Ја нисам заслужила да доживим да ме буде срамота што сам Српкиња..

Прошлу недељу сам провела у Улцињу на међународном сајму рукотворина. Дошли су излагачи из Црне Горе, Албаније, Русије, са Космета, из БиХ и Србије..

Позив сам добила од господина Рамиза..иако се до тада нисмо лично упознали..

Да, Рамиз је Шиптар..што питате?

И ето, ја љубазнијег и коректнијег човека скоро нисам срела, па нека се ови наши великосрби пуше до неба..

Но, зашто ово пишем..

У Крагујевцу је пре неких месец дана одржан сајам рукотворина. Позвани су гости из свих горенабројаних земаља..и махом су у питању били исти људи који су дошли и у Улцињ..

Сећате се наших вечитих хвалоспева о љубазним Србима и бусања у груди како смо добри и предусретљиви домаћини? Не знам где су ти представници небеског народа били другог дана сајма у центру Србије, а ко су ти који су госте напали и растурили и погазили све то што су људи својом руком израдили и изложили.. 

Цео дан су провели у полицији уместо на штанду и нису могли да напусте земљу док се не заврши саслушање..иако ни за шта нису били криви, а све трошкове су сносили сами, не продавши рукотворине које су са собом понели..

Да, и Рамиз је био међу њима..и није сматрао да због неке будалетине и ружног искуства треба на зло злим да узврати..

Позвао нас је у свој град..

На штанду са моје десне стране је био брачни пар из Врњачке бање..

Људи праве српске опанке..

Поред њих је жена која шије и продаје српску народну ношњу..

Рамиз им је рекао да су добродошли јер је то што они праве уметност..

Упс..

Жена са моје леве стране је Шиптарка из Скадра..продаје ткане ћилиме..

На ћилимима, потпуно збуњена, препознајем пиротску шару..

Каже ми да је то шара типична за цео јужни Балкан и да зна да се слични праве и у Србији..

А видите, мене су учили да је пиротска шара уникат и да нико ништа слично не прави..

А ето, она није српског порекла (за разлику од око 40% становника Скадра), али јој је исте такве ћилиме правила и прабаба..

Једино кечићи и торбе са албанском заставом показују да на том штанду не излаже нека вредна Пироћанка..

На растанку ми је поклонила ћилимче и, док смо се грлиле као да се годинама знамо, позвала ме је у госте када следећи пут дођем у Скадар..

И она је била у Крагујевцу..

Од православног крзнара Србина је Шиптар купио овчије коже иако је пар штандова даље и крзнар из Албаније продавао своје..

Каже купац да су ове боље уштављене и да не смрде..

Купио је десетак..да на њима клањају он и његови синови. Не, зашто би му сметало што исти крзнар прави и излаже српски опанак..то су бесмислице..

Да пријатељу, слажем се..

Другог дана сајма нам се прикључила девојка, Шиптарка из Ђирокастре. Она прави прелепи, модерни накит..

Нешто се у старту наљутих на њу због неспоразума око штанда..а она ће мени..чекај, решићемо, сви смо овде пријатељи..

На растанку ми је рекла да за месец дана организује сајам рукотворина у свом граду..

Позвала ме је да јој будем гост..

И она је била у Крагујевцу..

Ту је и Шиптар из Скадра..

Прави све што вам може пасти на памет од дрвета маслине..

Првог дана сам купила велику варјачу која мирише на маслине и море..

Рекао је колико кошта, ја платих, а он ће..е, ево ти пола од датог новца назад..ниси ти обичан купац, ту си као пријатељ..

И он је био у Крагујевцу..

Задњег дана сајма сам уживала радећи, купајући се и дружећи се са једном Босанком, две Шиптарке и једном дамом из Сјенице на женској плажи, на којој владају женска правила и на којој жене једна другој помажу и размењују савете и када се речима једва разумеју. На тој плажи Шиптарка из Тиране боље говори српски од Врањанке, а Немица послужује све присутне колачима..

Е, тог задњег дана сам се постидела због народа из кога потичем толико да ми се још увек плаче..

Не, није нам Крагујевац био довољан..

