У сећање на 78 дана..

Живот је тако уредио да из Србије одем три дана пре почетка бомбардовања..
Требало је да то буде краћи пут, на који сам понела само две-три преобуке, а одужио се на 3,5 месеца живота у туђој земљи, одевања у туђу одећу, спавања у туђем кревету, далеко од куће..

Дешавало се да данима не могу да добијем везу са Белим Градом, а када би телефон коначно зазвонио, јављали су ми се укућани, увек насмејани и са истом реченицом..опет нас прекидаш..седимо на тераси, пијемо кафу и гледамо како ови наши разбијају амерске мороне..

Гледала сам слике људи који певају по мостовима, лепе мете на груди и "лудо се забављају"..
И данас сам дубоко убеђена да би таква еуфорија захватила и мене да сам била ту..
Јасно видим себе на мосту како плешем и урлам на бездушнике сакривене негде под облацима..
Да сам била ту..

Овако, моја сећања су другачија. Гледајући на догађаје тих 78 дана из неке друге перспективе, јасно ми је колико су људи тада одлепили, суочени са ненормалном ситуацијом у коју су, ни криви ни дужни, гурнути..

Потврду да сам у праву, даје ми сваки нови печат у пасошу..
Тек када пређем границу и уроним у свет потпуно другачији од оног у који су ме затворили, постајем свесна наше паралелне стварности..
У оквирима у којима живим, несуочена са могућношћу поређења, делује ми као да живимо нормално..
Али, ван тих наметнутих оквира, почне да боли то лудило које нам боји свакодневицу..

Ја немам успомене на бомбе и не трзам се на звук сирене..
Вероватно ми зато слике мете и сарказам и подсмех, незаобилазни код људи када причају о тим данима, звуче тако горко и нестварно..

Могло би се рећи да сам добро прошла..
Могло би..
Да није оне тупе боли за два млада живота затрпана у Абердаревој, испод рушевина РТСа..
И да није оне залеђене страве која ме је паралисала сваки пут када помислим на брата у униформи, негде под бомбама..

И зато сам и дан данас огорчена на мете које људи постављају на груди своје деце..
Мала Милица и (вероватно лажна и вишеструко умањена бројка од) 2500 изгубљених душа тих дана, су живи доказ да мете нису одговор..
Да одговора напросто нема..

Загрљај за који руке нису неопходне..

Србија је земља парадокса..препуна је предивних људи вољних да помогну, подрже и пруже руку у невољи, али су се ти људи некако склонили и повукли пред најездом бучне, безобзирне мањине..

Мој Зелени Акаид је место где је тај фини свет почео да проналази мене и ја њих..и донео ми много радости, свакодневно ми показујући да доброта из Србије није ишчезла..само тражи пут да се кроз овај страшан мрак пробије..
А онда је тај број дивних људи у мом животу нарастао захваљујући једном тексту, и уз то доказао, по ко зна који пут, моћ писаних медија да повежу и помогну..

Написала сам текст «Ниш, град изгубљене душе» за свој блог, без икаквих претензија..требао је бити један од многих који су се излили из мене поводом разноразних ситуација у које сам западала..
Догодило се да га је објавио «Грађанин» и тиме направио поприличну пометњу у тишини у коју сам се повукла задњих годину дана..

Након објављене приче о женици која, свега жељна, иште књигу, пуно ми се људи јавило..од госпође која је живот посветила кројењу (чула сам да сасвим лепо сарађује са Бурдом, чији су мајстори заната препознали таленат ове вредне и добре жене), до студента шаљивџије, који се одрекао пар својих књига уз реченицу.. «Ма, ево, даћу јој ја књиге када их већ толико жели..мени су се на врх главе већ попеле»..

Све сам их упутила на званичну страницу групе «Помоћ угроженим Нишлијама» или у салу Плесног клуба «Степ» у Рентгеновој улици (тамо се помоћ и редовно сакупља), где су се, верујем лако, договорили око преузимања пошиљки..

А онда је у inbox стигла порука..
Једна од многих, помислих у први мах..
Већ сам се спремила да испишем информацију толико пута написану у ових неколико дана, када ме је зауставио стил, начин на који је порука написана..
Скоро старински, љубазан (на начин који је у мојој тужној земљи одавно заборављен и исмејан), префињен..

Лако сам замислила старог професора књижевности са оне стране екрана или неког од ретких потомака старих руских племићких породица, који је чудом остао у Србији..
Али на момка у двадесетим нисам рачунала..

Прво питање које ми је поставио је било које књиге бих желела..
Нико ме није то питао..
Подразумевало се, а било је и логично, да људи пошаљу по неку књигу коју имају у кући, а које би се одрекли због неког непознатог..

