Још увек су људи у стању да ме изненаде..прича о предивним мамама..

Још прошле године сам рекла да група Помоћ Нишлијама, ако се ја питам, неће више скупљати гардеробу..

Наиме, од скоро 90 породица којима помажемо, већина су заиста фини свет. Али, има пар жена због којих ми се смучи живот када треба да било шта сложим или попакујем. Толика бахатост и безобразлук су напросто поражавајући..

Наравно да ме је бес прошао у међувремену, али сам на задњој подели одеће била присутна, по први пут. Буквално сам глумила жандара и уопште ми се та улога није допала.

То је био један од разлога, уз чињеницу да у групи више немамо пуно мале деце, да се огласим јавно преко ФБ и да позовем неке друге људе којима можда такође треба помоћ. Позвала сам маме која имају бебироне и клинце до пет година да ми се јаве да им поделимо све оне перјане јакнице, дуксерице, панталонице и свашта нешто још, док је још увек овако грозно хладно..

Прво стидљиво, у неверици, пуне питања и сумњи, почеле су да се јављају..

Било је упозорења да ће се јавити и разни преваранти и грабљивци, али сам некако мислила да горе од овога што сам већ видела, тешко може да буде..

Због сметова и немогућности да ствари преместимо, подела је организована у кући без струје и грејања. Мислила сам да ћу да се смрзнем и помислила да нико , ако му није велика невоља, неће доћи по том мразу и хладноћи.

А дошле су, смрзнутих носића, збуњене, стидљиве. Несигурно су ушле у кућу, виделе гомилу ствари, у неверици се згледале и почеле да запиткују шта смеју да узму.

- Шта год вам се свиди и колико вам треба.

Навикнути на живот у Србији и све грозне епитете које сами себи намећемо, очекивао би човек грабеж и помаму. 

Ни близу. Часком су се договориле, прво узеле по јакницу за своје дете, а остало оставиле за маме које су требале тек да стигну., и полако наставиле. Помогле су ми и да изаберем одећу за клинце чије маме из заиста оправданих разлога нису могле да дођу.

Једини проблем су им представљале кесе. Наиме, сматрајући да ће добити по стварчицу-две, нису понеле неку торбу да спакују одећу.

Док сам се ја вртела и отварала кутије, док си дланом о длан, све ствари које су остале за неке друге маме су сложене и спаковане. Што би рекао Војкан..овако чисто није било не зна ни сам од када. Покупиле су и папире, разбацане кесе, све распремиле и тек тада одлучиле да крену. Заједно. Као да се одвајкада знају. Не пропуштајући прилику да понуде помоћ око спремања или паковања за неке друге људе, кад затреба.

Потпуно сам..
Не знам ни сама шта сам..
Нисам одушевљена ни еуфорична..
Јок..потпуно сам лагана, тиха, ушушкана..
Верујем да је то радост..
Она права, исконска, када схватиш да су људи добри..
Они остали су аномалија, а не правило..

Хвала вам маме..
Учиниле сте да тај понедељак буде дан када је имало сврхе пробудити се..
Част ми је била упознати вас..

Подела бебећих бенкица и осталих стварчица нас очекује за који дан.. И већ се радујем томе..

Свињска ногица у пасуљу..или како не смете да запросите девојку..

Глођем данас оне лепљиве ситне кошчице из свињских ногица које сам извукла из куваног пасуља..
Не могу да вам објасним колико их волим..
Толико да ме је баш брига што се умажем као прасе и што кристалну чашу моје прабаке, из које волим да пијем црно рујно вино, обложим лепљивим пасуљем толико да подсећа на лонче..

Глоцкам ја ногицу и тако се сетим пијавице..у ствари дечка кога сам тако звала јер..

Шта да вам кажем..нико није савршен па ни ја. Тако је и могао да ми се омакне тај језиви тип фрајера..дечко пијавица.. Ма, фин је био, пажљив и све то, али од оних који финоћу и доброту некако изврну у патолошку упорност да добију оно што не желите да им пружите..

Знате тај случај..насмеши се, донесе чоколаду, умиљава се, а онда вам предложи да идете са њим на свадбу теткине куме испод шатре и да тамо будете једна од 572 званице..
А Вас срамота да одбијете јер је тако фин..и онда мрзите и куму и тетку и свадбу и њега и шатру..и себе што не кажете будалетини у старту да се гони са све својом финоћом..

Парафразирам, наравно, али верујем да је сада јасније о ком типу хуманоида је реч..

Пар пута сам пијавици на леп начин објаснила да се ја нећу удавати, свакако не за њега, али је то некако узимано као успутна опаска на коју не треба обраћати пажњу, нарочито ако буде дочекана уз смешак, гигантску чоколаду и карту за позориште..

И тако ја одлучим да му практично покажем да не долази у обзир и да га натерам да он раскрсти са мном..
Учинило ми се да би тако могло бити лакше..
Смислим план и првом приликом, онако необавезно, поменем како бих не знам шта дала да опет пробам прави домаћи пасуљ са свињским ногицама, онако меканим, сочним, пихтијастим, какве је само моја бака умела да спреми..

Настаде општи хаос у старој господској београдској фамилији..
Кренула јурњава за пријатељима пријатеља који су некада макар начули да постоје људе који живе тамо негде на селу и, замислите, гаје домаће свиње..

Не знам како су решили проблем свиње и ко је уопште и под којим условима пристао да им закоље свињу само због ногица, јер поуздано знам да они немају замрзивач и месо купују на "три шницле" или "300 грама од бута", али слутим да се неки домаћин лепо овајдио на рачун породице чудних људи..

Какогод, једног уторка бејах свечано позвана на предстојећи породични недељни ручак..
Под породицом сам подразумевала врле родитеље, али се испоставило да је још пар пријатеља било вољно да проба тај кулинарски специјалитет по рецепту "преко дебеле везе" добијеном од главног кувара једне надалеко чувене скадарлијске кафане..

Све у свему, ручак је био врхунски..
Једино што никоме нисам напоменула да ја ногице из пасуља једем рукама, да се умажем до лаката, да ми је цела фаца до очију облепљена пасуљем и остацима куване кожурице, а чаша са вином на крају престане да буде провидна..

Потпуно сам уживала, занесена одличним ручком и апсолутно сигурна да сам решила проблем пијавице, док у једном моменту, са све коскицом коју сам сисала међу зубима, потпуно шокирана нисам приметила да су моји домаћини, на чије сам првобитно згражавање рачунала, сви до једног заглибили коске, насмејани и одушевљени новим открићем..
Наиме, ти људи нису појма имали да је ручак неизмерно слађи када се једе рукама..

Збланута, видех пијавицу, са све замазаном белом кошуљом и лептирком, коју је тако лепљивим рукама одвезао у пола посла, како се смеје од уха до уха..и гласно изговара..

- Ти си жена мог живота. Венчаћемо се за разумних два месеца.

Није ми се учинило поштено да се до краја обрачунам са сиротом ногицом. Онако умазана сам збрисала колико ме ноге носе.

Па ја у "разумних два месеца" не бих могла да се одлучим да ли бих се удала за Кијану Ривса, а не за замазану пијавицу из фине београдсе породице која је у стању да се за пола сата врне у гумењаке из којих им је предак искорачио пре двеста година..
И која ме не пита, него одлучује шта ћу ја да радим за два месеца и шта је разумно..

Нема те финоће брате рођени..
А ни теби срећна живота са Београђанком након што си омирисао куване свињске папке, ја да ти кажем..