Tuesday 25 February 2014

Којекуде Србијо

Месецима слушам громогласне пароле о томе како Србија мора да води бригу о младима, како су млади приоритет ове или оне власти, наша будућност..

Још чешће чујем грдње на рачун данашње младежи која је оваква или онаква, како смо ми били много бољи, како се у наше време знало како се понаша, а данас су деца отуђена, не слушају, безобразна су и слично..
Ћутим и слушам. Само повремено уђем у расправу када проценим да саговорник има макар мрву здравог разума и да нећу улудо трошити речи..

Нису наша деца лоша или, да парафразирам, лошија од наше генерације или генерација пре нас..
Она само одрастају у зла времена..
Као и генерације деценијама пре њих, казаће скептици..
Тачно. Осим ситнице коју сви превиђају. Данас су деца ускраћена за породицу која им је раније давала сигурност и у којој су се осећала вољеном. За родитеље који имају времена за њих јер нису морали да раде од девет па док то посао захтева. И за државу која је неке раније генерације третирала као људе, а не као сметњу и проблем који треба решавати..

Могла бих теоретисати на задату тему без краја и конца, али ми је на уму један конкретан пример..
Клинац од седамнаест година, мали мангуп какви су обично момци на граници детињства и одраслости, је, да би задивио девојчицу (а да ли ишта и раде из других побуда?), сео у аутомобил, нерегистрован, са тек тридесетак одвозаних часова у ауто-школи, провозао је пар кругова по крају у два ујутру и, да би скратио пут до куће и избегао главну улицу, улетео у једносмерни сокак. У супротном смеру, наравно. И, очекивано, налетео на мајсторе из Полиције. И да су хтели, не би могли да му прогледају кроз прсте. Није ни требало, да се разумемо..

Оно што мене љути је оно што следи..
Брзо је позван на суд (што нам даје наду да живимо у правој држави) и одређена му је казна..
И ето проблема који мене мучи. Коме је та казна заправо намењена?
Наиме, казна подразумева плаћање јако високе глобе и забрану вожње на једанаест месеци..

Што би, по мом скромном мишљењу значило следеће..
Кажњени су његови родитељи зато што су спавали када се момак искрао у ситне сате из куће. Зато ће наредних неколико плата поклонити мајчици Србији..
Платиће остала деца у породици, јер ће им неколико месеци бити ускраћене чоколаде и нове ципелице..
Платиће цела породица јер неће моћи ни на оних јадних седам дана да виде море ове године..
Платиће неки будући пешаци који би комотно и сигурно прошетали лепим градом на Нишави, пуни поверења да их људи који седе за воланом неће прегазити..
Платиће земља Србија која вапи за добром децом са усађеним осећајем за одговорност, право, правду и част..

А момак који је проузроковао проблем? За њега фактички казне нема, захваљујући премудрости оних који су писали толико хваљени закон о саобраћају..

Како то мислим?
Лепо..
С обзиром да причам о некоме ко је тек направио прелаз у пунолетство, ваљда је логично да говорим о средњошколцу, дакле некоме ко не би могао да плати ни кудикамо нижу казну. Уз то, говорим о момку који је положио возачки испит пре пар недеља, дакле НАКОН изрицања казне и који је, без дана проведеног за воланом са возачком дозволом у рукама, осуђен на забрану вожње на скоро годину дана..

Не желим ни да замислим како ће изгледати његова вожња након годину дана без праксе и без обавезе додатних часова, јер он дозволу већ има, зар не? По логици ствари, он има свако право да ускочи на место возача истог дана када казна истекне и да изађе на улицу. Исту ту улицу по којој као пешаци шетају деца, старе баке и труднице. По којој вози неко друго дете или мајка са троје деце у колима. Можда грешим? Можда сам све погрешно схватила? Радовала бих се да је тако..

И како било ко очекује да тај момак буде одговоран за своје поступке уколико није лично окусио казну за глупост коју је направио? Свако ко у кући има тинејџера зна колико је ефикасно звоцати му и објашњавати шта је исправно а шта не. Ионако до своје 25 године живота своје родитеље доживљавају као благо ретардирана бића која постоје само зато да би им загорчавали живот коме ионако не виде смисао..

Чак нисам склона да момка и сву децу у сличној некој причи осуђујем. Они нису ни заслужили осуду већ адекватан, одговоран и мудар приступ. Заслужили су да лично плате казну. На пример, обављајући друштвено-користан рад. Није то нека премудрост и непознаница, већ устаљена пракса у многим државама.

