Friday, 27 October 2017

My answer to a man with an opinion..


My answer to a man with an opinion

(Dear Abby: If you read the papers as well as write for them, you saw the article about the judge who gave a husband permission to spank his wife when she needed it. All I can say is that It's about time. I was about to think women were taking over the country. If more men turned their wives over their knees and showed them who was the boss, society would be in better shape. Spanking should be legalized everywhere. - One man's opinion)

Dear man with an opinion: Oh, of course! I agree completely with that idea! You absolutely should spank your wife from time to time.

Moreover, it would be better if you spank her every morning before drinking coffee and having breakfast. She will eventually realize that this is actually some sort of reward for her. Because she is your wife. No one else but yours! Yours!

It will be clear very soon that she is happier and more efficient in her duties as a wife, a mother and as a human being if you treat her in such a way. And all of that thanks to you!
As I think a little better, she should be thankful for that precious new sense of purpose you gave to her.

Well, it is possible she will smash you the first time you try to spank her but do not worry. The plan is basically pretty good. Women are the problem. They simply cannot understand what is for their own good.


The trip from Texas to Niš is not too far from our hearts


In fact, it was Sandra’s fault. She invited me for a cup of coffee.

I was moody and tired that day and unable for action after dinner. But, that lady is something special for me and I just, without much thinking, rushed downstairs and went out.

- Do you want your coffee right now or we can go to our little park immediately? - she asks me naively, giving me her favorite skirt and blouse she likes most.

-Put it on. You can’t go out wearing these ruined pants to meet the foreigners.

-Foreigners? Which foreigners? And my pants are just fine. That was my cat, Clementine. She sharpened her claws on them.

- I'm interviewing some great people from children's camp and their friends from Texas. You just can’t imagine what a great family they are.

Who knows Sandra, knows that everything is great for her. I believed that she somehow had found some boring folks and wanted to interview them only because they were Texans. At that moment nothing was significant for me. I just wanted to sleep and drink my coffee.




Ignoring my grumbling, she started to put on me a blouse and only laughed at my remark that she wears clothes two sizes smaller than me.

- Don’t worry. It's too big for me. It is perfect for you. Believe me!

Denis the Menace!

Anyway, for the moment I was sitting in a coffee shop, chatting with a brilliant camera operator who was supposed to record the interview and couple of Slovaks who decided to move to Niš, just like me. Every summer they organize summer children's camp on a large ranch arranged like those in the West.


But, the biggest surprise was the family of Texans. Gwyn talked as if he had just jumped out of a cowboy movie, but without Stetson. However, he was tall and slim and hardly resembled the stereotype of "fat, noisy Texan with a hat" I had in my head.

And Cyndi..uhh..

You know a well-known story about an American plastic, professional smile which is not from the soul like ours is. Well, my dears, that American girl was certainly not from that story. A million dollar smile was shining on her face and spreading joy to everyone with whom she talked to.

The pure beauty of life.

This unusual eight-member family lives on Gwyn’s pension and spends all free time singing to people with Alzheimer's disease. Their Bluegrass causes reactions even to people with an advanced stadium of that horrible disease.

They came to Serbia for the first time three years ago. Since then they have participated in the workshops in summer camps, taught children to sing, played and rejoiced in life. Cyndi also has held free classes for children who want to play the ukulele. Every child who has ever completed the course got one instrument as a present.

We spent hours talking about everything. Among other things, I mentioned that I've been a member of the group “Help for vulnerable citizens of Nis” for years. We have just started with our new action 'CEPeNIng'. It is about collecting bottle caps. After recycling them, we buy wheelchairs for people in need.

The reaction was immediate.

- We can collect bottle caps too, and we will bring them to you next year.

I was really touched. But I was not prepared for the next sentence.

- If you agree, I will ask our priest and the whole of our community. We can collect bottle caps for you in our church on Sundays.

Do I agree?

I was speechless. I didn't ask how she has imagined bringing all those bottle caps from Texas to Niš.

But, she is the women who gave birth to six children and taught them to go through life with music and love. She flew half of the world to study other people's children to play this unusual instrument during the whole month without payment. She came to see Niš and in a second decided to play to people in the park for the pure pleasure. Well, she can handle a small problem such as moving large bags full of bottle caps all over the ocean.

I love you, Cyndi. You are a fantastic woman.



Wednesday, 25 October 2017

Срби као историјски пример самопоништења..


