Моја девојчица не памти лепши дан..

Данима сам лоше воље и дебело се преиспитујем који је смисао свега онога што ради група Помоћ угроженим Нишлијама..

Као да су у граду сви глуви на недаће најближих, а камоли за невоље људи које директно не познају..

Рисајкл фест 2 у 1 је управо завршен..

Одазвали су се људи који увек дођу када се организује нешто хумано..већ сва лица знам..

Нова се ретко појаве..

Група на ФБ има преко 2000 чланова..да је половина од њих макар поделила догађај, да људи сазнају шта се то лепо дешава у граду, имали бисмо пакете за више од тих 87 породице са списка..и нахранили бисмо половину напуштених животиња у граду..

https://www.facebook.com/groups/pomocugrozenimnislijama/

Али, као да никога није брига..

Наслушала сам се коментара да је излог у Наде Томић 11 прелеп и "весела, шарена тачка у сивилу града". Безуспешно сам покушавала да људима кажем да не може град бити сив, само људи могу све око себе да посиве или да пребоје лепим, живим бојама и да улепшају град у коме живе..

Сами бирају..

Чинило ми се да говорим глувима..

Изнад лепог града на Нишави виси та чувена реченица..Београд је крив..за немаштину, за недостатак украса на улицама, за безвољност, лењост и бездушност људи који заправо нису такви..

ЧЕПеНИнг је доказ за то..

https://www.facebook.com/cepening.nis/?fref=ts

И сва та храна, одећа, хемија која је скупљена у ових шест година постојања групе..

Доказ су и они који су донирали намештај и белу технику уместо да је продају по огласима..

Све знам, али се некако данима будим са тим ружним осећајем да нас је тако мало брига..

И одлучила сам да је доста и да одустајем..

Једноставно сам преуморна..и помало разочарана..

Онда ми је у трену Џејмс Стјуарт ушетао у кадар и у стилу "It's a Wonderful Life", мој рањени анђео је међу поруке на том истом ФБ додао и ову..и то баш данас..

"Мислим да моја девојчица не памти лепши дан..није хтела да крене кући, пресрећна је била..

И што је јурцала с онолико деце..и Деда Мраз..

Одгледала је представу отворених уста од чуда..иначе, први пут је била у позоришту..

За дивно чудо, бебац је издржао целу представу релативно миран, а она је била на седмом небу..

Немам речи да се захвалим..

И слаткише имају за месец дана..

Ми им нисмо куповали пакетиће ове године, тако да је и то надокнађено захваљујући свима вама!

Шта да ти кажем, најрођенији их се нису сетили а ово..стварно..немам речи.."..

Сав умор и незадовољство су нестали..

Ништа ружно више није имало смисла..

Ту радост коју сам осетила не могу да опишем..

"Кривци" су Avatar Yoga Centar, Козметички салон "Красива Јаца", КУД "Теодора" и Позориште Лутака Ниш..представа и пуно пакетића су данас улепшали дан гомили деце..

Пуно је мајки данас радосно јер не мора да понови деци оно што им говоре целе године..ту страшну реч НЕМА..

Данас је свети Никола, Деда Мраз или Божић Бата, како је коме мило, обрадовао и мене..највише на свету..

Не добија се оваква порука свакога дана..

Негде у пола осмеха ме је позвао Војкан..

Кошаркаши аматерске лиге Ниш и ОКК Нибак Ниш су вечерас одиграли хуманитарну утакмицу "Мисија Деда Мраз" и уз подршку Стефана Јовића и његових момака из Црвене Звезде Београд, скупили су јако пуно пара..

Биће ту пуно пакета за много гладних уста..

Мислим да је у реду што сам мало циздрила, мало се смејала као блесава, а онда се расписала преко сваке мере..

Ипак има наде за нас..какви смо да смо..

Јер, у крајњем случају, Живот је Диван..

Ниш..моја љубав и нада..ЧЕПеНИнг..

Када смо дошли на идеју да скупљамо чепове, имали смо само добру вољу и име групе Помоћ угроженим Нишлијама као залог добре намере..

Чепови се гомилају..
Одвезли смо први камион на рециклажу..720кг..
Ових дана треба да крене и други..
Надамо се да ће то бити довољно за колица којим бисмо госпођи Гранчици дали најлепши поклон за Божић..

