Прича о дами под гордим именом..слобода..

Данима, трагајући за мојим мицонијем, лупам главу због чега је пожелела да оде..

Мали хедониста је имао сву моју љубав, безрезервну оданост своје маме Малене а чак је и Војкан, кога је нервирала Клементинина разбијачка природа, одавно пао на њен шарм и безрезервно се смрзавао на Нишави да би мали скот свакодневно јео свеже рибице..

Данима пре него што је отворила мали прозор и збрисала кроз њега, видело се да жели ван..
Требала јој је нека далека, обећавајућа слобода, која се варљиво смешкала тамо негде где се чинило да је боље..

И ту негде су се зачеле моје мисли о тој неухватљивој дами званој слобода..

Песме су о њој људи писали, ратове водили, животе полагали под њене ноге..
Тражили су је у измаглици наркотика, на дну чаше, у бекству од оних који их воле, у разбијању, бахаћењу, оргијама, бесу..
А она је измицала, потпуно неухватљива..

Све се мислим да је то због тога што неко може бити слободан само ако му ништа не треба и ни за чим не жуди..
Свака ствар која нам окупира мисли или време, везује нас и ту праве слободе заправо нема..

Истински слободан човек није онај који седне на бајс и крене на пут око света, већ онај који мирна срца проводи своје дане у миру са собом, светом око себе и људима, задовољан ониме што му је од Бога дано..

Мени се чини да само две врсте људи заправо могу бити слободни..
Први су они који су се одрекли материјалног света и уживају у богатству своје душе, не бринући о томе шта ће сутра јести или где ће преноћити..
Тежак је то и редак крст, али верујем да су такви људи равни анђелима и да они заиста знају суштину и сврху овог нашег живота..

Други тип су људи који су наследили велико богатство а немају никакав посебан однос према новцу..
Он им плаћа рачуне и ослобађа их брига о свакодневним проблемима, али немају тај страх од губитка који обично тесно прати новац..
И ови људи су јако ретки..они тај мир и безбрижност у коме живе захваљују муци неког претка и нарави која на новац гледа онако како бисмо и ми сви требали..као на папир који има онолику вредност колику му дају људи..ни мање ни више од тога..

Верујем да ће већина оних који прочитају овај текст да се са гнушањем односе према првом типу људи, имајући пред очима јасну слику бескућника..а читајући о другом типу, имаће коментар да би и они тако да имају новца..
А не би..
Да имате новца, драги моји, држали бисте га у банци и нервирали се око камате..или бисте улагали, умножавали га и вазда стрепели да га не изгубите..

Оба типа људи су од Бога дати јер су у стању да живе баш на том путу којим се ређе иде..
Или јесте или нисте..
Јер, цена слободе је увек огромна..
Нема ту места за..шта би било кад би било..

Зато ће и мој мицони имати прост избор..
Њена слобода подразумева ослобађање од хедонизма, редовних оброка и мажења у топлом..
Слобода крај нас у кући подразумева унутрашњу слободу онога који ужива све благодати зато што се подразумевају..

Никога не можете задржати ако пожели да оде..
Можете га тражити, онако како то нас троје радимо данима..али се неко може наћи само ако и он то пожели..
То је та слобода..

Поздрав за моју Клементину..

Синоћ смо Малена и ја, на слабашни мјаук, као без душе излетеле из куће..
Псето је јуришало као помахнитало уоколо, само што ноге нисам поломила по оном блату и рупама, покушавајући да спречим ломљење руке у којој сам држала поводац..

На крају, после помамног претраживања ћошкова које већ напамет знамо, остале смо саме на сред улице, ја у сузама, а Малена цвилећи тако страшно, мајчински, да се душа човеку покида..

То је то..више је нећемо тражити..
Ово је последњи пост о мојој вољеној мачки..
Нисам оволико била несрећна и уплакана ни док сам, једног по једног, губила чланове своје породице..
То је тако нестварно чудно..никоме не бих поверовала..
Можда зато што је била последње моје на овом свету..

Знајући мицонија, не постоји начин да је тај хедониста провео четири дана и ноћи смрзнут и гладан у неком подруму..
Онако лепа, негована и умиљата, увалила се већ некоме..
Мала је вероватноћа да је нешто друго у питању..

Преживела сам позив да из кесе извлачим тело мртве маце, да бих видела да ли је то мицони..
И онај да удомим другу која том неком не треба више..
И масу позива добрих и брижних људи којима се учинило да маца на улици или парку личи на моју Клементину..

Сваки пут се из потраге враћам очајнија и растројенија..
Војкан ми је синоћ рекао да сам на ивици да сиђем са ума..
А ја то не смем да дозволим..

Стотину плаката је излепљено по крају..
Стотине људи је шеровало мицонијеву слику..
То је маца која је гостовала на телевизији, а годину и по дана шета по Нишу на повоцу, пратећи Америчког стафорд теријера..
Колико таквих знате?

Ако се варам, вратиће се..и дочекаће је огромна и несмањена љубав..
Ако је успела да налети на јединог Нишлију у крају који није прокљувио колико је тражена, желим јој срећу..
А њему нека је просто од мене што је, од толико напуштених маца, узео баш моју..
Нека му добри Бог опрости, јер ја не могу..

Распевана акција за четвороножне Нишлије..део други..

Годинама група Помоћ угроженим Нишлијама прави акције на којима је улазница храна, одећа или кућна хемија..
Већ дуго, на иницијативу људи око нас, прослеђујемо белу технику и намештај од оних којима више није потребан до оних којима је то од великог значаја..