Рођена сестра моје нане се удала за Србина, јединог претеклог члана породице испод усташког ножа. Сви до једног су завршили у некој од бројних јама у Лијепој њиховој..

Као официр, чика Богдан је мењао градове по налогу службе, па га је моја баба-тетка пратила и тако обишла добар део те наше бивше државе.. Изродили су двоје деце. Кћер и сина. Изродили, а боље да нису, када већ морам да лајем..

Када је кћер оцу саопштила да се удаје за Хрвата, чика Богдан је пресвиснуо. Молио је своју мезимицу, причао. Али, није вредело, као што су залуд биле и приче о усташком зулуму који је преживео, а за које је од детињства знала. За њу су то биле бесмислице из давне прошлости..

Да зло буде веће, будући зет је био пандур..




Недуго затим се оженио и син. За своју сапутницу је изабрао Муслиманку. Само њу и ни једну више..
Чика Богдан више није имао речи.. Ћутао је, о свом јаду забављен, надајући се да неће доживети да се покају..

Залуд нада. Деведесете су лупале на врата а звери су се пробудиле и изгмизале из дубина у које су згуране пола века раније..

Зет пандур је у међувремену постао начелник полиције и један од главешина злокобних Зенги. Оба сина, чика Богданова унука, су са поносом, као ЧИСТОКРВНИ и ПРАВИ синови "неовисне Хрватске" постали чланови ЗНГ и узели пушке у руке.

Чика Богданов син, будући да је живео у Сарајеву са тазбином, сасвим природно и опуштено је на главу ставио зелену берету..као прави истински Муслиман..

Брат ми је добар део младости провео на ратишту, што као редован војник, што након мобилизације, у рату који Србија није водила. Често је умео да позове да му донесем пљуге и нож који је крио у посебном делу ормана. Заузврат ми је остављао документа која није смео са собом да носи.

Колико пута се на линији раздвајања преко нишана гледао са родом рођеним, никада нећемо сазнати..
С обзиром да су се сви живи вратили кућама, никада нико није ни потезао то питање..
Али се више никада нисмо видели нити реч разменили..
Чика Богдан је тихо, без речи ископнио и само се угасио попут догореле свеће..

Не требају нама Србима непријатељи. Ми смо генетски деформисани и уклети да сами себе уништавамо до границе самопоништавања..
Жао ми је чека Богдане..и Вас и оних сличних Вама који су избегли јаму да би им рођена деца са радошћу ускочила у исту, пљунувши пре тога на своје претке, своју крв и све људско у себи..

Monday, 23 October 2017

Freelancing as a new way of life


These days, freelancing is becoming a more and more common practice because of the simple fact people get to ditch the routinely 9 to 17 schedule. In many studies, the freelancer market has shown rapid growth.

A freelancer is self-employed person offering services, usually to businesses and often to multiple clients at a time. The type of work freelancers do vary. Nearly every type of service a business would need could be provided by a freelancer including social media marketing, copywriting, writing articles and blog posts, web programming and design, creative works such as graphic design and bookkeeping.

There are 53 million people doing freelance work in the USA and that is 34% of the national workforce. Around 14,3 million are people who have full-time jobs but also perform freelancer tasks when time allows it (moonlighters) and another 9,3 million people who do freelancing in combination with part-time jobs.

80% of non-freelancers say they would be willing to do work outside their primary job to make more money. Earning extra money and schedule flexibility are the top drivers of freelancing. 69% of freelancers said technology has made it easier to find freelance work. 77% of freelancers say the best days are yet ahead for freelancing. 65% said freelancing as a career path is more respected today than it was three years ago. 36% of moonlighters who have a primary job have thought about quitting working completely independently.

By 2020 it is estimated that over 40% of the workforce available in America will be pursuing independent work.

There are a lot advantages of freelancing. Everyone can start even today. As long as person already knows the skill which plan to offer, getting started is simply a matter of finding the first client. This job is easy to start. It is possible right now, using network to find a client.

Also, it is affordable because everyone has the ability to provide the service with equipment or software they already has. Eventually there are possibilities to invest in business building tools, such as a website, but using LinkedIn (which is free) is a great online resume that can help for promoting service.

There is a high demand for help. While the marketplace of freelancers is competitive, the need for quality, reliable freelancers is growing. These days many businesses do not have employees and instead have a team of freelancers.

The good thing is choosing your own schedule. Work when and where you want and choose clients is absolutely great. While in the beginning freelancer may take any client that will hire them, as person grows they can choose not to take on difficult clients.