Не, није нам било довољно што су људи, које третирамо са ниподаштавањем, неретко и са огољеном мржњом, одлучили да нам то не замере и пазили нас као своје..нико ме искоса погледао није, а камоли ме увредио или повредио..

Не..тог задњег дана је човек, Војвођанин игром случаја (тек да не испадне да се Срби деле на фине и оне који то нису по пукој географији) који је са Рамизом делио собу (човек тих дана није спавао код куће већ је плаћао смештај да би сви били заједно), сачекао да Рамиз оде да се истушира и покупио му 1600 евра из новчаника..новац који је општина Улцињ донирала за одржавање сајма рукотворина..

Полиција је рекла да нема права да га претреса ако нико није видео да је новац узео..

Жени која организује сајмове у Србији се насмејао у лице када га је питала да ли га је макар мало срамота тога што ће Рамиз тај новац морати да надокнади одузимајући га од своје деце..

Њега није, каже..

Али, ето, мене јесте..

Чујте Срби..

Наша кућа звана..Топоница за кућне љубимце..

Наш стан има велику и дивну терасу на коју је могуће изаћи и из дневне собе и из трпезарије..
И једна и друга врата ка тераси су углавном стално отворена..

Клементинина омиљена забава је да неуморно прави кругове..са терасе улази кроз мања трпезаријска врата у стан, направи шпанцир кроз трпезарију, ходник и целу дневну собу и изађе на терасу кроз велика врата дневне собе..
И тако у недоглед..

То је омиљена рута и када се јури са Жозефином, па кроз цео стан имамо мачји стампедо..

Е, сад..невоља настаје када се затворе врата дневне собе..

Жозефина..
Сатима је у стању да лежи на столици у трпезарији фиксирајући отворена терасна врата..и не пада јој на памет да кроз њих изађе..
Онога тренутка када отворим терасна врата у соби, скаче и кроз дневну јурне на њих да би се домогла терасе..

Клементина..
Региструје отворена врата у трпезарији..
Одшета до дневне собе и констатује да су та врата затворена..
Оде поново у трпезарију, проверава да ли су врата ка тераси и даље отворена и враћа се у дневну собу..
Седне испред великих врата и креће да се дерња на сав глас..све док их не отворим..
Изађе кроз њих на терасу..

Малена..
Приђе малим терасним вратима у трпезарији, до пола изађе на терасу, погледа лево десно, окрене се да осмотри Жозефину како лежи на столици и Клементину која проверава шта се чудно дешава са вратима, још једном звирне напоље, врати се у трпезарију у рикверц и одцуња до дневне собе..
Када отворим велика врата, пропусти мачке, а онда и сама изађе на терасу и развали се колико је дуга..

Војкан..
Углавном игнорише терасу у сваком смислу и на њу залази када треба да унесе звери у кућу или да покупи пецарошки прибор из ћошка..
Скоро увек из дневне собе..

Ја..
Данима одмеравам акваријум..

Нисам могла да га волим

Све је мирисало на љубав из руских романа, пуну патине и раскоши, оивичене цветовима трешње и мирисом борових иглица.

Био је леп и згодан, обдарен тим посебним, исконским шармом који краси отресите козачке атамане и тамнопуте шпанске љубавнике.

Мирисао је на росу и смирну, широког осмеха који је просто озрачивао све оне крај којих је пролазио и сигурног корака некога ко је свестан да је посебан и јединствен, али и потпуно равнодушан на ту чињеницу.

А изабрао је баш мене, затурену у сопственим, другим људима недокучивим, сновима и уплетену у тајанствене нити и мени самој непознате чежње.

Заправо сам била само једна у гомили сличних девојака обучених у широке врећасте сукње до глежњева и лоше упарене, превелике мушке мајице, биране тако да и на први поглед искажу сав наш презир према истицању ичег женственог и лепог. 

Као по невидљивој команди, вукле смо се лепом, уређеном црквеном портом, зарозане, згужване и безбојне, потпуно несвесне парадокса да смо ми једине које нарушавају склад и елеганцију древног манастира.

Када сам га питала зашто је баш мене изабрао, рекао ми је да моју посебност не могу анулирати ни ружна одећа, нити невешт покушај стапања са гомилом.

