Манастирски плави чеп..

Свако ко је икада крочио кроз капију мирног и елегантног манастира у Сићеву, зна колико је то посебно место..

Сам манастир је леп, али је за тај невероватан преблаги осећај заслужна нестварно лепа, чудотворна икона Богородице Сићевачке..

Била сам јуче, након неуобичајено дугог одсуства, потпуно несвесна колико су ми недостајали та тишина, ванвременски мир и љубав лепе и предобре мати Веронике, настојатељнице ове малене обитељи..

Причам ја њој о новој акцији сакупљања чепова..а како бих то уопште могла да пропустим..
Видим ја да се замислила..вољна је да помогне, али је то још једна ствар о којом мора да мисли, поред свих послова који је свакодневно чекају..

Лагано, меког корака, корачамо ка црквици да се помолимо..
Док разгледам шта је све урађено током рестаурације старих фресака, прилази ми мати, видно збуњена и са благом неверицом у очима..

- Скупљаш чепове, кажеш..прозбори тихо..
- Скупљам, као и моје Нишлије..кажем..
- И баш ти је важно да их скупљамо и ми..опет она..
- Било би лепо и мени веома драго..кажем, сада већ и ја збуњена овим испитивањем..

Уместо одговора, позвала ме је руком ка ниши у којој је смештено Распеће..
Савија се и руком подиже ћасицу са новцем који ту остављају верни..
На врху металних новчића, смештен је плави пластични чеп..
Гледа мати у чеп, па у мене, па у Распеће..
Никада до сада се није десило да неко приложи пластични чеп и никако не може да докучи одакле он ту..

Ја почињем да се смејем, потпуно у нескладу са миром који у цркви влада..
Напросто нисам могла да се суздржим..
Тако је нестварно..и лепо..и предивно..

- Скупљаћемо те твоје чепове..видиш да смо добили благослов..не може ово бити случајно..

Наравно да не може..
Никада и није..

Излазећи из цркве, окренула сам се још једном на вратима да се прекрстим..
Са старе иконе као да ми се Господ насмешио..
То већ није могуће..
Само ми се учинило..
Али је мој осмех ипак постао шири, а душа радоснија..
Ко би могао баш тачно да зна шта је на овом свету могуће..

Црно бијели свијет..

Алаво једем баклаву док левом ногом придржавам волан..

Он је у аутомобилу у суседној траци..припаљује цигарету левом, а у десној руци држи кафу..

Не знам како он придржава волан..

Прва ствар коју вас науче када дођете на полигон да бисте научили да возите, јесте да се аутомобил вози тако што са обе руке држите волан..

У супротном би могло доћи до незгоде..

Не знам у ком тренутку постајемо тако бахати и вожњу почињемо да схватамо олако..

Делићи секунде и сантиметри су одлучили да до незгоде не дође..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један од актера има БГ а други НИ таблице, сукоб је обично неминован..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један возач је паметна жена са БГ а други шармантни мушкарац са НИ таблицама, цела епизода се заврши јутарњом кафом у идиличном окружењу Нишке бање..

Ипак би било мудрије да смо ту кафу и баклаву поделили након вожње..

Ако бисмо се негде уопште упознали на други начин..

Увек сам волела песму Прљавог Казалишта.."Црно бијели свијет"..

А никада није тако просто и црно-бело..ето..

Нишки ЧЕПеНИнг..Dark side of the Moon..

Пробудило ме је предивно недељно сунце које је, намигујући, најављивало предиван дан..

Негде сам се прерачунала са тим намигивањем..изгледа да није намигивало мени..

Дан је почео уз жвањање и нагомилани бес који је, ничим изазван, одлучио да ми поквари тек зарудело јутро..

Онда је неко кога много волим, одлучио да више не воли мене због давног, никада изреченог незадовољства..

Иако сам се понадала, није то било довољно за један овакав дан..

Со на рану је додао неко други, неко кога волим више од себе саме..

Тако то обично бива..кажу да се зле ствари увек дешавају у пару..

Шта у пару?

Како су сати одмицали, оформиле су квартет, па квинтет..и лагано кренуле у састављање хора..уз моју све јачу и несноснију главобољу..