Има тако добрих и вредних људи спремних да помогну, подрже, учине нешто вредно и добро за свог комшију, брата, за свој град..
Само треба та једна искрица да их покрене..

Госпођи Бисерки и Јелени је та искрица била довољна. Једна Суботичанка и једна Београђанка, које се никада пре нису среле, одлучиле су да помогну једној Нишлијки коју нису познавале, уз свесрдну помоћ људи који се међусобно не знају.
Све су урадиле воља и људскост. 
Марина, која свакодневно, под нељудским условима, седи у Побединој и прикупља прилоге за децу на коју је држава заборавила, добила је моторна колица и рампу без којих јој је живот био неподношљив..

Своја, такође моторна, поклонила је Драгану, човеку кога је, поред параплегије због које је целог живота у колицима, сустигао и мождани удар. Без тих колица би био осуђен на непокретност, без греха, оптужбе и осуде.

Трећа, моторна, је Иван, потакнут нашом акцијом, поклонио човеку који је несрећним стицајем околности остао без ноге. Држава не сматра да он заслужује да се креће.

Четврта, механичка, прослеђена су госпођи Биљани. После тешке операције кичме, она су јој пружила могућност кретања по стану..

Пета, такође механичка, отишла су још једној Биљани. Она су дата на позајмицу. .
Наиме, чувши за ЧЕПеНИнг, Сања из Сомбора је послала поруку да једна Нишлијка, за коју зна само из приче, има проблем. Госпођи Биљани, наиме, требају колица да би ишла на терапију током два и по месеца. Живи неких 200м од Дома здравља, а свакодневно сатима чека на Хитну помоћ да би прешла ту смешну, али за њу бескрајно дугу раздаљину..
Мајка благог и смиреног монаха данас може да одмара уместо да време проводи у чекаоници..

Прва колица која ћемо купити од прикупљених чепова тек треба да стигну..
Али су, као претходницу, довела пет других..
Када госпођа Гранчица добије нова колица, своја механичка ће такође поклонити некоме..

Тона чепова, а седморо колица..
Круг доброте..
Можете ли бити поноснији на наш град од мене?
Ова акција је и последњем песимисти показала да Ниш није потонуо у сивило и безнађе..
Нити може..док има макар једног Нишлије који ће пластични чеп, уместо у ђубре, одвојити у кесицу и тиме направити још један корак ка тим неопходним колицима и ка веселијем, светлијем и радоснијем Нишу..

Прича о дами под гордим именом..слобода..

Данима, трагајући за мојим мицонијем, лупам главу због чега је пожелела да оде..

Мали хедониста је имао сву моју љубав, безрезервну оданост своје маме Малене а чак је и Војкан, кога је нервирала Клементинина разбијачка природа, одавно пао на њен шарм и безрезервно се смрзавао на Нишави да би мали скот свакодневно јео свеже рибице..

Данима пре него што је отворила мали прозор и збрисала кроз њега, видело се да жели ван..
Требала јој је нека далека, обећавајућа слобода, која се варљиво смешкала тамо негде где се чинило да је боље..

И ту негде су се зачеле моје мисли о тој неухватљивој дами званој слобода..

Песме су о њој људи писали, ратове водили, животе полагали под њене ноге..
Тражили су је у измаглици наркотика, на дну чаше, у бекству од оних који их воле, у разбијању, бахаћењу, оргијама, бесу..
А она је измицала, потпуно неухватљива..

Све се мислим да је то због тога што неко може бити слободан само ако му ништа не треба и ни за чим не жуди..
Свака ствар која нам окупира мисли или време, везује нас и ту праве слободе заправо нема..

Истински слободан човек није онај који седне на бајс и крене на пут око света, већ онај који мирна срца проводи своје дане у миру са собом, светом око себе и људима, задовољан ониме што му је од Бога дано..

Мени се чини да само две врсте људи заправо могу бити слободни..
Први су они који су се одрекли материјалног света и уживају у богатству своје душе, не бринући о томе шта ће сутра јести или где ће преноћити..
Тежак је то и редак крст, али верујем да су такви људи равни анђелима и да они заиста знају суштину и сврху овог нашег живота..

Други тип су људи који су наследили велико богатство а немају никакав посебан однос према новцу..
Он им плаћа рачуне и ослобађа их брига о свакодневним проблемима, али немају тај страх од губитка који обично тесно прати новац..
И ови људи су јако ретки..они тај мир и безбрижност у коме живе захваљују муци неког претка и нарави која на новац гледа онако како бисмо и ми сви требали..као на папир који има онолику вредност колику му дају људи..ни мање ни више од тога..