Шетали смо се путем ка горњем манастиру удишући ваздух испуњен ароматичним дахом дивљих љубичица, све до видиковца са кога је пуцао поглед ка Даниловграду са једне, Никшићу са друге стране и планинама испред нас, иза којих смо наслућивали морске таласе и обрисе окошталих стабала маслина.

Клечао је испред мене и сатима ми певао најлепше љубавне песме икада испеване, закриљујући ме својим баршунастим тенором у чијим сам се дубинама губила и проналазила изнова, са сваким новим стихом.

Сатима смо причали и кикотали се као деца, несвесни времена и простора у коме обитавамо.

Због њега ми и дан данас засузе очи када чујем Αγνή Παρθένε и Харисову “Остарићу, нећу знати“, а из душе се исцеди дубок уздах када загазим међу висибабе.

Због њега више не пијем нес кафу са укусом лешника, не излазим са млађим момцима и у широком луку заобилазим богослове.

Само понекад запевам док сама шетам кроз шуму и са сетом се загледам у огледало, покушавајући да се видим његовим очима и да у себи запазим то зрнце посебности због кога се, не могавши га освојити, одрекао света и свих његових чари и мир својој души пронашао међу зидовима неког другог, тишег и затуренијег манастира.

Много година касније, једна добродушна госпођа ми је послала његову фотографију.

Загледала сам се у те невероватне, искричаво зелене очи, некада испуњене мноме, и са ужасом и неизмерном тугом открила да их не препознајем.

Са фотографије је у мене зурило мрко, озбиљно лице потпуног странца, лишено оног очаравајућег осмеха и скоро звечеће радости.

Нисам могла да докучим где је нестао сав онај полет и усхићеност животом и како је уопште могуће да га љубав према Творцу, која обично оплемени људе заогрнуте мантијом, није ублажила и озарила, уместо што је живот на светом месту испуњеном молитвом отврднуо његове црте лица и некада нежне, благе очи испунио горчином и строгошћу.

Некако сам се увек надала да ме се више не сећа, попут пахуље затрпане у снежним наносима кроз које је крчио свој животни пут. Да сам напросто била девојка којој је волео да пева и са којом се споразумевао осмесима.

Он је мени био јако драг на неки ванвременски начин и оставио је дубоки трг у мојој души и у мојим мислима.

Након нашег растанка, годинама сам била сама, безуспешно тражећи очима те искрице заноса и трагајући за песмом анђела на неким другим уснама.

Повремено сам се морила мислима, током дугих, ледених ноћи натопљених тешком оловном кишом, да ли сам погрешила и да ли је требало да зароним дубље у себе и пронађем тај дашак љубави која је, по сваком земаљском праву, требала да му припадне.

Биле су потребне године и поглед једних других, тамних очију, које су на пречац узбуркале дамаре у мени, па да схватим да не можемо волети некога само зато што је уникатан.

Напротив. Само љубав жене рођене за тог једног мушкарца, њега чини уникатним и вредним вољења.

Можда је тако Бог и уредио. Они који се роде посебни су већ комплетирани и поштено је да оду к Њему.

Само ми несавршени морамо трагати за својом половином и чврсто загрљени заједно корачити недокучивим стазама судбине која нам је намењена.

Предузетништво у Србији..за оне којима "акције" у радњама нису јасне..

Причамо током ручка нешто Војкан и ја о акцијама у радњама..

Каже ми да му нису јасна та снижења од 50 или чак 70%..
Парафразирам га: "Или су са тим акцијама продавци у минусу или нас деру. А немогуће је да смо толики идиоти"..

Наивно мушко..

Покушала сам да му објасним, али ме је бледо гледао..јасно му је, а није..
Па да пробам да дочарам..

Ја у свом Зеленом Акаиду осликавам свилене мараме..
Да би рад на свили имао икаквог смисла, свилена марама 180х45см не може коштати испод 25е, а на неке оде толико боје да је и то баш без везе (говорим о осликаној марами, не жврљотини која се испере после три прања)..

Онда дође тако повремено неки "велики" и каже ми..купио бих 100 комада, али да буду 20е..
Објасним му да ја немам трговачку маржу за мараме које сама радим и да цена не зависи од количине..
И да ми уз то за 100 марама треба барем три месеца..не штанцујем их на ангро..