Одавно ми се није десио један овако гадан дан..

 Знам да Гусар не радим недељом, али Нишава нема слободне дане, па сам јој пожурила у наручје, искључивши мобилни..у овом бирцузу је, по мојој личној одлуци, доста било суза за један дан..

Тврђава ми се смешкала из даљине и, иако је избегавам од када су напали Планинарски дом, одлучила сам да тамо има довољно простора да се склоним од света..

И угледала сам их, тамо далеко иза џамије..

Гомила пластичних чаша и флаша и остаци импровизоване бине били су јасни показатељ да се синоћ лумповало овде..

Шетала сам буквално разгрчући пластично сведочанство да у мом вољеном граду живи нека полупоремећена стока, сакривена под људским обличјем, која не уме ни да се радује ни да ужива ако не унакази простор у коме борави..

Немоћна да учиним било шта поводом смећа које чека радни дан да би га неко склонио, кренула сам да скупљам чепове са разбацаних флашица..

По амбалажи се видело да су спонзори догађаја, који год да је у питању, Хеба, Бивода и Јелен пиво..

Лепо је спонзорисати лепе догађаје..

Ја бих волела да је неко од тих, који се бахате рекламирајући своје производе уоколо, одвојио неки динар више и поставио неку канту или макар кесу на ливади и тиме позвао људе, који су пили ту воду и то пиво, да не оставе лом за собом, нагрђујући лепоту сопственог града и унижавајући древну тврђаву коју су добили у наслеђе..

Но, битно је згрнути лову..зашто би врле спонзоре интересовала лепа, древна тврђава..

Једно радознало дете ми је пришло, али је, пре него што је стигло да ми се обрати, глас из дубоке позадине урликнуо..

- Долази овамо, хоћеш ли да се заразиш..

За ружне предрасуде очито није битна боја моје коже или косе..

Довољна је била раздрагана, разнобојна циганска сукња која се, пратећи сваки мој корак, весело вијорила око мојих ногу и земљом упрљани прсти који су предано скупљали шарене пластичне затвараче у пластичне балоне пронађене на једној од гомила..

Да ме је видела у белом мантилу, без размишљања би ми, као и многи пре ње, поверила дете..

Овако, затечена у другим околностима и одевена у све боје дуге, представљала сам извор заразе..

Не ја, наравно, већ предрасуде, ружне и јадне, попут њене душе..

Ништа нисам рекла..

Дете јој је мало..има времена да се само застиди оне која га је родила, не морам ја да му помогнем у томе..

Нисам ја наивна па да поверујем да ће сви становници Ниша скочити да скупљају чепове само зато што је то мени пало на памет..али, нисам могла а да се не сетим баке и чопора дечурлије који су се разлетели по Белој Паланци да ми помогну у скупљању..

Није, дакле до сукње, нити до мене..до душе је онога који гледа..

Наставила сам свој посао, приписујући целу епизоду дану који је жива пропаст од сванућа, када ме је тргао глас иза леђа..

- Да ли то скупљате за наградну игру?

Човек је стајао са детенцетом у наручју и љубопитљиво ме гледао..

- Не, скупљам их јер желим да купимо инвалидска колица за једну госпођу..

Иза њега је стајала његова, по дефиницији боља половина, муљајућу кокице по устима..

- Чула сам за то, промрмљала је, пљујући несажвакане кокице..

- Лепо је што сте чули. Можете нам се и придружити ако желите..поновила сам, по ко-зна-који пут за ових месец дана, ту реченицу..

Одговор је, ако га је уопште било, замро у новој тури кокица убачених у уста..

Нико госпођи није рекао да је ружно крцкати кокице током разговора са неким..

Али, могу да разумем..ако није наградна игра или сцена из Фарме, није ни занимљиво нити вредно њене пажње..

Какве занимације, такво и понашање..

Све је то због овог ужасног дана који, осунчан и насмејан, није никако смео бити такав..

Кренула сам кући, вукући у рукама три балона са плавим, зеленим и црвеним чеповима..

Остале боје, којих је заиста било мало, ћушнула сам у џеп ташне, одавно резервисан за ту намену..

На моју радост, само пар сам пронашла током шетње крај Нишаве, на путу ка кући..неко ме је већ предухитрио..

