора бити ни међународни баш..
Може и неки локални, мали, занемарљиви датум, неки стидљиви дан који никоме другоме не треба..а Србима би значио..
Да их се неко сети..макар једном годишње..
И да покуша да их разуме, подржи и испоштује..

Када су већ осталим данима заборављени, исмејани и скрајнути..
У својој земљи, свом граду, селу и крају..
Невољени и несхваћени..
А живи..
И жељни да и њих неко воли..
Можда тако поново заволе сами себе..


(Ката Буцик)

Саобраћај у Нишу..или јасни доказ да нас прскају јаким дрогама..

Беграђани су, то је општепознато, најдрскији и најбезобразнији возачи били и у бившој СФРЈ, а тај су примат недвосмислено задржали до дана данашњег..

Али, као и обично, и ту постоји зачкољица..дрски и неувиђавни јесу, али су и најбољи у смислу поштовања саобраћајних прописа..
Не због доброте, наравно, већ због голе чињенице да би, због сулудих услова вожње по Белом Граду, превише возила и преуских улица, свако заборављање мигавца, непрописно скретање или занемаривање правила десне стране у граду који није конструисан за аутомобилски саобраћај, значило моментални удес..који би, последично, направио још већи хаос на улицама..

Када сам се доселила у Ниш, најлакше би ме насмејали реченицом..Где ћеш сада, шпиц је у саобраћају..

Покушајте да замислите тај саобраћајни шпиц из визуре девојке која годинама прелази Славију два-три пута дневно и свакодневно се суочава са лудилом Кнеза Милоша или Аутокоманде..

У Нишу је шпиц чим су три аутомобила заустављена испред семафора..
Али, није фазон у томе..

Нишлије су заиста џентлмени..
Масу пута су ме пропустили када се, лудилом неког цртача ознака на путу, нађем у траци која, ничим раније најављена, одједном постане трака за скретање у лево..

Злобници тврде да то чине јер су испрепадани када виде БГ таблице и још женско за воланом, али, те и такве ћу да занемарим..

Стварно ретко када имам проблем у саобраћају у лепом граду на Нишави..
Када кажем "ретко", значи да их повремено имам..

Има тако дана када цео Ниш одлепи начисто и када пожелим да сам на сред Славије у пет поподне, заглављена између избезумљеног возача комбија из Бабушнице и џипа којим управља једва пунолетни клинац коме је тата купио возачку дозволу..

Као данас, на пример..

Све је почело безобзирним излетањем дебеле жене на улицу, која, сва задувана, гура бицикл претрпан кесама са пијаце..
Из чиста мира, ван пешачког прелаза, што је и иначе стил пешака у Нишу, а да при том није ни помислила да макар звирне лево-десно, има ли још живих људи на улици..
Који би могли да је прегазе, на пример, да којим случајем, као ја, немају добре кочнице..

Још нисам стигла људски да повратим нормални ритам дисања, скрећем опуштено код Позоришта..на зелено, наравно..
Што подразумева да је пешацима упаљено црвено светло на семафору..
И друга сам по реду..
Чича од неких 75 година је очито закључио да је довољно што је пропустио човека испред мене, па је излетео (да, ИЗЛЕТЕО..да је био у аутобусу, вероватно би шепао, пренемагао се и издисао стар и оронуо, али је на прелазу, на црвено, скупио сав животни полет и кренуо да трчи преко улице) испред мене, брзином коју не бих очекивала ни од неког много млађег..

Увек има скотова по улици, човек се временом навикне..али, забрињава њихова концентрација појединим данима..
Нисам ни стигла да завршим мисао када је човек, који је прешао све старосне лимите за управљање моторним возилом, искористивши чињеницу да сам пропустила кола Хитне помоћи, улетео у маказице и није очешао и пропуштени комби и мој леви фар само пуком срећом..

Улазак у Јосифа Панчића је изазвао олакшање у мојој души..
Тај сокак је увек начичкан паркираним аутомобилима и закрчен гомилом пешака, тако да је потпуно безазлен и опуштајућ и иначе, а нарочито за мене данас, већ добрано уздрмане могућношћу да, ни крива ни дужна, убијем некога на улици..
Ове чињенице очито није био свестан момак који је улетео у улицу, по којој брже од 20km/h може да вози само неко коме је, као њему, фирма обезбедила аутомобил..
Није однео и мене и врата мог аутомобила захваљујући рупи у коју је, неупућен у тајну Панчићеве, улетео и за мало избегао да се закуца у полуисечен пањ са своје леве стране..

Да, има тако дана када се Нишлије понашају као да су надрогирани..
Прскају нас, шта ли..
А у локалним новинама, вест је бахати Београђанин паркиран на тротоару испред зграде МУПа..

Није он бахат, драги моји..
Он је њихов, чим га толеришу ту већ два дана..
Тај ради оно што у Белом Граду не сме..
А и шта га брига за пешаке Ниша..

Мене више муче они чији аутомобили имају НИ регистарске таблице, а паркирани су на пешачком прелазу, на сред раскрснице, на пола улице..

Они су у свом граду, свој на своме..а није их брига за сопствене суграђане, комшије..
А то нигде није вест..то нам је тужна и претужна свакодневница..

У сећање на 78 дана..

Живот је тако уредио да из Србије одем три дана пре почетка бомбардовања..
Требало је да то буде краћи пут, на који сам понела само две-три преобуке, а одужио се на 3,5 месеца живота у туђој земљи, одевања у туђу одећу, спавања у туђем кревету, далеко од куће..

Дешавало се да данима не могу да добијем везу са Белим Градом, а када би телефон коначно зазвонио, јављали су ми се укућани, увек насмејани и са истом реченицом..опет нас прекидаш..седимо на тераси, пијемо кафу и гледамо како ови наши разбијају амерске мороне..

Гледала сам слике људи који певају по мостовима, лепе мете на груди и "лудо се забављају"..
И данас сам дубоко убеђена да би таква еуфорија захватила и мене да сам била ту..
Јасно видим себе на мосту како плешем и урлам на бездушнике сакривене негде под облацима..
Да сам била ту..

Овако, моја сећања су другачија. Гледајући на догађаје тих 78 дана из неке друге перспективе, јасно ми је колико су људи тада одлепили, суочени са ненормалном ситуацијом у коју су, ни криви ни дужни, гурнути..

Потврду да сам у праву, даје ми сваки нови печат у пасошу..
Тек када пређем границу и уроним у свет потпуно другачији од оног у који су ме затворили, постајем свесна наше паралелне стварности..
У оквирима у којима живим, несуочена са могућношћу поређења, делује ми као да живимо нормално..
Али, ван тих наметнутих оквира, почне да боли то лудило које нам боји свакодневицу..

Ја немам успомене на бомбе и не трзам се на звук сирене..
Вероватно ми зато слике мете и сарказам и подсмех, незаобилазни код људи када причају о тим данима, звуче тако горко и нестварно..

Могло би се рећи да сам добро прошла..
Могло би..
Да није оне тупе боли за два млада живота затрпана у Абердаревој, испод рушевина РТСа..
И да није оне залеђене страве која ме је паралисала сваки пут када помислим на брата у униформи, негде под бомбама..

И зато сам и дан данас огорчена на мете које људи постављају на груди своје деце..
Мала Милица и (вероватно лажна и вишеструко умањена бројка од) 2500 изгубљених душа тих дана, су живи доказ да мете нису одговор..
Да одговора напросто нема..