Верујем да ће већина оних који прочитају овај текст да се са гнушањем односе према првом типу људи, имајући пред очима јасну слику бескућника..а читајући о другом типу, имаће коментар да би и они тако да имају новца..
А не би..
Да имате новца, драги моји, држали бисте га у банци и нервирали се око камате..или бисте улагали, умножавали га и вазда стрепели да га не изгубите..

Оба типа људи су од Бога дати јер су у стању да живе баш на том путу којим се ређе иде..
Или јесте или нисте..
Јер, цена слободе је увек огромна..
Нема ту места за..шта би било кад би било..

Зато ће и мој мицони имати прост избор..
Њена слобода подразумева ослобађање од хедонизма, редовних оброка и мажења у топлом..
Слобода крај нас у кући подразумева унутрашњу слободу онога који ужива све благодати зато што се подразумевају..

Никога не можете задржати ако пожели да оде..
Можете га тражити, онако како то нас троје радимо данима..али се неко може наћи само ако и он то пожели..
То је та слобода..

Поздрав за моју Клементину..

Синоћ смо Малена и ја, на слабашни мјаук, као без душе излетеле из куће..
Псето је јуришало као помахнитало уоколо, само што ноге нисам поломила по оном блату и рупама, покушавајући да спречим ломљење руке у којој сам држала поводац..

На крају, после помамног претраживања ћошкова које већ напамет знамо, остале смо саме на сред улице, ја у сузама, а Малена цвилећи тако страшно, мајчински, да се душа човеку покида..

То је то..више је нећемо тражити..
Ово је последњи пост о мојој вољеној мачки..
Нисам оволико била несрећна и уплакана ни док сам, једног по једног, губила чланове своје породице..
То је тако нестварно чудно..никоме не бих поверовала..
Можда зато што је била последње моје на овом свету..

Знајући мицонија, не постоји начин да је тај хедониста провео четири дана и ноћи смрзнут и гладан у неком подруму..
Онако лепа, негована и умиљата, увалила се већ некоме..
Мала је вероватноћа да је нешто друго у питању..

Преживела сам позив да из кесе извлачим тело мртве маце, да бих видела да ли је то мицони..
И онај да удомим другу која том неком не треба више..
И масу позива добрих и брижних људи којима се учинило да маца на улици или парку личи на моју Клементину..

Сваки пут се из потраге враћам очајнија и растројенија..
Војкан ми је синоћ рекао да сам на ивици да сиђем са ума..
А ја то не смем да дозволим..

Стотину плаката је излепљено по крају..
Стотине људи је шеровало мицонијеву слику..
То је маца која је гостовала на телевизији, а годину и по дана шета по Нишу на повоцу, пратећи Америчког стафорд теријера..
Колико таквих знате?

Ако се варам, вратиће се..и дочекаће је огромна и несмањена љубав..
Ако је успела да налети на јединог Нишлију у крају који није прокљувио колико је тражена, желим јој срећу..
А њему нека је просто од мене што је, од толико напуштених маца, узео баш моју..
Нека му добри Бог опрости, јер ја не могу..

Распевана акција за четвороножне Нишлије..део други..

Годинама група Помоћ угроженим Нишлијама прави акције на којима је улазница храна, одећа или кућна хемија..
Већ дуго, на иницијативу људи око нас, прослеђујемо белу технику и намештај од оних којима више није потребан до оних којима је то од великог значаја..

Посета госпођи Виолети је донела нову идеју..да се сетимо суграђана којима такође треба помоћ, а од нас се разликују само по броју ногу..
Преко ноћи сам смислила да своју успутну занимацију сликања по стаклу и керамици претворим у нешто корисно..

Пошла сам од идеје да сви ми имамо у кући распар стаклића и којекаве фигурине које нам  баш и не требају толико..и које бих могла да осликам, украсим и претворим у нешто ново и лепо..

Идеју нисам честито ни објаснила Јелени, виспреној водитељки Радио Јата, а она је већ кренула у акцију..

У року од 48 сати, јавило се још девојака које ће декупажом, пескарењем или сликањем да ми се придруже, добили смо простор у центру града, а покровитељ целе приче је радионица Зелени Акаид, фина радња за фине даме..у оквиру које ће све те дивоте да се направе..