Пролазећи крај жичаног контејнера за пет амбалажу, зирнула сам да видим вири ли нека затворена флаша..

- Нећете наћи запушаче, све сам их већ поскидао..

Крај мене се створио малац од дванаестак година, са кезом од уха до уха, показујући ми кесу трегерашицу на чијем дну су звецкали шарени пластењаци..

- Да ли и Ви скупљате чепове за колица..упитао ме је озбиљним гласом..

- Да, и ја..

- Нисмо једини, да знате..није то срамота, то је за добру ствар..

Вилица ми се откачила и затечена сам остала још дуго након нашег растанка..

Има наде за нас..има..

Само да прође овај зли дан..

Живот из песме Ђорђа Балашевића..

Од када је познајем, чврсто се држала једног правила..једино је човек који разуме песме Ђорђа Балашевића тај који би био вредан да га заволи..

Само је два пута прекршила то правило..

Први пут нисам разумела..мој брат је за мене био најбољи и најлепши на свету, али никако се није уклапао у слику романтика кога је она желела крај себе..

            Нисам био ја за њу
            Нисам био ја за њу
            Не, никад нисам био ја за њу..

Срећом, направила је тај погрешан корак и, током кратке везе, открила да са братом нема ничег заједничког, али да је сестра тај драгуљ који недостаје..
(Тачно је чујем како се смеје док ово чита и коментарише да сам пре бисер..али, прича је моја, па у њој и драгуљ могу да будем ако ми је ћеф)..
И ето на свету тог чаробног пријатељства које се роди ненадано и остаје заувек јер никако другачије не би могло да буде..

           Могу се коцкати, лондрати, пити
           И могу пасти на ниске гране,
           Ал' не бој се, никад нећу бити..

Други пут сам је разумела..био је чаробан, леп и бунтован, како се то обично дешава када су велики шармери у питању..
Била је то разарајућа љубав која је водила у лудило и уништавала све пред собом..

            Напослетку, ти си добро
            знала ко сам ја
            чему сузе лепа жено..

Када је већ изгледало да ће неповратно уништити живот због невредног човека, појавио се он..миран, тих, стрпљив и пун разумевања за све њене хирове и недоумице..   
Пружио јој је руку и она је пошла, несигурна у избор..и његов и сопствени..
И није погрешила..

            Оставих иза себе свет заблуде

            Промашаје који тиште

            Просто, лако,

            К'о неко безначајно пристаниште..

Када се родио Дамјан, није се постављало питање око имена..одувек је желела да јој се син тако зове и њен муж је ту њену жељу испоштовао..подразумевало се да тако треба..
С друге стране, било је логично да он да име прелепој кћери која је стигла на свет на општу радост планете и своје лепе маме..
Тако посебна беба није могла да се зове никако другачије него Емилија Ковачев(ић)..што је логично свакоме ко је прочитао обавезну литературу..
Онима који најдужу Балашеву песму не знају напамет не би ни вредело објашњавати..не би умели да схвате..

            Стави мисли у празан ход
            Стреси звезде ко дудове
            И полако насуци брод
            На те плишане спрудове..

Негде у међувремену, незамисливо вредна и упорна, завршила је факултет, положила тај застрашујући Правосудни испит..из прве, наравно..и добила, изненађујуће брзо (по важећим критеријумима у земљи дембелији) посао својих снова..
На срећу замрлог и корумпираног правосуђа..
Ред је био да им неко поправи озбиљно окаљани образ..

            А видиш, неко то од горе види све
            Повлачи те конце, сигра се
            Постави сваку ствар на своје место
            Свако добро, а зло још пре
            Све виде очи судбине..

Данас ми је далеко..
Понекад ми тих 230 км колико нас дели делује непремостиво..
Али, када се сретнемо, увек је као да смо јуче заједно пиле кафу..
Као да месеци нису прошли од како се нисмо виделе..
И таман, баш у том тренутку када се видимо, настављамо разговор, непрекинут временом и простором..
Као доказ да је, тада давно, изабрала добро..у сваком могућем погледу..

            Љубав носи доламу од вилинског предива
            И можда не побеђује
            Ал' је зато непобедива..