Thursday 14 May 2015

Клементина и Малена vs комуналци..


Посвећено двема најдивнијим цурама у Нишу..

Шетамо се нас три девојке (за неупућене..Клементина, маче; Малена, амерички стафорд теријер и самопрокламована Клементинина мама; ја, homosapiens) Чаиром у време које су нам милостиво уделиле градске власти..

Малена слободно трчкара, уживајући у краткотрајном осећају слободе коју парк пружа..
Клементина је на повоцу, с обзиром да има незгодну навику да кидише на мачке и безобразне куцове..
Ја у себи псујем градске власти јер су нам својим суманутим декретом ускратиле шетњу по белом дану..

У сусрет нам лагано долазе комуналци..
Не они фини људи који парк одржавају чистим, већ она униформисана брука за полицију..
Нећу да грешим душу, увек су до сада били љубазни и културни, мада и иначе изгледа да остављам леп утисак на униформисана лица..никада ме у животу нису гљавили ни када сам очигледно била крива, а камоли када сам као сунце чиста пред законском регулативом (морам то некако да назовем, с обзиром да у земљи у којој сам рођена закона заправо нема или су мртво слово на пожутелом папиру)..

- Добар дан..кажу они..
- Добар вам дан..кажем ја..
- Фрр..каже Клементина..

Маленин покушај да се умили је одбијен одсечним покретом руке..
Еее..само службено..

- Да ли знате да је забрањено водити опасног пса без повоца..питају они..
- Знам, зато и јесете везана..

Збуњени жмир и поглед ка Маленој, за коју нисам сасвим сигурна да ли се намерно прави невешта или је само одлучила да се не нервира због задржавања које одлаже њене кучеће асктивности..

- Госпођо, молим Вас, пас није везан и нема брњицу..
- Ааа..мислите на Малену. Опростите на забуни. Она је мирољубива, Клементина је опасна, због тога неспоразум..
- Ово није за шалу, госпођо..
- Ја нисам госпођа..
- Молим?
- Кажем да нисам госпођа..осим ако нисте намерени да ми промените статус..

Колеги се извија брк. Смешно човеку, али, на радном је месту, а у земљи дембелији је забрањен смех осим у пригодним ситуацијама..
Комуналац је мало збуњен, али ми се чини и благо одобровољен. Љут свакако није, што је најважније..

- Новом уредбом градских власти, забрањено је шетање опасних паса без брњице и повоца..каже он..
- Знам, зато и..покушам ја опет..но..и он зна за јадац..
- То је мачка..
- Можда је она рођена као мачка, али, од како ју је Малена усвојила, она је убеђена да је пас и тако се и понаша..

Као у филму, следи сцена којој би се и Спилберг обрадовао..
Наилази достојанствени Кане корсо..
Клементина усредсређује сву пажњу на њега, смишљајући како да се умили новом другару..
Пас је бледо погледа, зачуђено закриви главу, погледа у Малену, па опет у Клементину и, видно збуњен, настави куда је пошао..
Газда забезекнуто гледа сопственог пса па мачку и процеди кроз зубе:
- Шта је БрЕ ово..мој пас кида мачке и подивља чак и када су далеко..не разумем..
- Клементина је у ствари пас, само изгледа као мачка..покушавам да ублажим његову неверицу..

Човек ме погледа потпуно смућен, процеди нешто типа..Аха, да, наравно..и настави даље..
Сирома човек, не беше му лако..

- Јесам ли Вам лепо рекла..што бих Вас лагала..окрећем се ка видно уздрманом комуналцу..
- И ја имам пса и не шетам га без повоца..исцеди тек толико да би купио себи мало времена..
- Дивно, могли бисте да га упознате са мојим девојкама..

На помен речи "девојке", Малена седе и упути нам најневинији поглед који је из дубине своје кучеће душе успела да извуче..
Зна она да тај позив значи храну или шетњу..а тренутно не види да се ишта дешава по том питању..

- Морате је одмах везати..шта ће човек, посао му је да нас убеди у нешто у шта ни сам не верује..
- Ма важи..кажем ја, качећи кукицу на Маленину огрлицу..
- Мора да има и брњицу..упоран је комуналац..
- Има, наравно, ми све радимо по закону..кажем ја, пружајући му тражену стварчицу, са најневинијим осмејком на лицу..
- Слободно јој ставите. Не брините, ништа Вам неће. Јако је мирољубива иако генерално не воли да је нешто спутава. А ја сам прилично неспретна са тим копчама..
- Не пада ми на памет..несвесно се тргнуо уназад, па се видно изнервирао због тога..

Но, таква врста наглих покрета увек узбуни Клементину, која је тренутно направила своју чувену чирокану дуж леђа и натапирала реп, глумећи бесну веверицу..
Благо кесећи зубиће, упутила је апсолутно неприхватљиво непријатељски поглед господи у униформи..