Толико је старачких домова којима требају волонтери, народних кухиња које вапе за помоћним радницима у кухињи, толико паркова који треба да се очисте, толико пластичних флаша по Нишави чије би уклањање обрадовало рибе жељне кисеоника, толико вртића чије би ограде требало поправити и офарбати, небројено пуно графита које би било лепо опрати. Да не набрајам..

Једноставно је. Проста математика. Довољно је поделити висину казне са ценом сата и добити број сати које треба одрадити. Свако. Чак и најразмаженија деца из најбољих кућа. Без изузетка. А томе би обавезно морала бити придодата и цена одређеног броја додатних часова вожње, након истека прописане забране. Мама и тата су већ платили редовну школу. Ред је да ова казнена буде на рачун кривца. 


Да ли је само мени логично да једино тако казна има смисла? Да је то добар начин да још једно дете израсте у доброг и ваљаног човека? И да имамо поверења у возаче око нас? И да је то једини начин да страшно пуно људи и сама земља Србија буду на добитку?

Sunday 16 February 2014

Listen to your heart..and your smart sister..

A little owl was sitting down on the branch of the apple tree. She was a little bit sad and couldn’t explain herself what was happening. Her life is, finally, completely in order..everything is fine..she is happy and satisfied..but..something is missing, and she was not sure what that is..

Sound of someone’s wings distracted her thoughts. It was her younger sister, smart and kind person who she extremely loves..

- You are blue again..it is really boring, my dear sister..cheer up, please..

- I don’t know what is happening. I am obviously not smart enough to understand. Everything goes well, can’t complain, but something is missing..can’t figure out what..

- Not what, stupid bird..it is better to say..someone is missing. Can’t you see..you fell in love with that crow and you can’t forget him!!! I can’t believe that!!!

- No, I’m not! It can’t be possible..no owl on the world can love strange creatures as crows are! OK, it is the fact that they are birds too, but they are too much different. Plus, I have never met him in the real life. I like him, it’s obvious, but loving him is something completely different. You should see someone, smell him, hear his voice and touch him..and even than you can’t be sure..love is a strange feeling..lies all the time and makes people stupid..

- No, you misunderstood everything..everything you said is true, but it is affection, not love. Love is clean and pure..it appears without a reason, and you can’t do anything about it..it is connected with someone’s mind, words, behaviour..you can love someone who you don’t know well, because he is a good person for you, and it is a question of the heart, not a question of the mind.. You can be affected with ones who torture you, but it is not real thing..you can make a mistake in that..but no one can make mistake with love..it is unique and we can’t find a reason and definition of that.. You, my little bird, love his brain..weird and strange, his point of life, his style of communication.. He made you laugh, and, be sure, when someone can make you laugh in every time, especially when you are tired or extremely sad, it have to be love..and there can’t be any mistakes..believe or not.. And I can’t understand how it is possible that you don’t know that?

- Maybe because love hurts and I decided many years ago that I do not want to love anybody on this world anymore! Especially not a strange crow who appears and disappears when he wants to, without a word of explanation. Hm..and I do not need to love him. He is impolite and horrible..and kind, and funny, and interesting and he has always tried to make my day.. But it is not important anymore. You are late with your explanations. As you know, he runs away. And I’m not even sure if he existed in reality or he was just an imagination sent in my life to make it easier..

- You should tell him.

- It is useless, I told you. He does not want to talk with me anymore. And, please, I’ve got my pride! I have never said anyone that I love him, even my fiancé, who I really loved. In my family, it was stupid to say something like that. It is some kind of weakness, you know that better than I do.

- I’m just curious..are you happy? Your fiancé died without one simple ‘I love you’, but you kept your pride! Was it worth? And your crow went away without it either. But, you have your pride, haven’t you? Proud and unhappy.. is it worth?

- But, I’m sure that he doesn’t care about my stupid feelings, whatever they are. He told me that he is never serious. He was drawing hearts and flowers as some kind of joke, you know. It is the fact!

- And, so? Who cares? You were lying yourself and him..even you did not know that..but you do know now! Please, tell him and carry on with your life without regret. In fact, it is easier on-line than face to face..accept it as some kind of blessing. And, what can you lose? Nothing! What can you get? Probably nothing either, but you can keep everything nice that he gave to you during those two months and carry it with you for the rest of your life, without any regrets. Maybe next time you will not mix up gratitude and real feelings..