There are some disadvantages to freelancing too, including effort to build a steady clientele and getting enough clients to make freelancing something that supports freelancer. Also, work sometimes can be irregular, plus you need to plan for lean times and be ready to work hard to deliver work on-time when work is plentiful. Managing multiple clients and projects can be a challenge and pay may be low to start out because many people expect to pay less for work from a new freelancer. Breaking in with lower costs may be needed, but as quickly as possible seek to charge what you're worth and find clients willing to pay for quality.

Getting started as a freelancer is pretty easy. You just need to visit one of the freelance sites to find work, and networking with your current sphere of influence to find your first client.

Firstly, you should decide what you will offer, including writing, web design, graphic design, photography, marketing, social media management, bookkeeping and more. Then you need to determine your target market. Decide if you are specialized within a specific niche of your service or within a specific market. Create an online portfolio. Start at LinkedIn, a social network all about career networking. Build a profile that promotes the benefits you have to offer. Consider setting up a website too. You should set your prices. Make sure you charge enough to cover your overhead, time to do the work, as well as to earn a living.

Start reaching out to find clients. Consider using a freelance site such as freelancer.com or up work to find work. While they pay less than you want, it can be a great way to get experience and referrals.


Freelancing is a fast and affordable way to get started working as your own boss from home. With that said success comes from those who plan their business and deliver high quality work.

Saturday, 21 October 2017

Look how people communicate non-verbally and find out who they are


Non-verbal communication is a language as any other. It is a form of communicating with other people and it is used to carry your message to those around you. Sometimes we send the message intentionally, but sometimes the message is from the unconscious mind and automatic. Non-verbal communication is based mostly on visual cues and it is the oldest form of communication known to man.

Non-verbal communication can be divided into four categories:

1..Aesthetic occurs through creative expression and include all the arts: music, dance, theatre, crafts, art, painting, and sculpture.
2..Physical communication covers the personal kind of communication and includes a smile or frown, wink, touch, smell, salute, gesture and other bodily movements.
3..Signs are a more mechanical kind of nonverbal communication, which includes signal flags or lights, a display of airplanes in formation, horns, and sirens.  
4..Symbols are used for religious or personal status reasons, as well as to build self esteem.  This includes all things which represent social status, financial means, influence, or religion (jewellery, cars, clothing etc).   

Today, non-verbal communication plays an important role in the workplace, particularly when you are dealing with the public. Nonverbal cues tell a speaker whether you are listening to him and are you interested in what they have to say. In modern world it is essential using non-verbal communication skills in the workplace, because it can help finding a proper way to interact with either employees or clients.

Physical communication is the most used form of non-verbal communication.  A person that is aware of another’s nonverbal cues will understand that person better. For example, the way you are standing and your position in a group of people can communicate. The amount of distance between you and another person will be interpreted a certain way, and the meaning will change according to the culture and it can mean either an attraction, or can signal intensity. Also, any actual touching can convey attraction or a level of intimacy. Examples of non-verbal communication of this type include shaking hands, patting the back, hugging, pushing, or other kinds of touch.

Other forms of non verbal communication are facial expressions, gestures, and eye contact.  When someone is talking, they notice changes in facial expressions, including raising eyebrows, yawning, sneering, rolling your eyes, gaping, and nodding. The meaning of these movements is pretty much the same in all cultures.

Covering mouth with hand indicates that even though the person is talking, there is something they wish to not say. If the person suddenly open eyes widely, this may indicate the individual has perceived a sudden threat and is looking for an escape route. If a listener is rolling her eyes, has a bored expression or seems glazed over, these are blatant cues that the listener is not actually listening or does not care about the speaker has to say. Make eye contact during conversations and take care that your facial expression is one of alertness and caring.

If it is about body language, if the person crosses their arms over the chest, it signifies disagreement. Fidgeting while listening also imparts cues that you are not interested in what is going on. Keeping still while listening may not be easy, but it lets the speaker know that you care about what they are saying. If person turns feet away or toward the door, this indicates the person would like to leave. In the other hand, moving away or leaning back usually indicates the person feels threatened and is putting distance between him or her and the perceived threat.

But, body positioning is subtly different from actual body movements. For example, even if you are sitting perfectly still but are leaning backwards, this gives the impression of disinterest or even downright disagreement. Inclining towards your listeners or the person who is speaking to you gives them the impression that you are engaged in the conversation. When people don't get along, they may give off subtle cues in their body positioning by turning slightly away, giving the impression that they want to leave the conversation. Open and engaged body positioning is important in a conversation.