Машта се разиграла, па су пали предлози о саксијама, накиту, оригамију, маскама, магнетима..ма, свашта нешто..
Можете мислити шта све гомила вредних и креативних девојака може да смисли за тили час не би ли помогле жени која куце и маце не може да остави болесне и гладне на улици..

Креативну част мушког пола ће бранити Даворин Динић..
Верујем да нема Нишлије који није чуо за његове фантастичне "Сенке старог Ниша"..
Да, он је, без много размишљања, одлучио да се прикључи нашем малом разиграном тиму..и баш у оквиру наше акције оствари давно обећање да ће свако од нас моћи да у свом дому има неку од његових романтичних слика нашег прелепог града..
Приход од његових слика ће се искористити за куповину хране и прављење уобичајених пакета за наше суграђане..
Како би то рекла моја другарица..хуманост 2 у 1.. 

Продаја свих рукотворина ће бити 11 и 12 децембра у улици Наде Томић 11..где се тренутно одржава Винтиџ маркет..

Ако имате неки тањир или чашу која Вам не треба, можете их поклонити..они ће, украшени и препорођени, улепшати неки други дом..
Или можда баш Ваш..
Наиме, уколико желите, можемо украсити Вашу стару чинију или оплеменити славску флашу, на пример..а Ви ћете је "откупити" и тиме помоћи неком мицонију или куцонију да буде здрав и сит током ледених дана..

Волим своје Нишлије..

Виолета је крива..део први..

Са две Јелене сам кренула од Ниша ка сићевачкој клисури..

Тамо негде се налази имање жене чије ми објаве о гомили животиња које чува нон стоп искачу по зиду ФБ..

Уз сву љубав ка животињама, нешто имам аверзију према људима који гаје десетине њих у свом дворишту, док се, удављени у штроки, хаосу и несносној буци, не поистовете са својим љубимцима..

Нисам ништа рекла када смо кренуле..

Само сам се понадала да посета неће дуго трајати..

Скренувши са пута, пред нама се отворила капија великог, уредно ограђеног имања. Трава покошена, стазе чисте. Двориште празно. Дочекује нас само насмејана домаћица. Уредна, чиста, сређена. Није тек изашла из фризерског салона, али јој је коса чиста, а коврџице лепо дотеране..

Стидљиво, један по један куцов се појављује у дворишту. Нема лајања, скакања, малтретирања. Дођу, њушну, поздраве придошлице. Прате нас на путу ка кући где нас дочекују маце свих боја и величина. Ништа гребање, дрека, цика..

Сетим се својих зверки. До сада би се госту већ на главу попеле..

Прави шок наступа тек на улазу у преко 100м2 велику кућу..

Кожне гарнитуре..беле и беж, беле асуре, бледи теписи, чаршав на столу. Докусурио ме је кристал у витрини..и кухиња која изгледа као да управо позира једном од оних скупих италијанских часописа о уређењу дома..

Десет куцова и двадестак мацова слободно улазе и излазе, леже по намештају и тепиху, стрпљиво чекају храну или да их неко узме у наручје..ако тај неко то пожели..

Нема јурцања, пентрања, ломљења..

И све је тако  чисто..

Не, дефинитивно то нисам очекивала..

Виолета и њен супруг нису сањали о томе да имају фарму љубимаца. Једноставно не могу да оставе болесну или гладну животињу на улици. А и комшије немају милости. Мачиће и штенце ноћу кришом убацују преко ограде. Знају да их Анђелковићи неће одбацити како то они сами тако лако и бездушно чине..

Виолета живујкице очисти од паразита, нахрани, излечи, вакцинише и, тако лепе и неговане, их даље удомљава. Но, нови стално пристижу и то је круг из кога излаза нема..

Сналази се, даје све од себе, али понекад зафали за ветеринара, лек, мало бољу храну..

Не жали се..сналази се како може..

На поласку нас води у гаражу. Спремила је пуне кутије посуђа за групу "Помоћ угроженим Нишлијама". Каже, требаће некоме, а она има довољно..

Мени великодушно у руке угурава амфору. Видела је да је чезнутљиво меркам..

На одласку нас прати велики црни пас без једне ноге. Превелик, црн, инвалид..довољна је и једна од тих карактеристика да не постоји ни зрно шансе да икада буде удомљен..

