Симфонијски, 16h..
Троје предивних младих људи, двоје из Москве, трећи из Минска, је превалило пут од скоро 2500 км да би стигли до Ниша и показали како изгледа следити своје снове и радити оно што највише волиш..
Они су победници на разноразним такмичењима и баве се, осим свирањем, пружањем подршке новим талентима..
Наиме, идеја им је да обилазе земље у којима је до недавно био рат или су погођене неком тешком природном непогодом и да својим музицирањем унесу мало лепоте и на свој начин се супротставе разарању и патњи..
На самом почетку концерта су се похвалили да су у две задње године, на такмичењу младих саксофониста који се одржава у Москви, победу однели момци из Србије..
Верујем да нико од нас у сали није то знао..
Такве вести се не објављују у Србији..
Бахати и затупљени Срби читају само о силиконима, орошавању и боји доњег веша којекаквих дромфуља, баве се туђим парама и љубавницама, немајући времена за лепо..ни своје, а камоли туђе..
Ја нисам заљубљеник у џез, а и нисам човек за дувачке инструменте, осим ако их не свирају Цигани чергари, али, судећи по коментарима професорке музике и њених студената, који су игром случаја седели иза мене, Виталиј је геније за саксофон..
Не знам да ли је геније, али ако неко после прашења сакса пригрли кларинет и успе мене да очара, мајстор јесте..
Марија је једно преслатко девојче, какве већ Рускиње умеју да буду, и потпуно уроњена у свој свет оивичен црно-белим диркама концертног клавира..
Не смем да почнем да хвалим некога ко свира на мом омиљеном инструменту, било би превише пристрасно..
Довољно је рећи..дивно..
Али, за мене је највеће изненађење био момак из Белорусије..Алексеј Кисељов..
Ко жив, сем истински посвећених заљубљеника у класичну музику, третира озиљно виолончело..
Признајем да је мени овај инструмент наравно незаменљив у оркестру, али, да ми је неко рекао да ћу петнаестак минута, малтене без даха, слушати самог виолончелисту на бини, слатко бих се насмејала..
А свирао је досадног и премрачног Баха кога баш баш не волим..
И учинио га феноменалним, тако лако, готово без напора..
Маестро достојан Карнеги хола..
Не претерујем..
Лоша сам са именима, па нека ми дама која је омогућила Нишлијама ово уживање (мислим да се зове Оливера) опрости, нарочито зато што је одлично одрадила и посао симултаног преводиоца..
Мада, руку на срце, аплауз иза говора извођача, пре него што је преводилац дошао на ред, показао је јасно да се одлично разумеју душе, невезано за језик којим формално говоре..
Оно што је мени лично страшно засметало (до момента док Алексеј није дохватио гудало, након чега ме ништа овоземаљско није могло дотаћи), јесте тужно полупразна сала..
У граду од скоро 300 000 становника, у коме нон стоп неко гњави на тему "овде се ништа не дешава" и "немам пара" и уз обавезну мантру "све је резервисано за Престоницу", невероватно ми је да нема 200 људи који би испунили лепу салу Симфонијског и послушали нешто овако добро..
Изостали су чак и млади уметници из Ниша..нарочито они који су присуствовали семинарима за клавир, саксофон и виолончело које су јутрос одржали ови млади људи у Музичкој школи..
Невероватно..
Да, у Нишу се пуно тога дешава..
Ја сам за задњих недељу дана одгледала оперу у Народном позоришту, прославила са браћом Русима Дан бранилаца отаџбине у Дому војске, апсолутно уживала на књижевној вечери у Галерији на Тврђави док је Биља читала делове из свог чаробног романа-првенца "Шта хоћеш, несрећо?" уз музику Кербера и Најде и сањала са Маријом, Виталијем и Алексејем у сали Симфонијског оркестра..
А толико тога сам пропустила..
И, што је сјајна ствар, највећи број тих дешавања је потпуно бесплатан..
Имате ли још који аргумент моје Нишлије, сем лењости, незаинтересованости и потпуне затупљености, зачињене мржњом према сопственом главном граду који вам је крив за све, нарочито за то што свој живот проводите на релацији "Фарма"-"Суља"-"Скандал"-ФБ-"Жикина шареница"..па у круг..
Мене сутра чека Светосавски сајам књига у галерији "Србија"..а ви како хоћете..