- Ето, видите, потпуно сте је изнервирали..а лепо сам Вам рекла да је незгодна када се наљути..

Несрећни комуналац ме је потпуно пометено погледао, заборавио је и брњицу и бесну мачку и опасног пса и вероватно у себи опсовао и законску регулативу и оне који су је донели..
Колега је упорно чешао нос и упадљиво се искашљавао, трапаво покушавајући да прикрије безобразно широки кез и кикот који је претио да се отргне контроли..
Ја сам безочно прекршила уредбу градских власти, откачињући Маленин поводац чим су комуналци замакли за први ћошак..
Присутни људи су се са неверицом питали да ли је то била скривена камера. Нико жив им неће поверовати да се ово заиста догодило..

Разумем их..
Не бих ни ја поверовала..да нисам била присутна..












Wednesday 13 May 2015

Шота..


Тема дана..шота..
Мука ми је од паметовања којекаквих ликова..
Наравно да сви живи имају права на сопствено мишљење, све дотле док не крену да сопственим незнањем гњаве све око себе..


Дакле..

Није  'Шота' једина песма око које се ломе копља..разлика је у томе што би њу сви да присвоје, само су Срби спремни да се олако сопственог наслеђа одрекну..

И то због тога што је неки поп, у сред ратног вихора, нашао начин да потпали масу..по принципу..важно је мрзети, па макар и песму.. (не бих дотичног превише коментарисала, из поштовања према мантији и Цркви коју представља, али то што је урадио, директно је уперено против културе сопственог народа, мада му, верујем, то није била намера..ваљда)..

Песма  'Шота' је српска (неки кажу циганска) свадбена песма из Метохије (неки подаци помињу Ниш и околину) и спевана је у част младе и младожење.. 

Први писани подаци о овој песми датирају из XVIII века..мада постоји велика вероватноћа да тај мелос вуче корене из Византије.. 

Радмила Тодоровић је 1977 године написала текст..
Музику је обрадио Драган Александрић..

Изненађени, а? 

До почетка сукоба на Косову и Метохији крајем XX века, певана је скоро искључиво на Српском..







За полуписмене паметњаковиће..

Цар Душан је био цар Срба, Бугара, Грка и Арбанаса..па нам је етнос измешан још из тог доба..
(Малена дигресија..оно што ми данас третирамо као народњаке 'турског' мелоса, везе нема са Турцима, на пример..у питању је грчка народна музика)..

Shote Galica је живела од 1895-1927 године (сами срачунајте век)..и ни по ком основу везе нема са овом  песмом..осим што је уз њу можда играла.. Мада, ако ћемо право, знам и многе Србе који са уживањем плешу уз бечки валцер, што га ни на који начин не чини српским културним наслеђем..


Да ли волим да играм уз Шоту?
Наравно..
А зашто да не?
Ако ми којекакви полуписмени већ диктирају услове живота у држави, на шта јако мало могу да утичем, не видим зашто бих им дозволила да ми украду мала задовољства..

Неписменост људи је срамота државе у којој ти људи живе..
Полуписменост је лични избор..

SOTA


Sote mori sote, sote masala
davno zelim sote mori da te igram ja
sote mori sote, svirajte mi vi
da svadbenu igru sotu zaigramo svi..


Na sred sela cesma, voda kao led
sarene se dimije devojaka red
sarene se dimije, cvece, dukati
a ja cekam, duso, da mi dodjes ti..


Ja sokakom idem, sija mesec zut
kao fenjer s neba obasijava put
ispunices moje il' njegove sne
borba za devojku nek odluci sve..


Pripala si meni, nek objavi gost
nek svadbena igra sota traje celu noc
dajre u ruke, hajmo dlan od dlan
igraj mori sotu dok ne svane dan..

Thursday 7 May 2015

Конгрес кардиолога или туга и јад Србије..



Конгрес кардиолога Србије почиње данас у Нишкој бањи..
Крем медицинског крема се слио овде данас..
Осим чињенице да ми немамо ни друштво, ни касветну медицинску струку, па ни крем те струке..

Гомила људи је директно из аутобуса улетела у хотел Радон. Шаролико једно друштванце. Били би понос сваке пијаце, са акцентом на бувљак..
Неваспитани, бучни, арогантни без основе, бесмислено су покушавали да одрже реноме који обично прати људе у бушкастим кломпама и белим мантилима..
Али, чак ни докторска ароганција није у стању да се избори са понижавајућим положајем чекача у реду..
Морају се пријавити, покупити папирче са именом, без кога су оно што су..људи без права на виртуелну ароганцију коју доноси звање..