- OK. It is done. Coward is dead, I promise. I love my crow and don’t care if it is stupid. Hmm..I can’t believe that saying that is simple like that  If I had known it earlier, maybe I would not have spent so many time in regret.. and, I won’t be sad anymore..maybe I will write a poem from time to time..to remember.. Plus, I have an excellent idea what can I paint for my crow. Well, I am painting again and it is fair making something nice for him even if I will probably never give him that present. But, it will be some kind of reminder that I need to change a way of thinking when we start to talk about that tough word as love is..

Eh..one more thing for the first time in my life..and it was unbelievable easy.. Thank you..

Београд је крив..као универзално оправдање..други део..

Банка Интеза, срце Ниша..

Треба да отворим рачун. Може. Картицу ћете чекати недељу дана. Зашто? Ради се у Београду.
Ех, тај зликовачки Бели Град..све је приграбио за себе..
Није ни чудо што га нико не воли сем Београђана, а и они све мање..није то више онај град који смо научили да волимо од како смо први пут удахнули његов, смогом презасићени, ваздух..

После недељу дана..дошла сам по картицу..
Друга службеница..Ми смо све послали, али није готова..још је нису послали ОНИ из Београда..
Ма, разумем..баш њих брига, може им се да ленчаре и игноришу све који нису Београђани..
Срам их било..

Два месеца касније..иста банка, трећа службеница..Каква картица? Захтев нисте ни понели..
ЈА га нисам поднела??????????

Они који ме познају, знају да занемарљиво ретко вичем, али имам тај неки поглед (штета што не знам како изгледа, па да га увежбам и чешће га користим..ваљао би ми чешће него што бих то и желела) који ми зацементира лице и изобличи га тако да и разбацани мачо ликови умеју да устукну и да први и једини пут у животу процеде ту тешку реч „извини“, макар и не мислили тако..
А јавља се искључиво у ситуацијама када и ја и онај преко пута мене тачно знамо да сам ја у праву, а он је помислио да може да се извуче тиме што покуша да ме направи блесавом..

Било је потребно непуних двадесет секунди да се активира програм и још толико буљења у исти, да би ми госпођа објаснила да је захтев послат, али и враћен, са обавештењем да колегиница није на адекватан начин затворила стари рачун..
Наравно да су јој из мрске престонице послали обавештење о томе, али она није нашла за сходно да ме обавести о томе јер није уписала моју нишку адресу..
Мора да сам зарежала, и то буквално, јер је госпођа по хитном поступку открила и захтев на коме лепо пише да ми сва обавештења шаљу на мобилни телефон..
Нису обратили пажњу..
Све смо средили, каже она..картица стиже за недељу дана..

Четврта госпођа, недељу дана касније..Ја овде не видим да сте поднели захтев за отварање новог рачуна..
МОЛИМ???????????????????
Излизаћу, БрЕ, онај поглед..

Ох, колегиница није видела да сте на рачуну који желите да затворите имали и швајцарце..и није могао бити затворен..није до сада имали такав случај..а нова картица не може бити издата уколико стара није угашена..

Врзино коло неспособности, укратко речено..с обзиром да су стару картицу исекли и уништили као непотребну, а без ње је мало теже убедити компјутер да сарађује..
После потписивања гомиле папира, због чијег прављења је страдало још пола шуме, све је сређено..
Дођите за недељу дана, картица стиже..

Стварно? Једино што ја овога пута знам за јадац..али не и госпођа..
Није ми требало огледало да бих била сигурна да ми је осмех личио на кежење хијене..свакако сте приметили да је на том рачуну било и долара..

УПС!

Да, апсолутно сам сигурна да је Београд крив..
Ох, да, наравно да и у Белом Граду има неспособних људи..једино што за свој безобразлук и незнање немају неки тамо Београд за дежурног кривца..

Saturday 15 February 2014

Ниш данас..чемер, смрт и јад..

Каже једна госпођа..није битно чоји је син убица момка у Нишу..

Слажем се..требало би да није важно..али, у земљи Србији јесте..
У ствари, битно је свуда у свету..али се тамо негде чак и најбогатији, чија деца праве хаос од својих и туђих живота, труде да макар замажу причу, нађу заобилазнице да се извуку, дебело се потруде да Потемкинова села чврсто стоје барем док се не постигне циљ..

У Србији шминке нема, труд нема потребе уложити, никаква улепшавања и зачкољице нису неопходне..све је директно, бахато и толико безобзирно да се човеку смучи..

Требало би да није важно ко је чији син, али јесте..

Јесте у земљи у којој можете возити 100km/h по центру Београда и убити девојку на пешачком прелазу, а онда бити ослобођени јер вам тата има 30 000е, колика је тарифа српског судства и полиције..