Имао је среће..Виолета нема уобичајене предрасуде..

Срећом..

Благ поглед, добродушност и апсолутна приврженост су синоними за ову животињу..

Крај њега се мува маче. Има тремор. Неизлечиво. Али, чиста умилност. И тробојкица, маца која је чудом преживела глад и тортуру..и која преде и док прима боце..

Чудесан дан са чудесном женом..

Морало је из тог сусрета да испадне нешто посебно..

Идеја је дошла спонтано, а за мање од 48 сати се све скоцкало..како само чиста љубав уме да намести..

Наставиће се..

Због чега група Помоћ угроженим Нишлијама више неће скупљати гардеробу ако се ја питам..

Нико ко се није нашао у соби препуњеној гардеробом из разноразних станова, подрума, тавана, не може замислити страхоту људске бахатости..

Годинама девојке из Групе развлаче туђ веш, често прљав, исцепан, смрдљив, мемљив, буђав..ма, свакакав..
И данас ми се плаче када се сетим Олгице, детета из богате куће, која сатима без гађења пребира по смраду и туђој штроки и без да зуцне износи из сале кутију из које на све стране гамижу буба-швабе..
Или Тање која је у свој стан примила џакове од познатог нишког доктора, након чега је недељама, после безброј прскања, на једвите јаде истребила буба-русе..

И никада ни једна од нас реч није рекла..
Долазиле смо са радошћу, спремне на свакакве гадости, зарад неких људи којима је та гардероба правила разлику између пристојног изгледа и смрзавања у дроњама..

Срећом, пуно је и све више жена које није мрзело да одвоје мало свог времена и да одећу, пре него је пошаљу нама, лепо оперу и испеглају..
Тиме су нам дале додатни елан за оно што радимо..

Све је постало много теже када је Плесни клуб Степ изгубио салу у Рентгеновој..
Но, нисмо одустајале..храну смо паковале у мојој дневној соби, а Војкан ју је делио на степеништу солитера у коме сам живела, уз гуњђање и неразумевање комшија..

Одећа је скупљана у Војкановој кући, сортирале смо је парцијално и зване су жене у мањим групама да изаберу оно што им је потребно..

Наравно да је након сваког бирања остајао неред, јер је простор био скучен и незгодан за целу акцију..
И наравно да су нам искуства била различита..
Долазиле су жене које су стидљиво питале за сваку ствар, не желећи да узму превише, мислећи на друге..
И оне које су трпале неумерено, без обзира што те ствари нису имале где да сложе у својим домовима..
Било је и оних које су трпале немилице, не гледајући шта трпају..да би се испоставило да одећу носе на пијацу и препродају..
И оних које никада нису дошле по одећу а да нису донеле ону омалелу њиховој деци, која би могла послужити неком другом..

Сви смо ми људи и много тога се да разумети..
Но, оно што сам данас затекла, после јучерашње поделе, је напросто превршило меру..

Цела дневна соба и трпезарија су личиле на хангар по коме је јурило крдо крмача намерних да за собом оставе што страшнији лом..
Прва ствар коју сам видела је био џемпер моје баке бачен на под и изгажен..јер нико није имао воље да се сагне и макар га склони ако му већ не одговара..
Под је био пун мајица, хаљина, све је било испретурано и згужвано без милости..

Очито ни једна од тих жена, а Богу драгом сам захвална што не знам ко је јуче био на списку за поделу, није ни на трен помислила на оне које су те ствари одвојиле из своје куће, опрале и испеглале за људе који су запали у невољу..
Нити на нас које смо сваку стварчицу преконтролисале, не желећи да неког невољног понизимо нечим прљавим или исцепаним, разврстале мушку, женску и дечју гардеробу, не бисмо ли им олакшале да пронађу оно што им треба..

Ни једна се није постидела пред Мимом која је цело пре подне провела слажући ствар по ствар, два дана пред дипломски испит..
Нису нашле ни мрву поштовања за Нину и Марију, средњошколке које су, уместо да блеје у екран и дангубе по кафићима, здушно копале по кесама..
Нису ни помислиле на Тијану која је на акцију дошла на дан када се селила..јер је сматрала да је важно помоћи другоме..
Нити су се запитале како је Сандра оставила непокретну баку а Гоца дошла болесна јер су знале какав нас и колики посао чека..
И да не набрајам..