Збуњена, одговорила сам да ћу се распитати, али да ће то теже ићи, јер породица о којој сам писала кубури са Интернетом..немају га..

Неке добре виле су нам свима биле наклоњене те вечери..
Били су код некога и online баш у том моменту..
За тили час, постала сам copy-paste машина..преносила сам мисли са једног отвореног прозора на екрану на други и обратно, спајајући посредно људе који се вероватно никада неће срести, нити за тим има и потребе..
Веома лако су се договорили..
Као и увек када се договарају добре душе и отворена срца..

«Одлучио сам, послаћу Вам комплет француских класика и дела Владике Николаја. Реците ми, колико су стара деца..можда да спакујем и по неку чоколаду. Важна је храна за душу, али треба и тело нахранити», каже мени момак, све више ме збуњујући..
Знам колико кошта тај комплет..нисам могла својевремено да га приуштим себи..

«Само ћу да видим како да пошаљем пакет. Не могу по киши да возим колица»..
Да, нисам вам рекла..момак не може да хода..везан је за инвалидска колица..
Није то нешто што сматрам да је неопходно наглашавати..нити видим потребу да глорификујем нечије добре поступке бесмисленом патетиком..
Плус што нема везе са темом..

Али, потребно је било само пар тренутака па да увидим да није баш да и нема везе..
Кажем му да Post Express долази по пошиљке кући и да не мора да се мучи да одлази у Пошту..
«Знам, али не могу да упакујем књиге сам. Руке су ми непокретне и не могу да их користим»..

Ја сам се свега и свачега нагледала у животу и, ма колико ме нека прича погоди, тешко дозволим себи претерано емотивне реакције..
Напросто, не можете плакати због сваке тужне приче на свету..полудели бисте..

Лепо речено и смишљено, али овога пута није помогло..
Сузе су ми се сливале низ образе док сам повезивала једну муку са другом..
Породицу са двоје здраве, лепе и паметне, али гладне и свега жељне деце и момка који би се одрекао свих пара света да може да загрли мајку или прошета парком са другарима или девојком..

Не знам како ви, драги моји..мени се чини да бих у таквој некој ситуацији, седела у соби, мрзела цео свет и сажаљевала себе од јутра до сутра..
Не знам колико бих била спремна да мислим о туђој деци..
Напросто не знам..

Срећом, овај млади човек није ја..
И његово срце превазилази та колица у којима је заробљен..
И постидео је, или би барем тако било природно, све оне здраве, праве и бесне, који мрзе свог комшију, суде се са братом и траће свој живот блејећи у ТВ, док се комшијска деца даве у немаштини, гладна, несрећна и болесна..

До неба сам захвална што постојите сви ви који сте за ове четири године дошли на концерт, утакмицу или књижевно вече које је група организовала, донели неку конзерву или чоколаду, не знајући коме ће у руке да оде, али са вером да сте некоме много помогли..

Момку, верујем, не морам посебно захваљивати..
Сигурна сам да би ми одговорио исто што и жена која је затражила књигу, пунећи мој аутомобил одећом којом је хтела да усрећи неко дете које има мање од њеног..
«Нисмо ми ништа посебно учинили. И нама су помогли. Хвала Богу, има пуно добрих људи на свету»..

Каква је то група "Помоћ угроженим Нишлијама"..

Овај текст није планиран и нема претензије да одише уметничким елементима..

Намењен је свим мојим Нишлијама и Београђанима (замислите, није да их не погађа прича са југа), који су ми се јавили након што је "Грађанин" објавио мој претходни текст..

Различити људи, различити градови, а иста душа..

И иста питања..

Каква је то група "Помоћ угроженим Нишлијама" и чиме се бави..

Како да се укључимо..

Можете ли да нам испричате нешто о њима..

Мало је незахвално да поред Озе, Војкана, Тање, Сандре или Алекса, који четири године на својим плећима носе и одржавају у животу групу "Помоћ угроженим Нишлијама", ја причам о њој..

Ја се прикључујем онако како то раде многе друге Нишлије..колико и када могу..

Група обилази и брине о стотинак породица..

У почетку су они проналазили људе и нудили им помоћ..

Данас људи долазе сами, јер, заборављени од сопствене државе (коју више муче гасови оне бриселске ругобе него сопствена болесна деца), од града (који им је дом, а за кога су они странци и само нежељени, али неопходни степеник ка сањаној фотељи у неком смрдљивом ћошку Престонице) и првих комшија или родбине (удављених у сопствени чемер и муку), групу доживљавају као место где неће бити презрени због невоља у које су запали (најчешће не својом кривицом), већ као људи којима је потребно само мало подршке да би стали на своје ноге..