Јесте у земљи у којој је у реду да крвнички пребијете некога на сред САД и да се глат извучете са тим, јер је држава спремна да искешира милион долара, а службеник амбасаде да жртвује своју каријеру због тога што имате утицајног ујкицу..

Јесте у земљи у којој је полиција спремна да забашури убиство момка на сред Ниша јер су убице синови једног крчмара и једног крпитеља асфалта који су се накрали до бесвести, не стижући да у исто време објасне својој деци како се понаша и колико је живот друге деце драгоцен њиховим родитељима, без обзира колико пара имали..

Јесте у земљи у којој је у реду да силујете дете од три године, убијете девојку и слике окачите на ФБ, да искасапите мајку, оца, комшију..и будете ослобођени зато што је неки никоговић узео паре да би се то заташкало..

Јесте у земљи у којој можете да бесомучно злостављате децу ако сте Владика или, да на смрт пребијате жену ако сте утицајни политичар, да..

Да, важно је чије сте дете и колико татица има пара да бисте били ослобођени када сте кољач, манијак, безосећајни гад, јад и беда, шљам..

Није важно само онда ако сте пристојан и добар човек спреман да помогне, утеши и саосећа..

Онда није битно чије сте дете, јер сте такви засигурно дете доброг човека..и то је довољно..

Београд је крив..као универзално оправдање..први део..

Да направим хаљину или мараму које су мало уметничко дело, потребна је моја машта, добра воља и труд..мој, наравно..

Да отворим радњу у којој могу да продам оно што створим, потребно је да се усагласе Министарство финансија, које ради по новим, толико помињаним, европским законима, АПР, који ради по старим законима, јер тамо не стижу да науче нове, с обзиром да ни старе још нису савладали и, наравно, Пореска управа у Нишу, у којој закони уопште и немају практичну примену..

Министарству и АПР је требало скоро пола године мог живота, много истањених живаца, што мојих, што једне дивне даме, књиговође из Белог Града, без које би се тих шест месеци вероватно одужили на године, и барем туце драгоценог дрвета, које наша бирократија немилице арчи, давећи и себе и нас у гомили непотребног папира..

ОК..Београђанима је било потребно пола године..
Нишлије се још нису усагласили ни са собом, а камоли са тим омраженим великим градом на северу, који је вечити извор комплекса, али и одличан изговор за сопствену неспособност, незнање и немар..

Како другачије да објасним ситуацију у којој ми госпођа у Пореској наброји који су ми папири све потребни и каже да дођем за недељу дана када јој се колегиница, која „обрађује мој предмет“ врати са одмора..

А када их све донесем за недељу дана, свеже одморна колегиница погледа оне папире и каже дословце..Ово Вам не треба, која Вам је неписмена будала рекла да то вадите?

„Будала“ је била јако заузета у том моменту и није се јавила..
А мене су учили да није лепо бити друкара..
Београдска школа, рекли би неки..


И не, не могу овај прелепи град на Нишави волети ни мрву мање само зато што га даве којекакви тупсони..

Као што ни Србију не могу волети ни мрву мање само зато што је даве којекакви тупсони..

Thursday 13 February 2014

Таквог неког сањам..

Цео живот сањам сунце и себе испод дуге. Насмејану, очију испуњених искрицама распрскујуће радости..

Сањам човека са којим бих плесала по киши и снегу, преко блатњавих друмова и разваљених турских калдрма, са подједнаком страшћу са којом бисмо плесали по мермеру балских дворана, обасјани мноштвом рефлектора. Са човеком који не би обраћао пажњу на чињеницу да ја не знам да плешем. Који ни пребијену парицу не би потрошио на то..

Који би, пун ентузијазма, певао са мном, не хајећи за то што ја не умем да певам. Певао би, испуњен радошћу, јер певам крај њега..

Који би разумео зашто радије бројим мехуриће по површини захуктале реке него квадратне метре и нуле по страним рачунима..

И зашто се смејем када сам на ивици суза или неутешно ридам док ми срце пева..
Зашто волим реку, која својом незадрживом вољом из мене извлачи и најтежу муку, терајући је ка мору, где ће се заувек затурити међу таласима..

Сањам тог неког који ће ме, без роптања, слушати и док на-дуго-и-на-широко објашњавам најпростије ствари и док, у свега пар речи, разрешавам мистерију бумбаревог лета..

Који ће, без да пита, разумети зашто и последњи динарчић, изгребан са дна превелике ташне, дајем за један хладни нес у ресторану са погледом на Нишаву, уместо да купим кило кромпира од кога бих могла склепати паприкаш за два дана..