Добро, није му јасно то за немање марже, али тешком муком пристане..нека је 25е..
Да му дам колико имам, па да досликам и испоручим остатак како могу..можда да нађем некога да ми помогне, па да то мало убрзам..

Ако запослим некога да ми помогне, морам да му платим, па би марама морала да кошта више..
А и не би више била моја..

Аха..добро, добро, де, може и спорије..

Исплата?
Ту се тај "велики" по правилу увреди..па зар морам све да покварим, овако алава, одмах дрндајући са парама..то је тако прозаично и грамзиво..
Он из принципа са таквима не сарађује, али хајде када је већ запуцао, да се не врати необављеног посла..а и мени да учини..

Након мог бледог погледа, схвати да немам намеру да улетим у бесмислену дискусију и отвара карте..
Плаћање је НАКОН што он прода мараму..а после тога има још законских 30-45 дана за исплату..

Ма је ли?

Ја му онда на лицу места направим грубу рачуницу..

Одокативно, мараму понуди за 60е у својој извиканој радњи, прода 20 комада, а онда направи "акцију" и распрода још 70 по 45е..

Купци презадовољни..
Првих 20 јер су ексклузивни..
Оних 70 јер су супер јефтино прошли..
Он презадовољан јер је од (неуложених) 2500е добио 4350е и још има 10 марама које може да поклони љубавници, жени, ћерки или да се дува на презентацијама..

А Акаид ће на исплату да чека 2-3 године и то, ако је икако могуће, у ратама..
И, наравно, свих тих година се испоручују нове мараме, што зараду продавца увећава геометријском прогресијом..

Већина малих произвођача (скоро ни један, осим ако бесконачно не упумпава неку наслеђену лову у посао) не може то финансијски да издржи..ЛОГИЧНО је да ни Акаид не може бити изузетак..
И зато ја откачим грамзивца..

Али неко други сматра да јесте изузетак..

Прост систем..
Неко други се прими на причу типа..хах..сви хвале те мараме из Акаида, али, ето, овај велики трговински ланац је дошао код МЕНЕ, а не код њих и МЕНИ понудио сарадњу..
Ето, сви греше..МОЈЕ мараме су лепше, боље, квалитетније..
Нема везе што су ми понудили само 15е по марами..али, то је 100 комада одмах, па још и још..
Ма, наравно да може и за 10е..ионако су мараме 140х30 см много модерније..мало ћу да их умрљам (тако се сада носи), приштедећу боју, а има и код Кинеза оне дупло јефтиније..
А могу да увалим и ону вештачку италијанску свилу што се купује на кило..шта наш народ зна шта је права свила..
Само нека се лова врти..кога брига за квалитет у данашње време..
А и велика је шанса да их неко други запази и ето мени нових наруџбина..
И ту крену снови о великој лови..

И тај неко не види да је заправо већ ту, у том сну, банкротирао..

Ту негде се и прича завршава..
Цео систем је направљен тако да се произвођачи униште..
Држава их урнише дажбинама, газде сулудим најамима а они који "нуде сарадњу" огољеном крађом..

Циљ..уништити домаћу производњу и свести државу на увоз..само тако можете, као зависни, да будете послушни..

И немојте се заваравати..
Није истина да људи у Србији немају пара..
Неки људи у Србији немају пара..
Неки други имају..
Само је питање где купују..
Зато моје мараме у Нишу купују странци, а у Беграду, када одем на гостовање у неку галерију, купују их Нишлијке..

Странци су купили уникат који нигде више не могу пронаћи, а Нишлијке..мараму из Београда..

И све док има оних који ће бити глупи да умисле како су најпаметнији и тиме праве нелојалну конкуренцију, трговци ће да певају..
Глупих и очајних барем има у неограниченим количинама..потрошна роба..
Свако ко остане без посла или му је досадно, постане "креативан"..и крене да по ФБ балави о уникатима..

А онда мени ономад у радњу уђе Израелац, купи свилену мараму, пружи новчаницу од 50е и каже..Ја не могу да одем из Ваше радње а да не купим једну од ових божанствених марама, али не смем себи да дозволим да Вам платим тако мало..
И једноставно и спонтано ме пита..Шта Ви уопште још увек тражите овде?