Да Руси озбиљно схватају своје победе у оба велика рата, одавно је познато..
Нису они Срби па да се сопствене историје стиде..
Данас су у Дому Војске свечано са Нишлијама прославили Дан бранилаца отаџбине..
Променили су име празнику већ трећи пут, али га непрекидно славе од 1922 године..
Срећом по мене и свих људи који су данас после подне били на концерту..
Ако изузмемо водитељку..
Ја стварно не знам да ли је могуће да у Нишу не постоји неко ко је у стању да, држећи фасциклу у руци, пристојно прочита унапред написан текст..па су морали дотичну напирлитану госпођу да пусте на бину..
Уз саплитање током тешког и напорног марша од кулиса до микрофона и назад, једва је измуцала то што је морала, бркајући редослед композиција, погрешно изговарајући имена учесника и неуспешно се борећи са лицима, падежима и временима..
Но, нисам јој дозволила да ми поквари вече..напросто сам почела да је игноришем..
Вече је почео Војни хор, беспрекорно одсвиравши четири сјајна марша..уживање је било слушати их..
Оштро, војнички прецизно, предано..ни на трен нису дозволили да се наслути да су сведени на убоге свирце презрене и прокажене војске у земљи у којој је униформа, до пре десетак година, служила на част и дику..
"Родице" из ансамбла "Росинка" су, летећи и радосно се вртећи по бини, разгалиле и најтврђа срца..
У почетку мало под тремом, устрептале и несигурне пред толико погледа, брзо су се уклопиле у сјајну атмосферу и до "Катюше", већ су са публиком биле другари, праћене тапшањем у ритму брзе руске песмице из Великог отаџбинског рата..
Од хора Руског дома из Београда се и није очекивало мање него да буду сјајни, а Марија је с толико душе отпевала неколико песама, да сам на крају заиста седела босонога под ведрим небом руске престонице уз тактове неизбежних "Подмосковных вечера"..
А онда је немушта водитељка најавила специјалног госта "директно из Кремља" толико драматично и бесмислено еуфорично, да сам очекивала да лично Путин истрчи на бину..
Није био он..
Појавио се витак човек у оделу из колекције Ђорђа Марјановића из најбољих дана..
Очекивала сам да одради пар уобичајених песама, онако како то обично одраде квазизвезде моје отаџбине..
Било је довољно да отвори уста уз први такт, па да свакоме у сали буде јасно да би пред овим човеком дубоки наклон, без и трена премишљања, извели Павароти, Карерас и Доминго и то све у комплету..
Песма "Я люблю Русию" није била ни близу краја, када се салом проломио аплауз. На неком другом концерту, окарактерисали би га као "громогласан". У конкуренцији тог гласа, ни пет пута више дланова не би имали шансе..
А онда ме је потпуно помео без напора нижући композиције уз тактове танга, џеза, марша и пренежних шлагера..
На крају тих јединствених четрдесетак минута, као да је знао, запевао је мени најдражу.."Очи чёрные", без којих и иначе не може да прође ни један концерт неког руског хора..
Но, никада те очи нису биле црње нити вољеније но ове вечери, у извођењу човека чије име не знам захваљујући смотаној водитељки која, опседнута сопственим наступом, није умела да га изговори људски..
А он је јутрос кренуо из Москве, дошао до Ниша да нам ово вече учини посебним, да би се одмах вечерас вратио кући..
Утисак ми није покварио ни градоначелник града који је на бину изашао уз потпуно игнорисање људи у сали, уколико изузмемо први ред послушника, ни онај неваспитани дрипац који је сматрао за неопходно да нас гласно подсети на сексуалну оријентацију актуелног Премијера..
Руски политичар је испричао оно што су му написали и разделио цвеће, потпуно свестан да га нико не би разумео без помоћи приученог преводиоца, који уопште није био потребан председници Руског дома, госпођи Надежди Кушенковој, чију је душу, осмех и сваку реч, уз чисту љубав изречену, разумео свако од нас..без грешке..
Уз речи "С помощью Господа", са нама се поздравио чудесни руски уметник чаробног гласа..
И док он језди ка својој Родини, могу само да пожелим да поново дође у Ниш и одржи прави велики концерт..
Нећу питати колико кошта карта..
И бићу у првом реду, очију препуних звезда које је вечерас слио у њих..