Драге госпође које сте јуче биле на расподели гардеробе од 10 до 14.00, не мислећи на то да је тај Војкан, осим што је уступио свој дом да би вам помогао, провео и добар део дана чекајући вас јер је сматрао да сте вредне труда..да вам ја кажем..не да нисте вредне тог труда, него нека вас је срамота пред децом коју сте родиле, пред људима који су желели да вам помогну и коначно, ако мрву образа имате, пред сопственим одразом у огледалу..
Фуј..

Манастирски плави чеп..

Свако ко је икада крочио кроз капију мирног и елегантног манастира у Сићеву, зна колико је то посебно место..

Сам манастир је леп, али је за тај невероватан преблаги осећај заслужна нестварно лепа, чудотворна икона Богородице Сићевачке..

Била сам јуче, након неуобичајено дугог одсуства, потпуно несвесна колико су ми недостајали та тишина, ванвременски мир и љубав лепе и предобре мати Веронике, настојатељнице ове малене обитељи..

Причам ја њој о новој акцији сакупљања чепова..а како бих то уопште могла да пропустим..
Видим ја да се замислила..вољна је да помогне, али је то још једна ствар о којом мора да мисли, поред свих послова који је свакодневно чекају..

Лагано, меког корака, корачамо ка црквици да се помолимо..
Док разгледам шта је све урађено током рестаурације старих фресака, прилази ми мати, видно збуњена и са благом неверицом у очима..

- Скупљаш чепове, кажеш..прозбори тихо..
- Скупљам, као и моје Нишлије..кажем..
- И баш ти је важно да их скупљамо и ми..опет она..
- Било би лепо и мени веома драго..кажем, сада већ и ја збуњена овим испитивањем..

Уместо одговора, позвала ме је руком ка ниши у којој је смештено Распеће..
Савија се и руком подиже ћасицу са новцем који ту остављају верни..
На врху металних новчића, смештен је плави пластични чеп..
Гледа мати у чеп, па у мене, па у Распеће..
Никада до сада се није десило да неко приложи пластични чеп и никако не може да докучи одакле он ту..

Ја почињем да се смејем, потпуно у нескладу са миром који у цркви влада..
Напросто нисам могла да се суздржим..
Тако је нестварно..и лепо..и предивно..

- Скупљаћемо те твоје чепове..видиш да смо добили благослов..не може ово бити случајно..

Наравно да не може..
Никада и није..

Излазећи из цркве, окренула сам се још једном на вратима да се прекрстим..
Са старе иконе као да ми се Господ насмешио..
То већ није могуће..
Само ми се учинило..
Али је мој осмех ипак постао шири, а душа радоснија..
Ко би могао баш тачно да зна шта је на овом свету могуће..

Црно бијели свијет..

Алаво једем баклаву док левом ногом придржавам волан..

Он је у аутомобилу у суседној траци..припаљује цигарету левом, а у десној руци држи кафу..

Не знам како он придржава волан..

Прва ствар коју вас науче када дођете на полигон да бисте научили да возите, јесте да се аутомобил вози тако што са обе руке држите волан..

У супротном би могло доћи до незгоде..

Не знам у ком тренутку постајемо тако бахати и вожњу почињемо да схватамо олако..

Делићи секунде и сантиметри су одлучили да до незгоде не дође..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један од актера има БГ а други НИ таблице, сукоб је обично неминован..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један возач је паметна жена са БГ а други шармантни мушкарац са НИ таблицама, цела епизода се заврши јутарњом кафом у идиличном окружењу Нишке бање..

Ипак би било мудрије да смо ту кафу и баклаву поделили након вожње..

Ако бисмо се негде уопште упознали на други начин..

Увек сам волела песму Прљавог Казалишта.."Црно бијели свијет"..

А никада није тако просто и црно-бело..ето..

Нишки ЧЕПеНИнг..Dark side of the Moon..

Пробудило ме је предивно недељно сунце које је, намигујући, најављивало предиван дан..

Негде сам се прерачунала са тим намигивањем..изгледа да није намигивало мени..

Дан је почео уз жвањање и нагомилани бес који је, ничим изазван, одлучио да ми поквари тек зарудело јутро..

Онда је неко кога много волим, одлучио да више не воли мене због давног, никада изреченог незадовољства..

Иако сам се понадала, није то било довољно за један овакав дан..