Today is very important to recognize subtle signs in someone’s behavior, especially if it is about an important client or associates at work. It is essential to establish eye contact when speaking to others. When you make direct eye contact, it shows the others that you are interested in what they are saying and in the same time you tell them that you are confident in what you are presenting. Making direct eye contact provides others with the comfort needed to communicate with you in return. If you are smiling when talking to someone, there will be created an atmosphere with warmth and friendliness, allowing others to feel comfortable.

Also, pay attention to your proximity to others. The amount of physical space given can convey many emotions. For example, a person who is behaving aggressively is probably standing very close to the other person.

And the end, tone of voice and the sounds people make can communicate their thoughts to others without they even speaking. If someone receives directions from a manager and immediately grunt, they are showing to manager disagreement with what he said. Tone or sounds can inform people of anger, frustration or sarcasm.


In contemporary society, non-verbal communication is gaining an increasing importance as it can discover what a person does not want to say. And often it can be important key in making deals or making a difference between successful and unsuccessful business cooperation.

Tuesday, 3 October 2017

Ugly beach on Santorini island


Oia on Santorini island is a place for the rich people. For those who will give unrealistically lots of money for lodging and lunch, private pool and sunset view with a glass of champagne in their hand.

And that is all.



Almost no one goes swimming in the sea here. There are two beaches. You have to have car or motorbike to go there. Otherwise, you are condemned to walk a few kilometers through a terrible dirty desert and be exposed to an awful heat because there are no plants on this side of Santorini. Nothing except dirt and a naked stone.

After you come to the end of the road, you need to walk horrible path more than ten minutes. There you can realize what a volcano is actually - a synonym for a thousand shades of black and dirt.

The beach is a dirty, dusty slab of stone around 20 - 30 meters long. There is no access to the sea except over one slippery rock. If you are disabled or older person, you cannot reach the water at all. Plus, the wind is constantly blowing, the water is cold, and I have always had the impression of swimming backward because of strong water current.

Millions of people dream about this Greek island. I was there. It is not worth of dreaming.


Thursday, 28 September 2017

Пут у Грчку Нo25..Камари..парче Санторинија за просечан свет


Камари никада нећете видети на сликама којима се рекламира Санторини. 
Вероватно због тога што би могао да представи острво као обично место за просечне туристе, што није у плану маговима маркетинга који су створили мистичну слику места на земљи где сунце залази на најлепши начин на целој планети..




Реч је о класичном приморском сеоцету са чистим морем које запљускује црну плажу. На први поглед. Проблем је што ово место личи на нормалну плажу само са копна. Чим уђете у воду, постане јасно зашто свуда постоје табле које упозоравају да у воду улазите на сопствену одговорност и да пазите да не сломијете ноге при уласку у море..
Наиме, становници острва су се баш потрудили да среде и наспу плажу, али практично ништа не могу да учине са клизавим вулканским стенама које вас дочекају чим уђете у воду..
То би био заправо одговор на питање које ми се све време мотало по глави..због чега се на самој обали мора налазе мини базени у којима се људи брчкају иако им је море на дохват руке..
Постоји и део плаже на коме можете видети и покоје спарушено дрво, а улаз у море је за нијансу гостољубивији, али је сваки део те плаже у власништву кафића испод кога се налази, тако да ћете ту бити осуђени на плаћање пића да бисте добили лежаљку и сунцобран..
Грци су много забрљали ове године. На Санторинију, као на јако мало места на планети, сезона траје минимум 8,5 месеци и практично је немогуће пронаћи место за спавање у том периоду. Али, већ данима гледам полупразне плаже и ресторане који зврје празни. Кажу најстарији становници острва да никада није било оволико лоше..
А сада, крајем јула и у пуној сезони, туриста има видљиво мање него што би се очекивало. Помислио би човек да је разлог чињеница да вам је потребно минимум 10.50е за обичан гирос..да не помињем ђаконије од морских плодова који само овде вреде по 50е по порцији. За просечан ручак свакако не можете одвојити мање од 30е по порцији (цене у Ији нисам ни узела у обзир, да вас не убедачим превише).. 
Но, нико није вољан да попусти. Уместо да нађу разумну меру, продавци у радњама сав бес искаљују на уличним уметницима у толикој мери да су ове године малтене протерани. Они, који чине душу сваког туристичког места, у Грчкој више нису добродошли. Некако је испало да су људи, који годинама долазе овде да проведу лето и да уз то зараде нешто од свог талента, сада постали главни проблем за државу. До те мере да су им увели фискалне касе..
Ипак, зла крв која увек прати мањак новца, не може да реши основни проблем..чињеницу да је број туриста преполовљен и да се не назире решење. А без туриста, Грчка је у озбиљном проблему, без обзира на велики извоз маслиновог уља и вина. Јер, копнени део земље већ увелико плаћа цех лоше политике, а незапосленост убија онај познати позитивни грчки дух..
Од оних који долазе са намером да летују за ситне паре и да се хране конзервама које понесу од куће, ова земља не може да живи..
А на острво какво је Санторини, такви ионако не долазе..