Али, није то оно што ме је поразило..
Гледам мушкарце у офуцаним фармеркама и ципелама које су запуштени чукљеви давних дана деформисали..
И жене обучене по прошлогодишњој моди локалних Second hand радњи и паланачких бувљака, у искрзаним ципелама разваљених флекица и са ташнама којима су ручке одавно огуљене и исфрцане..
Парада кича и неукуса, сељоберског менталитета крда, уморна и разгажена лица..
Језа човека да обузме..

Волела бих да је овај тект написан као критика лекара који нам на толико бизарних начина загорчавају живот, док немоћни и болесни џоњамо сатима по ординацијама..
Али није..
Не може бити, чак и да ми је то била првобитна намера..

Гледам људе који су барем десет година провели по школским клупама, дебело се намучили да добију ту фамозну диплому, а сада стоје крај мене зарозани, јадни и разбуцани..
Много ми је то тужно..
Понижавајуће..
Фуј..

Можда има земаља у којима су доктори сиромашни, али хумани и пожртвовани..
У Србији су само уморни, деградирани и потпуно поражени, а негде успут су неприметно постали незаинтересовани и застрашујуће дехуманизовани..
Таман онолико колико је то и држава у којој живимо..

Враћам се у свој балон, створен да ме одвоји од ове одвратне стварности..
У мом балону доктори не смеју бити збијена гомила запуштених и јалових људи..
Ту примам само десетак оних који су на Конгрес своје струке дошли уздигнутих глава, пристојно обучени и окупани..
Упркос томе што су плаћени мање од неких водоинсталатера и сведени на трговачке путнике и писаре..

У мом свету, само је доктору Хаусу дозвољено да буде необријан и зарозан..и то искључиво због тога што феноменално свира клавир..

Tuesday 5 May 2015

Рибарски сан..


Пецароши су заиста посебна фела људи. Одрасла сам верујући да се човек роди са урођеним смислом за буљење у пловак по васцели дан, попут једног од моје многобројне браће који цео свој живот проводи стопљен са површином Дрине..
Али, изгледа да сам јако погрешила..
Човек може и да научи да ужива у качењу љигавих црвића на удицу, иако никада пре није имао сличних склоности..

Генерално, вероватно велика већина људи може да проведе цео боговетни дан забацујући штап у намрешкану воду, сатима ишчекујући неку залуталу рибицу да се закачи баш на њихову удицу..
Али, само посебни у томе могу пронаћи животни смисао..

Седим крај Нишаве и гледам Војкана и Озу..
Два потпуно различита карактера која су се уклопила у лепо, инспиришуће пријатељство..
Један је у свакодневном животу живац и почесто несносни нервчик..
Други ради веома стресан посао који захтева пуно папирологије и организације..
Обојица су професионално везани за људе и константну гужву..
Виђала сам их нервозне, љуте, намрштене, преморене. Гледала како праскају на људе око себе, уморни и изнервирани хистеријом свакодневнице..

Док обалу вољене реке опседају разноврсни ликови жељни природе и спокојства, мој поглед је прикован за два позната, очито тешко сконцентрисана лика, која и не слуте да су управо постала инспирација за моје немирно перо..

Поглед им је загњурен у мутну Нишаву, а лицем им се напросто разлива милина и спокој који вероватно имају још једино током дугог, релаксирајућег сна..
Иза леђа им промичу џогери, шетачи, буљуци паса и раздрагана деца. Довикују се, јуре. Енергија, обично спутана животом у бетонским коцкама, потпуно је ослобођена и малтене физички пршти на све стране..

Не примећују их. Не слушају. У потпуности су усредсређени на тишину склупчану дубоко у себи и мир који влада у тајанственом рибљем свету..
Опуштени су и непријемчљиви за оне који нису свесни посебности онога што неки и спортом називају..

Може бити да је у питању спорт, али свакако спорт за мождане ћелије. Лековит и хранљив, способан да отопи напетост и нервозу, а истовремено неку фину, танану тишину уноси у животе оних који су у тајну другачијег света од овог нашег свакодневног, проникли..

И зато, када видите пецароша, не питајте га ништа и не реметите његов склад. Тихо прошапћите..БИСТРО..и продужите својим путем..

И не питајте зашто баш "бистро" када је Нишава мутна. Мутна је само ако не умете да гледате и ако су вам мисли узбуркане и немирне, неусклађене са протоком тајанствене реке..

Са сваким забацом, вода се, у ствари, све више бистри..
Кажу да се најпасиониранијим пецарошима рибице уистину смеше из дубине, а оним баш баш посебним, чак и намигну док је сунце горе, високо над нама..
Само се о томе не прича. Нити би се дало објаснити онима који не разумеју и не умеју да гледају..