Не тражим ништа пријатељу..само волим земљу у којој живим..
Са људима ми је све теже..

Али је ту увек моја Гага која, само мени за љубав, испарадира испред Колосеума огрнута мојом, а њеном, марамом на којој је Константин..
Насликан, наравно..
Руком..а како би другачије..
И мени срце као кућа..

Кажу да је сврха да се обогатим..
Ехх..а ја слушам ову лепу даму на сцени Симфонијског у Нишу и замислим је како, са мојом марамом око врата, пева у Карнеги холу или Миланској сали..
Нема тих пара..нека вас не лажу..


И да не заборавим..моје мараме "нису модерне"..
Стварно су свилене и имам их у барем 4-5 димензија, али ни једна није крпиче од метар и ситан кусур..

Отпутовале су за Рим, Милано, Хјустон, Њујорк, Атину, Беч, Мелбурн, Сиднеј, Минхен, Цирих, Јерусалим, Каиро, Москву, Санкт Петербург, Новосибирск, Краков, Чикаго..

Шепуре се по Беграду, Нишу, Новом Саду, Сремској Митровици, Бања Луци, Сомбору, Суботици, Пироту, Врњачкој бањи, Нишкој бањи, Лозници..

Газдарица Зеленог Акаида се није обогатила..и њене мараме не могу на попуст од бесконачно посто..
Али је уз своје мараме обишла свет..
И потајно сањари о Лими и Риу..али, има дана..

Иста си ђед, штета што си женско..

Шетам нешто данас крај Нишаве..
И знате шта..иста је као увек..тече, лењо се ваља тамо куда је наумила и не хаје за цивилизацијски напредак нити бриге које нас свакодневно море..

Све думајући на ту тему, сетим се својих зверова..
Док сам од ране зоре буљила у компјутер, пратећи Параду победе у Москви и симултано преводећи све што вољени светски, а руски лидер каже, све три су се развлачиле по великој тераси и бесрамно џабалебариле на сунцу..
Напросто бивствују, правећи паузу само због мало физиологије и кукања за храном..

Одлуташе ми мисли тамо далеко уназад по временској линији, до мог необичног ђеда према коме сам гајила још необичнија осећања..
Баку сам неизмерно волела, али је он био то посебно чудо у мом животу..

Кажу да је био опак радник, да му равна није било у целом златиборском крају..чувен надалеко по вредноћи, хитрости и упорности да нешто заврши без паузе и предаха..
Први је зидану кућу направио у Кремнима..и то свакако није била једина ствар у којој је био први..
Дружио се са локалним попом и ветеринаром од када су се први пут срели, па док их није сахранио, лагано чекајући да дође и његов ред..

Током рата је одбио да се определи..
Мрзео је Русе, волео Амере..
Немце није могао да поднесе још од претходног рата када је због њих, као дечарац, остао сироче..
Умро је мој прађед Михајло негде у Албанији, не дочекавши да види море и спас на обали Грчке..а да га је ђед једва и запамтио..
Партизане је презирао, за четнике тврдио да су олош, па је тако изабрао своју страну и рат провео на врх Таре где га ни медведи нису пронашли, а камоли "глупани који се играју војске док нам младост Србије поново умире"..

После рата је упорно палио свећу крај колача и млевеног жита уочи Божића, Васкрса и крсне славе Ђурђица, пар тренутака пре него неко из Комитета дође да га покупи у апсану "да се преваспита и призове памети" док инкриминисани дани не прођу..

Није се опаметио, мада ми ни даље није јасно како га неко није убио у време када се због много мањих грехова ишло на тешку робију, а глава се губила лакше него икад..
Казали су ми да је нечим, својевремено, задужио Темпову матер, а она није била од оних који заборављају помоћ..
Не знам да ли је то тачно, али знам да је мој најстарији стриц, као убеђени тврдоглави стаљиниста, враћен из групе упућене на Голи оток након што је ђед нестао из куће на два дана, поневши са собом само врели сомун и кришку тврдог лањског сира..
Ко би га знао..