Онога коме ће бити разумљива моја тишина у којој утапам најмрачнију тугу и који ће знати да се радује мом чаврљању којим се ослобађам огромне енергије акумулиране у, радости склоној, души..


Да, тог неког, кога ћу моћи да пољубим онако из-без-везе у часу када то пожелим, без обзира на колико важном и озбиљном месту се налазили и коме ћу моћи да улетим у наручје без неког компликованог изговора. Само зато што сам пожелела да будем тамо. И зато што он воли што ја желим да сам у његовом наручју, ма где били. И ма шта ко мислио о томе..


Њега који ће бити несавршен, наравно. Неће носити акт-ташну нити махати скупим телефонима, утегнут у тегет одело сашивено по мери. Носиће тај предивни осмех и очи препуне поноса што сам његова. И прегршт чаролије у срцу, ушушкан у извесност да, ако сам његова, не могу бити ничија више, јер је моја душа недељива, срце уме да куца само у једном ритму, а у широм отвореним очима има места само за једног човека. За онога који то може да разуме. Коме је то довољно. Коме једино то и треба..


Онога чији кораци чврсто належу на асфалт, јер крај себе има ретку птицу-луњалицу која жуди за чврстим ослонцем. Који ће бити спреман да ме пусти да летим и умети да ужива у сваком мом полетању, сасвим сигуран да је то најбољи начин да пожелим да заувек слећем само на његова рамена..


Таквог неког..

Wednesday 12 February 2014

Ниш, град мојих снова..

Ниш много волим..макар је пун искомплексираних, несигурних и неспособних људи пуних једа, којима је за све крив неко други..Београд, наравно..
Да је Париз у Србији, био би Париз..овако, дај шта даш..

Ја сам, без трунке жаљења, оставила свој родни град и изабрала Ниш да у њему живим и уживам..

То је прелепи град који инспирише на прегршт невероватних начина..
И град који Нишлије презиру, пљују и омаловажавају..барем док живе у њему..
Воле га тек када се иселе и оду..у Београд, наравно..

Ипак је лепше живети у некој шупи у Престоници, радити од јутра до сутра посао који мрзиш, и вечито спуштати главу када ти се подсмехну због нагласка, него се потрудити и оплеменити свој град и у њему свити своје гнездо, у дедовској кући, свој на своме..


А ко би други могао волети град више него они који су у њему рођени?

Изгледа да Нишлијама одговор на ово питање представља непознаницу, па се, потпуно парадоксално, неретко нађем у ситуацији да браним Ниш од Нишлија..

Када говоримо о Нишлијама, већина ме зачуђено погледа и пита ме..Шта ћеш овде..из срца Београда си дошла у Ниш..овде је све пропало..

Није, драге моје Нишлије..само сте ви сами дигли руке од сопственог града..и предали га на милост и немилост сељошима, да га черече и прљају..
Не чувате га..
Не стижете да видите колико је леп, јер вечито зиркате на север..
И Београд вам је за то крив..
Ма немој..

Да ли је Београд крив зато што су нишки трговци незајажљиви, па неће да раде уколико им маржа није 500%..или зато што је Ниш прљав и запуштен..или зато што нећете да се потрудите да волите оно што радите и да то радите добро..или..


Ето, овој Београђанки је лепо да већ годину дана буде Нишлијка..

И не, нисам се овде удала..
Дошла сам јер сам заволела Ниш свим срцем..
Може се и то..само ви не желите да видите нешто тако просто..
Е, да, и део моје породице се доселио..

Моји пријатељи из Кракова већ годинама праве планове да се доселе у Србију, али им се не допада могућност да живе у Београду..

А онда су дошли у Ниш да ме посете..и открили град у коме желе да одгајају своју децу.. Онај мизерни број Нишлија који је посетио најлепши град Пољске, биће шокиран овом чињеницом..а не би требало..
Град на Нишави је напросто фасцинантан..

А ви, драге моје Нишлије, звиркајте и даље у даљину..и кукајте како вам ништа не ваља у Нишу..

Да ли вам је пало на памет да можда и Ниш не воли вас такве мрзовољне и мрзеће? Можда не воли ни он чињеницу да имате привилегију да живите у најлепшем граду у Србији (да да, као неко ко је дуго година живео у српској Атини, имам пуно права да дам овакву једну процену), а да то не умете да цените..

А нисте такви..сви пријатељи које сам стекла за ових годину дана, живи су доказ тога..

Зар не мислите да је време да заволите свој град..пре него што дођу они неки са југа..који ће волети да живе у граду на Нишави, али неће волети да живе са вама..