Посета госпођи Виолети је донела нову идеју..да се сетимо суграђана којима такође треба помоћ, а од нас се разликују само по броју ногу..
Преко ноћи сам смислила да своју успутну занимацију сликања по стаклу и керамици претворим у нешто корисно..

Пошла сам од идеје да сви ми имамо у кући распар стаклића и којекаве фигурине које нам  баш и не требају толико..и које бих могла да осликам, украсим и претворим у нешто ново и лепо..

Идеју нисам честито ни објаснила Јелени, виспреној водитељки Радио Јата, а она је већ кренула у акцију..

У року од 48 сати, јавило се још девојака које ће декупажом, пескарењем или сликањем да ми се придруже, добили смо простор у центру града, а покровитељ целе приче је радионица Зелени Акаид, фина радња за фине даме..у оквиру које ће све те дивоте да се направе..

Машта се разиграла, па су пали предлози о саксијама, накиту, оригамију, маскама, магнетима..ма, свашта нешто..
Можете мислити шта све гомила вредних и креативних девојака може да смисли за тили час не би ли помогле жени која куце и маце не може да остави болесне и гладне на улици..

Креативну част мушког пола ће бранити Даворин Динић..
Верујем да нема Нишлије који није чуо за његове фантастичне "Сенке старог Ниша"..
Да, он је, без много размишљања, одлучио да се прикључи нашем малом разиграном тиму..и баш у оквиру наше акције оствари давно обећање да ће свако од нас моћи да у свом дому има неку од његових романтичних слика нашег прелепог града..
Приход од његових слика ће се искористити за куповину хране и прављење уобичајених пакета за наше суграђане..
Како би то рекла моја другарица..хуманост 2 у 1.. 

Продаја свих рукотворина ће бити 11 и 12 децембра у улици Наде Томић 11..где се тренутно одржава Винтиџ маркет..

Ако имате неки тањир или чашу која Вам не треба, можете их поклонити..они ће, украшени и препорођени, улепшати неки други дом..
Или можда баш Ваш..
Наиме, уколико желите, можемо украсити Вашу стару чинију или оплеменити славску флашу, на пример..а Ви ћете је "откупити" и тиме помоћи неком мицонију или куцонију да буде здрав и сит током ледених дана..

Волим своје Нишлије..

Виолета је крива..део први..

Са две Јелене сам кренула од Ниша ка сићевачкој клисури..

Тамо негде се налази имање жене чије ми објаве о гомили животиња које чува нон стоп искачу по зиду ФБ..

Уз сву љубав ка животињама, нешто имам аверзију према људима који гаје десетине њих у свом дворишту, док се, удављени у штроки, хаосу и несносној буци, не поистовете са својим љубимцима..

Нисам ништа рекла када смо кренуле..

Само сам се понадала да посета неће дуго трајати..

Скренувши са пута, пред нама се отворила капија великог, уредно ограђеног имања. Трава покошена, стазе чисте. Двориште празно. Дочекује нас само насмејана домаћица. Уредна, чиста, сређена. Није тек изашла из фризерског салона, али јој је коса чиста, а коврџице лепо дотеране..

Стидљиво, један по један куцов се појављује у дворишту. Нема лајања, скакања, малтретирања. Дођу, њушну, поздраве придошлице. Прате нас на путу ка кући где нас дочекују маце свих боја и величина. Ништа гребање, дрека, цика..

Сетим се својих зверки. До сада би се госту већ на главу попеле..

Прави шок наступа тек на улазу у преко 100м2 велику кућу..

Кожне гарнитуре..беле и беж, беле асуре, бледи теписи, чаршав на столу. Докусурио ме је кристал у витрини..и кухиња која изгледа као да управо позира једном од оних скупих италијанских часописа о уређењу дома..

Десет куцова и двадестак мацова слободно улазе и излазе, леже по намештају и тепиху, стрпљиво чекају храну или да их неко узме у наручје..ако тај неко то пожели..

Нема јурцања, пентрања, ломљења..

И све је тако  чисто..

Не, дефинитивно то нисам очекивала..

Виолета и њен супруг нису сањали о томе да имају фарму љубимаца. Једноставно не могу да оставе болесну или гладну животињу на улици. А и комшије немају милости. Мачиће и штенце ноћу кришом убацују преко ограде. Знају да их Анђелковићи неће одбацити како то они сами тако лако и бездушно чине..

Виолета живујкице очисти од паразита, нахрани, излечи, вакцинише и, тако лепе и неговане, их даље удомљава. Но, нови стално пристижу и то је круг из кога излаза нема..

Сналази се, даје све од себе, али понекад зафали за ветеринара, лек, мало бољу храну..

Не жали се..сналази се како може..

На поласку нас води у гаражу. Спремила је пуне кутије посуђа за групу "Помоћ угроженим Нишлијама". Каже, требаће некоме, а она има довољно..

Мени великодушно у руке угурава амфору. Видела је да је чезнутљиво меркам..

На одласку нас прати велики црни пас без једне ноге. Превелик, црн, инвалид..довољна је и једна од тих карактеристика да не постоји ни зрно шансе да икада буде удомљен..

Имао је среће..Виолета нема уобичајене предрасуде..

Срећом..

Благ поглед, добродушност и апсолутна приврженост су синоними за ову животињу..

Крај њега се мува маче. Има тремор. Неизлечиво. Али, чиста умилност. И тробојкица, маца која је чудом преживела глад и тортуру..и која преде и док прима боце..

Чудесан дан са чудесном женом..

Морало је из тог сусрета да испадне нешто посебно..

Идеја је дошла спонтано, а за мање од 48 сати се све скоцкало..како само чиста љубав уме да намести..

Наставиће се..