Изродио је једанаесторо деце, како кажу у том тврдом, суровом крају, мада сам ја у школи учила да децу рађају жене..
Једног сина је младог изгубио. Знам да га бака никада није прежалила, а да га ђед ни за живу главу није помињао, мада је једино његову слику држао на зиду крај великог сата који је навијао свакога јутра пре него што би бака поставила доручак на сто..
Осталу четворицу је ишколовао и пустио у свет, али су се они, без посебног позива и договора, налазили у Кремнима за породична окупљања и за косидбу..

На једном од тих окупљања, позвао је синове и рекао им да се он у животу довољно нарадио и да сада они смисле како ће да прехране њега и баку..
Толико..
Без подпитања и дубље анализе реченог, сваки од њих је на почетку месеца слао део, срећом добре, зараде оцу..

Следећих 45 година живота је провео по устаљеном редоследу..
Ујутру би, након доручка, одшетао до центра села, на око 3,5 км удаљеног од његове куће, да попије кафу и једну љуту из оне мале кафанске чаше из које зароњени палац истисне сав садржај, са оним истим попом и ветеринаром, тврдоглаво одбијајући да промени или прошири друштво, иако је било пуно оних који су висили крај стола, у узалудној нади да ће једном бити позвани да седну..
Колико ја знам, то се никада није догодило..

Након послеподневног одмора, сео би под омиљену шљиву на сред дворишта, дубоко загледан у планинске врхове у даљини..
Знао је тачно колико је сати, уз грешку плус минус 2-3 минута, само на основу кретања сенке око те шљиве..

Изненађујуће пуно људи је током дана пролазило крај његовог дворишта, али не памтим да је икада ико сам макар покушао да отвори велику, иначе увек откључану капију..
Људи су довикивали поздраве и што шта га питали, дерњајући се ослоњени о дрвену тарабу, а он је понекад и по читав сат одговарао, распитивао се, разговарао са њима или напросто једним "А?" ставио до знања саговорнику да не чује, иако поуздано знам да му је слух био перфектан..

Ретке је позивао унутра да му се придруже..
Понекад би то чинио након 10-15 минута разговора, као да је давао себи времена да процени прича ли му се или не, а ретко би човека одмах свратио у двориште..
Невероватно, али један од тих људи је био Циганин луталица..
Само је, пролазећи крај тарабе, добацио: "Помаже Бог часна старино" и био намеран да настави пут, када је ђед, мимо бичаја, устао са своје хоклице, свратио човека унутра и довикнуо ми: "Иди реци баби да пристави кафу"..
Тако, стојећки, није дочекивао ни рођену децу, само попа када је долазио да свети водицу..

Само једном, тада, сам га питала зашто не зове људе чешће у двориште као тог Циганина, него их пушта да вичу са пута..
Само се осмехнуо и рекао: "Није човек свако ко говори, али још ти је рано да то разумеш"..
Ето ђеде, дошло је време да разумем..и све чешће сањам ту дрвену тарабу и велику капију кроз коју неће моћи свако да прође..

Био је прек, кажу, мада је према мени био нежан и пажљив. Није из куће излазио без шајкаче и штапа, иако се о њега никада није ослањао. Упорно је носио чојане српске панталоне и онај везени прслук који сам, сем на њему, виђала једино у музејима..
Није хтео да прича о себи..
Никада..
Највише сам о њему сазнавала од других, најчешће из ситница, често од мени непознатих људи, који су умели да ме "уставе" на сред пута уз речи: "Ти си од Јеремијиних, одмах се види"..
Прво сам са чуђењем питала одакле знају да сам његова, а после сам знала одговор и да не питам..кажу да ходам право, уздигнуте главе и да нико од Вишеграда до Ужица тако не корача..само он..и да не могу бити ничија друго..

Умро је као што је и живео, по своме..
Вратио се из центра села, прочитао новине испод вољене шљиве и отишао да дремне после ручка, као и увек нешто пре 16.00..
Заспао је заувек, након тихо изречене молитве "Оче наш", без које није никада пошао у кревет, иако је у цркву ишао веома ретко..али, то је било још једно од питања за чији одговор ми је "још било рано"..