Со на рану је додао неко други, неко кога волим више од себе саме..

Тако то обично бива..кажу да се зле ствари увек дешавају у пару..

Шта у пару?

Како су сати одмицали, оформиле су квартет, па квинтет..и лагано кренуле у састављање хора..уз моју све јачу и несноснију главобољу..

Одавно ми се није десио један овако гадан дан..

 Знам да Гусар не радим недељом, али Нишава нема слободне дане, па сам јој пожурила у наручје, искључивши мобилни..у овом бирцузу је, по мојој личној одлуци, доста било суза за један дан..

Тврђава ми се смешкала из даљине и, иако је избегавам од када су напали Планинарски дом, одлучила сам да тамо има довољно простора да се склоним од света..

И угледала сам их, тамо далеко иза џамије..

Гомила пластичних чаша и флаша и остаци импровизоване бине били су јасни показатељ да се синоћ лумповало овде..

Шетала сам буквално разгрчући пластично сведочанство да у мом вољеном граду живи нека полупоремећена стока, сакривена под људским обличјем, која не уме ни да се радује ни да ужива ако не унакази простор у коме борави..

Немоћна да учиним било шта поводом смећа које чека радни дан да би га неко склонио, кренула сам да скупљам чепове са разбацаних флашица..

По амбалажи се видело да су спонзори догађаја, који год да је у питању, Хеба, Бивода и Јелен пиво..

Лепо је спонзорисати лепе догађаје..

Ја бих волела да је неко од тих, који се бахате рекламирајући своје производе уоколо, одвојио неки динар више и поставио неку канту или макар кесу на ливади и тиме позвао људе, који су пили ту воду и то пиво, да не оставе лом за собом, нагрђујући лепоту сопственог града и унижавајући древну тврђаву коју су добили у наслеђе..

Но, битно је згрнути лову..зашто би врле спонзоре интересовала лепа, древна тврђава..

Једно радознало дете ми је пришло, али је, пре него што је стигло да ми се обрати, глас из дубоке позадине урликнуо..

- Долази овамо, хоћеш ли да се заразиш..

За ружне предрасуде очито није битна боја моје коже или косе..

Довољна је била раздрагана, разнобојна циганска сукња која се, пратећи сваки мој корак, весело вијорила око мојих ногу и земљом упрљани прсти који су предано скупљали шарене пластичне затвараче у пластичне балоне пронађене на једној од гомила..

Да ме је видела у белом мантилу, без размишљања би ми, као и многи пре ње, поверила дете..

Овако, затечена у другим околностима и одевена у све боје дуге, представљала сам извор заразе..

Не ја, наравно, већ предрасуде, ружне и јадне, попут њене душе..

Ништа нисам рекла..

Дете јој је мало..има времена да се само застиди оне која га је родила, не морам ја да му помогнем у томе..

Нисам ја наивна па да поверујем да ће сви становници Ниша скочити да скупљају чепове само зато што је то мени пало на памет..али, нисам могла а да се не сетим баке и чопора дечурлије који су се разлетели по Белој Паланци да ми помогну у скупљању..

Није, дакле до сукње, нити до мене..до душе је онога који гледа..

Наставила сам свој посао, приписујући целу епизоду дану који је жива пропаст од сванућа, када ме је тргао глас иза леђа..

- Да ли то скупљате за наградну игру?

Човек је стајао са детенцетом у наручју и љубопитљиво ме гледао..

- Не, скупљам их јер желим да купимо инвалидска колица за једну госпођу..

Иза њега је стајала његова, по дефиницији боља половина, муљајућу кокице по устима..

- Чула сам за то, промрмљала је, пљујући несажвакане кокице..

- Лепо је што сте чули. Можете нам се и придружити ако желите..поновила сам, по ко-зна-који пут за ових месец дана, ту реченицу..

Одговор је, ако га је уопште било, замро у новој тури кокица убачених у уста..

Нико госпођи није рекао да је ружно крцкати кокице током разговора са неким..

Али, могу да разумем..ако није наградна игра или сцена из Фарме, није ни занимљиво нити вредно њене пажње..

Какве занимације, такво и понашање..

Све је то због овог ужасног дана који, осунчан и насмејан, није никако смео бити такав..

Кренула сам кући, вукући у рукама три балона са плавим, зеленим и црвеним чеповима..