О коме да вам причам..

О жени која је за непуних годину дана изгубила мужа, девера и најстаријег сина, а која "клин чорбу", која је најчешће једино што својој деци може да приушти, дели са комшијском децом која ни такву чорбу у родитељском дому немају..

Која живи у кући, јаднијој од нечије штале, а у којој би слободно и деца из најбољих кућа могла јести са пода..толико је чиста..

И која је пронашла начин да умоли две професорке да одвоје по сат времена недељно да науче децу из локалног картонског циганског насеља да читају и сабирају..онако како званична школа не уме или не жели..

О девојчици која са мајком долази редовно када се дели одећа..и никада не дође празних руку..

Сваки пут донесе своје ствари које су јој омалеле и мења их за друге..

А ствари у кеси су чисте и беспрекорно испеглане..

Или о породици која живи у тору за овце, због тога што је неко одлучио да им преокрене живот, будзашто продајући фирме у којима су радили..

А који су за ових годину и по дана колико их знам, од уџерице створили дом, сиромашан али чист, у коме су гости добродошли у свако доба..осмех и занимљив разговор им увек следује, макар и не било ничега на столу..

Када има, дели се на једнаке части, ма колико тога било..

О дечаку коме можете донети слаткиша колико желите, а које он неће ни погледати ако и његова сека није ту, да би то што добију поделили..

О легенди овога града, некада познатом и уваженом човеку, кога је живот самлео и одвео у немаштину, који дође по јакну пред зиму..

Оне су му прескупе, за остало се снађе..

И никада не оде пре него што нам свима згреје срце том нестварном радошћу која израња из њега, ни за мрву помућена животом који га је снашао..

О човеку, локалном моћнику, кога је дете натерало да донесе прилог за групу, а он, живећи у свом паралелном свету изобиља, донесе прашку шунку, пилећа прса и гомилу други прескупих ђаконија, потпуно неодрживих на плус бесконачно у јулу, изазвавши општу стрку око преузимања хране пре него што се поквари..

О жени која, гладна много чега, иште књигу..

О детету које је први пут чуло арију када је са баком дошло у Симфонијски, са кесом у рукама и чуђењем у очима, слушајући ту чаробну Драгану Молес..

О свештенику који није хтео да уступи Светосавски дом за хуманитарни концерт због тога што ће се потрошити превише струје..

Или о свештенику који дотура пакет преко неког другог, да се не би експонирао..

О политичару који на хуманитарну утакмицу долази са свом свитом и сви до једног дођу празних руку..

О девојчици, чија је породица на списку за помоћ, а која не пропушта да за сваку акцију окупи своје другарице..и све донесу по нешто, да би помогле другој деци..

О локалном "бузнисмену" који се појави праћен посилним, у чијим рукама је гомила кеса (од оних картонских, са упадљивим жигом познате марке) пуних разноразних ђаконија..а онда се развиче, понављајући своје име и тражећи да се попише шта је донео и да се то адекватно објави "тамо где треба"..

О детету једне Циганке, обученом у рите чистије од нечијих маркираних крпица, које никада, ни у шали, неће да узме слаткиш или неку грицкалицу коју му понудите, а да не каже ту давно заборављену реч "Хвала"..

О студентима, средњошколцима и уметницима који се окупе у Банији на "Недељи хуманих" и на једва неких 10С, смрзнути, али одлучни да помогну својим наступом, певају, глуме, рецитују..а Нишлије остају неме на то јер им је хладно, мрзи их да изађу из куће или морају да одгледају ко-зна-коју епизоду Мале невесте или Сулејмана, за које су чули и они који никада у животу нису одгледали ни једну серију..али не знају да им је комшија гладан..

О госпођи Тамари, која са својом кћерчицом уочи Нове године обије прагове небројено много фирми, радњи и кафана, остављајући памфлет и молећи их да на неки начин помогну да се направе пакетићи за децу чији родитељи не раде у фирми која дели пакетиће..

Нико је није позвао..

О томе да Ниш има само две општине у којима запослени знају да у овом граду има гладних људи..Медијану и Црвени Крст..

Остале су упорно неме на сваки апел за подршку..

О томе да је једна оваква моја прича, уз кафу, ганула директорку Паноније из Панчева (толико да је већ два пута послала велике количине хемије без захтева за рекламом), али не и неког од Нишких привредника..

О коме желите да вам причам..

Како да вам причам а да, пуна зебње, не помислим какве приче са собом носе ови сјајни људи који су групу основали и омогућавају да она опстаје годинама..