Tuesday, 19 September 2017

Пут у Грчку Нo21..Вулкан који прочишћава


Напокон сам се коначно наспавала и вратила у пристојно физичко стање. Два дана упознајем острво и људе, трудећи се да на најбољи начин искористим прилику која ми је од Бога дата.

Видевши све то, каже мени моја дивна домаћица јутрос:

-  Имам понуду за тебе. Ако желиш, остани још једну ноћ код мене. Али, само уз један услов. Да овај дан посветиш себи. Да коначно одеш на плажу, да се бућнеш у море и да уживаш без размишљања.

Баш то сам и урадила. Препустила сам се мору и сунцу, загледана у прљаве вулканске стене.

И знате шта? 




Овај вулкан је потпуно чудно место. Некако извлачи из човека све до сржи. Плакала сам гледајући у пучину, од туге због неких људи којих више нема крај мене, а који су мој живот на све начине покушали да учине горким и туробним. Што је најгоре, углавном су то радили јер су мислили да је то за мене добро. Да ми чине услугу. Да морају да ме спасавају од саме себе. Плакала сам због несебичне љубави неких људи који су је нештедимице изливали на мене и због поклоњених дана, као што је овај, које нам је Господ, преко најнеобичнијих људи, дао да их проживимо волећи, насмејани и срећни.

Не умем да опишем како се тренутно осећам. То је некаква радост битисања обавијена оном исконском тугом због тога што проживљавамо овај живот убеђени да смо важни и незаменљиви, на уштрб људи крај себе. Живимо једни крај других, удаљени и незаинтересовани и стално се питамо зашто смо несрећни и зашто нам се дешавају ружне ствари.

Море, невероватно тамно због црног вулканског песка на дну, ме све време опомиње на то колико смо заправо пролазни, а ипак дане проводимо у свађи, љутњи и нерасположењу.

Седела сам на најпрљавијој и најружнијој плажи на којој сам у свом животу била и осећала се прочишћено. Чак не бих успела да изађем из мора преко клизавих вулканских стена да ме јака мушка рука није подигла у вис и пре него што сам схватила шта се дешава. Одмах затим је наставио да гледа у море, потпуно незаинтересован за моју захвалност. Напросто је урадио природну ствар. Помогао неком и наставио са својим мислима.

Као што рекох, не умем да опишем како се осећам. Тако испражњено и употпуњено у исто време сам се осећала једино једном у животу, након своје прве, три и по сата дуге, исповести, када сам из себе извукла све страхоте које су ме тиштиле.


Wednesday, 13 September 2017

Пут у Грчку Нo20..Чуда маркетинга


Одавно је маркетинг крунисан као полуга око које се свет окреће. Људи на Санторинију су га усавршили до перфекције. Не постоји друго објашњење због чега би иначе људи са свих страна глобуса хрлили на ово ружно острво које човека баци у очајање чим га угледа.

Све је прекривено црном прашинчином. Прво што угледате са трајекта су огромне прљаве стене. Само се на врху вулкана назиру беле кућице, уз понеку цркву са плавом куполом, које су постале симбол острва.



Пошто је јако мало пристојног простора за живот, ни сантиметар није страћен узалуд. Свуда су степенице, нема побочних стаза, већ нон стоп гацате кроз дворишта других људи и свима је то нормално.

Чак су им и хотели минијатурни. Ретки су они који имају луксуз другог спрата. Поглед је једино што ово острво има и то једино што има продаје скупо. Због тога се о свему води рачуна. Шта год да се сазида, сазида се тако да ни у једном аспекту не заклони поглед са било ког краја уоколо.