Остале боје, којих је заиста било мало, ћушнула сам у џеп ташне, одавно резервисан за ту намену..

На моју радост, само пар сам пронашла током шетње крај Нишаве, на путу ка кући..неко ме је већ предухитрио..

Пролазећи крај жичаног контејнера за пет амбалажу, зирнула сам да видим вири ли нека затворена флаша..

- Нећете наћи запушаче, све сам их већ поскидао..

Крај мене се створио малац од дванаестак година, са кезом од уха до уха, показујући ми кесу трегерашицу на чијем дну су звецкали шарени пластењаци..

- Да ли и Ви скупљате чепове за колица..упитао ме је озбиљним гласом..

- Да, и ја..

- Нисмо једини, да знате..није то срамота, то је за добру ствар..

Вилица ми се откачила и затечена сам остала још дуго након нашег растанка..

Има наде за нас..има..

Само да прође овај зли дан..

Живот из песме Ђорђа Балашевића..

Од када је познајем, чврсто се држала једног правила..једино је човек који разуме песме Ђорђа Балашевића тај који би био вредан да га заволи..

Само је два пута прекршила то правило..

Први пут нисам разумела..мој брат је за мене био најбољи и најлепши на свету, али никако се није уклапао у слику романтика кога је она желела крај себе..

            Нисам био ја за њу
            Нисам био ја за њу
            Не, никад нисам био ја за њу..

Срећом, направила је тај погрешан корак и, током кратке везе, открила да са братом нема ничег заједничког, али да је сестра тај драгуљ који недостаје..
(Тачно је чујем како се смеје док ово чита и коментарише да сам пре бисер..али, прича је моја, па у њој и драгуљ могу да будем ако ми је ћеф)..
И ето на свету тог чаробног пријатељства које се роди ненадано и остаје заувек јер никако другачије не би могло да буде..

           Могу се коцкати, лондрати, пити
           И могу пасти на ниске гране,
           Ал' не бој се, никад нећу бити..

Други пут сам је разумела..био је чаробан, леп и бунтован, како се то обично дешава када су велики шармери у питању..
Била је то разарајућа љубав која је водила у лудило и уништавала све пред собом..

            Напослетку, ти си добро
            знала ко сам ја
            чему сузе лепа жено..

Када је већ изгледало да ће неповратно уништити живот због невредног човека, појавио се он..миран, тих, стрпљив и пун разумевања за све њене хирове и недоумице..   
Пружио јој је руку и она је пошла, несигурна у избор..и његов и сопствени..
И није погрешила..

            Оставих иза себе свет заблуде

            Промашаје који тиште

            Просто, лако,

            К'о неко безначајно пристаниште..

Када се родио Дамјан, није се постављало питање око имена..одувек је желела да јој се син тако зове и њен муж је ту њену жељу испоштовао..подразумевало се да тако треба..
С друге стране, било је логично да он да име прелепој кћери која је стигла на свет на општу радост планете и своје лепе маме..
Тако посебна беба није могла да се зове никако другачије него Емилија Ковачев(ић)..што је логично свакоме ко је прочитао обавезну литературу..
Онима који најдужу Балашеву песму не знају напамет не би ни вредело објашњавати..не би умели да схвате..

            Стави мисли у празан ход
            Стреси звезде ко дудове
            И полако насуци брод
            На те плишане спрудове..

Негде у међувремену, незамисливо вредна и упорна, завршила је факултет, положила тај застрашујући Правосудни испит..из прве, наравно..и добила, изненађујуће брзо (по важећим критеријумима у земљи дембелији) посао својих снова..
На срећу замрлог и корумпираног правосуђа..
Ред је био да им неко поправи озбиљно окаљани образ..

            А видиш, неко то од горе види све
            Повлачи те конце, сигра се
            Постави сваку ствар на своје место
            Свако добро, а зло још пре
            Све виде очи судбине..

Данас ми је далеко..
Понекад ми тих 230 км колико нас дели делује непремостиво..
Али, када се сретнемо, увек је као да смо јуче заједно пиле кафу..
Као да месеци нису прошли од како се нисмо виделе..
И таман, баш у том тренутку када се видимо, настављамо разговор, непрекинут временом и простором..
Као доказ да је, тада давно, изабрала добро..у сваком могућем погледу..

            Љубав носи доламу од вилинског предива
            И можда не побеђује
            Ал' је зато непобедива..