Свима који су ме питали или тек намеравају да се јаве..постоји неколико начина да помогнете, али су два основна..

Или током неке од бројних акција, на којима је улазница нешто од трајних намирница или хемије..

Или да оно што желите да дарујете донесете у салу Плесног клуба "Степ" у Рентгеновој улици..

Све детаље можете сазнати од било ког админа групе..

https://www.facebook.com/groups/pomocugrozenimnislijama/

Они знају много више од мене..

Ниш, град изгубљене душе..

Јуче је, као да мора, пљуштала киша над мојим вољеним градом..унапред знајући оно што сам ја тек требала да откријем..

Група "Помоћ угроженим Нишлијама" је и позната и непозната Нишлијама..зависно од тога да ли желе да знају како живе њихови суграђани или не..
Постоји већ четири године..
Основали су је неки фини момци у жељи да помогну једној породици, а онда се број људи којима је требала помоћ увећавао малтене свакодневно..
Данас храну и одећу многа деца добијају захваљујући неколицини дивних људи који су изабрали да раде нешто корисно, уместо да седе испред ТВ и кукају на тежак живот, густирајући турске серије и којекакве урлаторе који нам загађују етар..

Принцип је да сваку породицу која им се обрати за помоћ обиђу и упознају..
Тако сам се и ја, ничим изазвана, нашла у једној таквој кући, једино зато што имам аутомобил..који, чисто информације ради, нема нико од оснивача групе..

Млад брачни пар..
Одурни политичари свих фела би их глат сврстали у "жртве транзиције"..као да жигом обележавају стоку..
Она ђак генерације у гимназији, несвршени студент психологије..иако одличан студент, није имала пара да студије заврши..
Он одмалена без оца..из старе нишке породице која је, стицајем ужасних околности, кренула да тоне и никако да тај пад заустави..
Дете центра града у коме су одрастале генерације његових предака..

А онда је пала одлука..
Продали су велики стан у центру Ниша и купили недовршену кућу у селу у коме живе само они који су имали пех да се ту роде и они које је тешка мука на то натерала..

Имају преслатку девојчицу од 4,5 година која, од преживљених стресова сељакања, глади и муке, једва да говори и дечачића који још и не седи како ваља..само гледа оним својим огромним окицама и не одустаје од покушаја да се осови на нејаке ножице..

Звучи као још једна од срцепарајућих прича пуних немаштине и депресије..
Ма, јок..
Појма немате..

Звали су групу јер имају гомилу одеће коју су њихова деца прерасла и мушких ствари које овај млади човек више не носи, јер су задњих годину дана борбе за голи опстанак скинуле са њега скоро 50 кг..
Кажу, значиће некоме ко има мање од њих..
Као да је то уопште могуће..

Пита их Војкан треба ли им нешто, а она стидљиво погледа у мужа, па кроз нелагоду и стид што уопште мора да затражи нешто, каже да би волела да јој набавимо неку књигу..стару породичну библиотеку су били принуђени да продају да би купили храну за девојчицу, која је до треће године више била гладна но сита..
И, ето, има увек мало времена између прања пелена (да, деца и данас успевају некако да порасту и без Памперса и скупих пудера и масти), пеглања и одржавања куће, а оних пар омиљених преосталих књига је већ научила напамет..
Прича како је на ауто пијаци пронашла књигу Достојевског на руском..
Муж забрунда на то..дала је 50 динара за њу..сигурно смо могли да је добијемо и за 30, али она није хтела ни да чује да се око тога цењка..

И онда ме питају зашто толико волим Ниш, град који се дави у апатији и лењости, који, вечито завидећи и мрзећи великог брата на северу, не жели да се погледа у огледало и каже себи да је доста..да мора да оживи себе ако нема намеру да нестане и убије и последње трагове онога што га чини толико посебним..

Волим га, зато што у њему још увек живе људи који ће због добре књиге закинути себи хлеб и који ће поделити задњи залогај са комшијом..
И чезнем за даном када ће књига једне величине као што је Достојевски и то у оригиналу, у овој лудој земљи, вредети више од једне погачице..

И не дозвољавам да ме поколеба ни реченица којом су се опростили од нас, позивајући нас да опет дођемо.. Дођите, фали нам друштво.. Ретко нам пријатељи у кућу долазе..далеко смо..

Они су на свега 12 км од Ниша..
Ја сам се одселила 230 км далеко од родног града..што моје пријатеље не спречава да дођу..
Мора да је до пријатеља..
Сигурно нема везе са немаштином..

Нека је киша, нека пада..није то ствар климе..
Синоћ је киша падала плачући над нама..