Онда су домишљати домаћини проширили причу о „најлепшем заласку сунца на планети“ и ту причу су уновчили до максимума.

Како другачије да објасните да преноћиште у својеврсној земуници у Ији величине вешернице кошта минимум 400е за ноћ, док око вас свакога дана неко кречи неки од зидова јер вулканска прашина све живо уштрокави за час.

Или да „специјални младеначки аранжман“, који обухвата једну ноћ у хотелу – земуници од 15м2 и испијање шампањца у двориштанцету од 1 м2 офарбаном у јарко бело, са погледом на чувени залазак сунца, кошта вртоглавих 7000е за ноћ. Има их неколико и увек су резервисани месецима (чак и до три године) унапред. Сваке боговетне ноћи током пуне сезоне, а овде сезона траје дуже него било где другде у Грчкој.

Људе не мрзи да из САД, Канаде, Кине или Јапана запуцају на штрокаво острво у недођији без и једне травке да би видели како сунце залази. У земуницама које коштају пар стотина евра људи остају и по неколико дана, мада у Фири постој и камп за „пролетере“ за релативно мало пара (колико кошта ноћење у пристојном хотелу негде на копну) у шатору величине вреће за спавање.

Можете одсести и са друге стране острва где су плаже и где имате осећај да сте уопште на мору, али се тај део, потпуно парадоксално, третира као "сиротињски". Тамо можете да преспавате у соби са купатилом за "тричавих" 100е за ноћ у Камарију или само 65е у неком од ружних црно-сивих села где се на запуштеној плажи дугој стотине метара башкари максимум десетак људи. Али, овде поглед није "најлепши на свету" и тај део острва сви заобилазе као да је кужан. Потпуно сулудо.

Чувени поглед на залазак сунца можете доживети и са јахте, бродића или гусарског брода, зависно од материјалних могућности. И онда свима можете рећи да сте били један од оних који су на неком од десетак пловила тај залазак сунца гледали са мора.

Ако сте ја, онда вас устопира Кристин и за пар минута познанства јој се толико допаднете да вас позове у своју кућу као госта. Уз то вам кува, спрема сјајне грчке специјалитете и прави колаче. Једино ни са ким (ни она ни било ко други) овде не дели воду. Морате је купити сами. Драгоцена је и не спада ни у један мени. У ресторанима је скупља од многих пића.

Кристинин дом је на врху литице, одмах испод једне од бројних ветрењача и изнад два младеначка апартмана. Могло би се рећи..чиста ексклузива. У њеној радњи све муштерије могу сести на једну од столица и гледати чувени залазак уз ледени чај и колаче.То је њен дар животу. Људима.

А залазак сунца? Не смете то рећи наглас овде, али личи на било који на планети, нарочито тамо где има воде. Али, нико нормалан не би платио 7000е за једну ноћ негде другде да би гледао нешто што се дешава свуда на овом нашем плавом кликеру и то бесплатно. Сем ако вас магови маркетинга не убеде да је овај залазак баш тај најлепши, па причу даље шире они који су силну лову дали да га виде, јер их је срамота да кажу да је цар го.

И тапшу као помамљени када сунце коначно зађе.

И тако сваког боговетног дана изнова..

Нико не сме да каже да је прича заправо невероватно глупава. Јер, Грчка има на стотине острва, од којих је већина фантастична. Али, та острва имају све и прелепа су, па нико није морао да смисли да за пуно пара продаје поглед.



Tuesday, 12 September 2017

Пут у Грчку Нo24..Санторини..залазак сунца, скуп шампањац и бесмисао неких избора


Крај дома моје ненадане домаћице су мини апартмани за оне екстремно богате. Такозвани младеначки, мада у некима одседају и целе породице. Они плаћају једну, ретко када две ноћи, да би имали ту привилегију да гледају „најлепши залазак сунца на планети“ изоловани од гомиле света која џоња по два сата дуж шеталишта буљећи у најнормалнији залазак сунца какав се дешава сваке вечери свуда на планети.

Испод мене је апартман у коме је одсео пар. Апартман је скроз бео, сем антрацит сивих степеница, типичних за ово потпуно униформисано место по питању боја (бела, антрацит сива, мало плаве и сасвим мало каки-окер нијансе..плус прљаво-црна боја околиша..као да на острву никада нису чули за неку другу боју).