Бака, која је тешко боловала дуже од две године, коначно је одахнула, јер је, како је рекла, коначно могла да се спреми на пут..
Нико није разумео..
Ја јесам..
Ђед је одувек говорио да жена не може да корача другачије но два корака иза њега..
Није ту било изузетка, сем једног..
Његова прва унука је умела чак и под руку да га држи док хода крај њега..али, она је ионако била "исти Јешко, штета што је женско"..

Тачно две недеље након што је отишао, била сам спремна за пут..иако је брат мислио да сам луда..
Гледала сам у сат и одбројавала минуте..
Када су казаљке показале 16.00, сат је стао, као што је стао и две недеље пре тога..
Нико не зна како је то могуће, али се добро сећам да је отац, гледајући у заустављене казаљке, рекао: "Јесте ли спремни? Крећемо за пар минута"..
Двадесетак секунди касније је зазвонио телефон..

Не дам свој Ниш из ината..а у инату сам непобедива..

Одрасла сам уз ту чувену фразу "Српски Инат"..

То је тешко преводива реч на било који други језик у потпуном и јасно дефинисаном значењу као у српском..

Британцима је за објашњење речи ИНАТ било потребно скоро пола странице..и опет им није најјасније шта то тачно значи..

Нико живи не зна шта све инат подразумева, понекад ни сами Срби, али би приближно значење било..урадити нешто јер си тако одлучио, ма колико то није добро ни за друге а најмање за тебе самог..

Ова реч је помињана уз сваку ратну победу у којој мала Србија није имала никакву шансу..

Користимо је када сви кажу да нешто НЕ МОЖЕ..а ми баш хоћемо, уз чврсту одлуку..Е, сада ћу да то урадим ИЗ ИНАТА..

И углавном тада може..

Кажу да је свети Сава на инат постао монах, па на инат издејствовао самосталну цркву, Немања на инат поставио темеље будуће велике царевине, цар Душан на инат освојио царство, властелини се из ината клали, Лазар на инат прегазио Турке, Милош из чистог ината одлучио да погуби Мурата..

Инат нам је спасавао живу главу у сваком рату. Из ината смо прешли Албанију, из ината преживели и од живих костурова постали војска коју француска коњица у пуном јуришу није могла достићи..

Из ината смо бирали страну у другом рату, из ината дизали земљу после пустоши остале иза нацистичке чизме, из ината се ругали НАТО-у док су нам бомбе фијукале изнад главе, из ината им не дамо Космет, па нека се пуше..

Гледала сам како ми убијају лепу, богату земљу у којој сам рођена..

Годинама гледам како ми руже и изобличују родни град..

Сведок сам умирања сопствене породице док на свету нисам остала сама..

Задње четири године пред мојим очима умире Ниш, најлепши град у овом патрљку отаџбине који још нису отели и обесмислили..

Ниш је мој град онако како Београд то никада није успео да буде..

Ниш је моја љубав, моја радост и моја нада..

А ипак сам прошлог лета одлучила да га напустим заувек. И њега и моју силовану Србију у којој су само још гробови моји..

И да се никада више не вратим..

Пошла сам на море, тражећи кућу која ће бити мој дом, у земљи која је довољно далеко од овог балканског лудила..

Шетала сам обалом, удишући тај предивни ваздух, уживајући у сунцу и клими какву код куће не познајем..

Нашла сам и кућу..савршену..на стотинак метара од обале, окружену шумом..

Била је као сазидана за мене..

Данима сам пливала гледајући у њу, све стазе током шетње су ме ка њој водиле..

Била је оличење свега онога о чему сањам..

Била је оно што ја желим..

И онда сам преломила..

Вратила сам се у Србију и у свој Ниш..

То је мој дом..

Не дам да ме отерају одавде, ма шта радили, ма колико уништавали, газили, крали, бахатили се без мере и минимума укуса..

Остајем из чистог ината..

Не дам се..

Нек се носе..

Моја кућа из снова, она на обали мора, је била за мене јер је другачија..

Све остале су беле, медитеранске, без крова, окружене палмама..

Само је моја кућа из снова од камена и дрвета, са црвеним кровом и окружена храстовима..

Онаква какву можете наћи било где у Србији..

Требало ми је седам дана да схватим шта је то посебно/обично у њој и само пола сата да се спакујем..