И они су у белом. Испред њих на, у бело обојеној дасци, стоје две високе шампањске чаше, пар белих свећица и букетић цвећа у стакленој ћаси. Гледају у море или сунце, свако за себе, свако на своју страну. Испијају шампањац без наздрављања и без разговора. Напуштају место пре него што људи начичкани по зидовима престану да пљескају сунцу које је зашло..

Све време сам сетна и тужњикава јер се чини да је ово острво створено за парове. Такав осећај имам. А они су пар. И очито пуно тога имају. 

Данима желим да и ја могу да тако, у белом, са неким попијем луђачки скуп шампањац. 

Те вечери нисам пожелела да сам на њеном месту.

Само сам пожелела да је загрлим.



Thursday, 7 September 2017

Пут у Грчку Нo23..Татин загрљај или..у ком тренутку су Срби тако страшно погрешили..


Седим на ономе што се на овом извиканом острву зове плажа, покушавам да се осушим и побегнем што даље од прашине и одвратног црног камењара.

До мене је брачни пар са двоје деце. По говору бих рекла да су Холанђани. Свакако плави, нежни и бели као снег.

Девојчица, у покушају да сиђе са камена, пада наузнак, огуливши дланове. Тихо почиње да плаче. Тата јој прилази, подиже је нежно, као порцеланску лутку и нешто јој лагано шапуће. Мама јој испира дланове водом и брише их о пешкир. Тата је лагано узима у наручје и љуљушка док се није смирила. Љуби је у чело и измамљује дечји осмех.



У води је тата са двоје деце. Унео их је на рукама да се не би повредила на камењу. Наслонио се леђима на стену и држи децу док се сама не одлуче да се лагано отисну у воду. Био је довољан поглед једног од њих да би тата пришао и придржао дете док оно не одлучи да може даље. Без вике, кукњаве. Благи очев осмех је одагнао сваки страх и био тиха подршка када год запне.

Испред мене је отац са две кћери. Арапи. Млађа из неког разлога неутешно плаче (не вришти нити се бацака. Плаче, сузе се сливају низ лице попут бујице, али да нисам гледала у том правцу, не бих то знала. Свакако не бих чула). Вероватно јер јој није дозвољено да са стене ускаче у воду. Он је прво гледа без речи, онда јој каже пар речи на мени потпуно непознатом језику, рашири руке и прихвати дете у загрљај. Она плаче и даље. Он је, уз веома мало речи, љуби у чело. И чека да се смири. Када га је погледала, само се насмешио и слегнуо рамена. И ту се плакање завршило. Одмах затим је из кесе извадио два мала парчета пице и дао свакој по део. Толико.

Сузе су ми саме кренуле. Наслушала сам се прича о српској словенској души, нашој урођеној доброти..бла, бла, бла..

Знам да на плажи где седе наше породице не може да се дише од вриштања, урлања и хистерије. И ово су људи, али причају тихо. И ово су деца, али не вриште, не прскају људе око себе и не праве лом.

Када бих ја, као мала, пала, човек који ме је направио би ме игнорисао или би, у најбољем случају, заурлао да престанем да глумим. Жена која ме је родила би рекла да не драмим јер ми неће црева изаћи. И толико. И знам тачно да нисам једина са таквим успоменама.

Када вам кажу да су сви људи исти, лажу вас. Ми смо, напросто, од вредног, радног и пожртвованог народа, постали ленштине, бахати, неваспитани и себични.

Не кажем да су странци дивни..има и међу њима разних ликова. Али, ето, на ружној плажи сам седела око 45 минута, а све три сцене су се одиграле за веома кратко време. 

Покупила сам ствари и напустила плажу некако тужна и сетна јер ја никада нисам осетила ту тиху подршку и љубав оних који су морали и били дужни да ме воле.

Зато се не заваравајте. Словенска душа је топла само ако ту топлину пренесете на своје дете. Без тога је само пуста и бесмислена фраза.


Wednesday, 6 September 2017

Пут у Грчку Нo22..Ужаси плаже на Санторинију



Ија на Санторинију је место за богате. За оне који ће нестварно пуно пара дати за смештај и ручак, да би се брчкали у приватном базену и гледали залазак сунца уз чашу шампањца у руци.

И то је све.

На купање у мору овде ретко ко иде. Постоје две плаже. До обе морате отићи колима, ма где да сте одсели, иначе сте осуђени на повратак од неколико километара ужасном узбрдицом по апсолутној врелини. На овој страни Санторинија, наиме, нема биљака. Ничега сем прљавштине и голог камена.



Од паркинга ходате још десетак минута стазом коју и козе избегавају. Тек док ходам по ружном вулканском камењу схватам шта је заправо вулкан – синоним за хиљаду нијанси црне и прљавштину.

Верући се по камењу (за који је онај у Црној Гори ситан и потпуно прихватљив), видим људе који одустају и враћају се одакле су дошли. Старији, буце и људи који имају било какав проблем са ходањем овуда не могу проћи.

Плажа је прљава, прашњава плоча од неких 20 – 30 метара дужине. Уласка у море нема сем преко једне клизаве стене. Некако сам се бућнула, али не бих успела да изађем без помоћи..

Уз то, ветар константно дува, вода је хладна и стално сам имала утисак да пливам уназад, ма колико да сам одлична пливачица. Струја напросто од једне (невидљиве) линије не дозвољава даље пливање. Пливате али, у најбољем случају, стојите у месту. Ако се препустите води, после око пола метра је све у реду..ту можете да плутате. Али напред као да постоји некаква препрека која каже – не можеш даље. Баш глуп осећај.

Нису ми јасни ови људи..

Види се да су богати (екстремно су ретки залутали као ја), навикли на луксуз и све повољности цивилизације, али апсолутно спремни да се веру по прљавштини јер је тамо неко рекао да је ово посебно и привилеговано место..

Људи су заиста чудна бића..




Sunday, 3 September 2017

Пут у Грчку Нo19..Грчки кадаиф и нишки бурек..


Када једном пробате грчку фету, никада више тај сир нећете пожелети да једете у Србији. Заситна је, масна и бескрајно укусна.

Довољно је додати два три комада у чинију са парадајзом, луком, паприком, краставцем и обавезним црним маслинкама. Све то се прелије маслиновим уљем и поспе ориганом.



Ништа вам више у животу не треба. Барем мени не. Могла бих живети на овој салати.

Данима нисам окусила чоколаду. Пролазим поред ње у радњи као поред турског гробља. Не једе ми се. Не фали ми.

Моја домаћица прави обичан гриз који, уз цимет, суве грожћице и маслиново уље, довољно охлађена, представља врхунско кулинарско уживање.

Да не спомињем кадаиф. Турци га сматрају својим националним јелом, Албанци својим, а Грци грчким. И ни случајно не сме човек да им каже да су га прво направили Арапи и да су га од њих преузели сви остали.

Но, то би било као када бисте Нишлијама покушали да објасните да бурек праве и Сарајлије, а ћевапе и Бањалучани.

Залуд прича. 

Thursday, 24 August 2017

Пут у Грчку Нo18..Фира


 
Дешавало ми се да изгубим кључеве, као и свим људима на свету. Али, само мени може да се догоди да изгубим цео аутомобил.

То јутро сам одлучила да обиђем Фиру. То је градић на око 11 км од Ије. Прави градић. Гужва је несносна, гомила људи се ваља улицама. Процуњала сам уоколо и уживала у овом, на поклон датом, дану.

Све је функционисало перфектно, док нисам одлучила да се вратим. Тачно знам да сам се паркирала између два хотела, да је једном име кратко и да сам била сигурна да ћу га запамтити. Другом је име било предуго, па ме је мрзело и да га прочитам. Грчки је много чудан језик.


Успут сам заборавила то кратко име првог хотела. Нисам успела да откријем ни где је та улица, иако сам касније сазнала да их Фира има заправо само две. Једна је главни пут који води из Ије, а друга је једносмерна и утапа се у неком моменту у ту главну улицу, да би наставила ка Ији.

Базала сам, већ уморна и гладна, по врелом грчком сунцу, потпуно изнервирана и очајна. Налетех на жену, испоставило се Гркињу, која перфектно говори енглески. Позвала ме је да ме повезе у круг да бих пронашла Пунтића. Видела је сузе у мојим очима. Не знам шта ми је. Само бих плакала и смејала се у исто време од како сам дошла на ово чудно острво. Рекла ми је да су сузе увек добре и да, ма шта да ми се догодило у животу због чега сам толико несрећна, можда баш те сузе све сперу. Проблем је у томе да ја уопште нисам мислила да сам несрећна. Како онда то виде мени непознати људи?

Потрага на крају уопште није трајало дуго. Пунто ме је чекао између два хотела где сам га и оставила.

Стајала сам испред, сва усхићена што сам ту и што је он ту. Тада сам прочитала и компликовано име другог хотела.

Зове се „Санторини“.