Шта то значи волети неког?

Бити целом душом својом уз њега и када је километрима далеко? Видети га у дну зеница и када га крију врхови највиших планина? Сместити га у кристалну сузу откинуту из ока криомице, тихо, да га нико не види? Помињати га у најдубљим молитвама које шапућеш у најскровитијем крајичку цркве? Певати му најболнију песму икада изаткану људском руком? Чути га у звиждуку зебе и рици лавова? Сањати га отворених очију у бокору ружа и прашини расутих звезда? Исписивати му најдрагоценије стихове латицама зумбула и сочним плодовима купине? Чезнути за бисерним осмехом његовим, залуталим у крошњама чемпреса? Пружити руке за скутима његовог капута овијеним мирисом памука и тамјана? Трагати за драгуљем његових емоција скривеним у седефној шкољци његовог мушког, јуначког срца? Овијати се као препелица око његових мисли и красти из његових речи тајанствени одсјај чежње? Чепркати по пепелу прохујалих дана, тражећи смисао својим уздасима и трептају који те овије ружичастом измаглицом при помену његовог имена? Плакати од радости и певати од туге, ћутати када би желео вриштати из дубине грла и душе целе и причати док твоје срце вапи за тиховањем? Следити га мислима на путевима опасним и стрмим и радовати се сваком његовом повратку као првој ластавици у пролеће? Свијати прсте око његове сенке и скривати поглед од дубине његовог погледа?

Таласају ми мисли попут најжешће олује. Он је далеко, а моје срце не мирује. Волим ли га? Не знам. Никада нисам уистину волела, никада ми срце није овако треперило и застајкивало у раду кад зачује титрај његовог гласа, док гладне ћелије мога тела очекују редовни доток крви. Сваки делић тела ради у поремећеном ритму због тог маленог, купастог органа који видљиво неправилно поскакује по средини груди, лелулајући се у лудом ритму без смисла и плана, само зато што је у дубини ока заиграла коврџица његове косе и крајичак његовог шеретског осмејка, а у уху забрујао његов дубоки тенор..

Шта је то љубав?

Зар само сена, привид и јаук рањеног срца? Зар песма несрећног колибрија и урлик рањеног леопарда? Можда су то звуци чаробне фруле маленог чобанина и искричави смех разиграних додола? И док роде свијају гнездо на највишој грани разлисталог старог дрвета, а мали мрави вредно преносе залихе за зиму ка својој земљаној кућици, ја седим у дубокој тами коју само повремено нарушава трептај далеке северњаче, и мислим на њега..

Има ли то смисла?

Чиме неко заслужује да зарад баш његовог постојања, разарамо свој мир, ометамо рад својих митохондрија и рибозома, пунимо своје очи врелим сузама и своје сиве ћелије леденим мислима?

Има ли то смисла?

Има ли оправдања за наше заблуделе мисли и расејан поглед, несувисле речи и нарушен сан, за све неизговорене стихове који нам се врзмају кроз кору великог мозга и сузе накапане на нашу душу измрцварену од чежње?

Има ли то смисла?

Волети некога је чар и лепота. А ја сам немирна и тужна..

Има ли то смисла?

Тражим дан у години..за Србе..

Волела бих да ми неко каже постоји ли слободан термин у међународном календару за Србе..

За оне паметне и образоване..
За добре људе и поштене душе..

За оне који не рипају уз грозоморе Гранда и за оне за које је Велики брат само страховито предвиђање из Орвеловог романа..

За оне који разговарају са својим ближњима пред угашеним телевизором, док са оне стране екрана парадирају зликовачки турски султани и поремећене индијске сељанчице..

За оне који воле своју породицу, своју децу и свог комшију..
За оне за које је једина парада она у којој учествују лепи, кршни момци у униформи поносног српског војника..

За оне који се диве Манасији, Студеници и Милешеви уместо да идоле траже у Мекдоналдсу и политичким партијама којима је, очито, једина сврха да заваде браћу и закрве пријатеље..

За оне који се не поносе легализованом проституцијом на београдским сплавовима..

За оне за које је лепа жена она којој је насмејано лице најбоља шминка, а једина пластика у власништву..саксија у којој гаји афричке љубичице и цикламе..

За оне скромне, невидљиве и повучене који се не грабе, не отимају и не понижавају своје ближње..

За талентоване, маштовите и свестране..

За оне за које живот представља радост и лепоту, а не грабеж, отимачину и бес..

Молим један дан за њих..
Не мора бити ни међународни баш..
Може и неки локални, мали, занемарљиви датум, неки стидљиви дан који никоме другоме не треба..а Србима би значио..
Да их се неко сети..макар једном годишње..
И да покуша да их разуме, подржи и испоштује..

Када су већ осталим данима заборављени, исмејани и скрајнути..
У својој земљи, свом граду, селу и крају..
Невољени и несхваћени..
А живи..
И жељни да и њих неко воли..
Можда тако поново заволе сами себе..


(Ката Буцик)

Саобраћај у Нишу..или јасни доказ да нас прскају јаким дрогама..

Беграђани су, то је општепознато, најдрскији и најбезобразнији возачи били и у бившој СФРЈ, а тај су примат недвосмислено задржали до дана данашњег..

Али, као и обично, и ту постоји зачкољица..дрски и неувиђавни јесу, али су и најбољи у смислу поштовања саобраћајних прописа..
Не због доброте, наравно, већ због голе чињенице да би, због сулудих услова вожње по Белом Граду, превише возила и преуских улица, свако заборављање мигавца, непрописно скретање или занемаривање правила десне стране у граду који није конструисан за аутомобилски саобраћај, значило моментални удес..који би, последично, направио још већи хаос на улицама..

Када сам се доселила у Ниш, најлакше би ме насмејали реченицом..Где ћеш сада, шпиц је у саобраћају..

Покушајте да замислите тај саобраћајни шпиц из визуре девојке која годинама прелази Славију два-три пута дневно и свакодневно се суочава са лудилом Кнеза Милоша или Аутокоманде..

У Нишу је шпиц чим су три аутомобила заустављена испред семафора..
Али, није фазон у томе..

Нишлије су заиста џентлмени..
Масу пута су ме пропустили када се, лудилом неког цртача ознака на путу, нађем у траци која, ничим раније најављена, одједном постане трака за скретање у лево..

Злобници тврде да то чине јер су испрепадани када виде БГ таблице и још женско за воланом, али, те и такве ћу да занемарим..

Стварно ретко када имам проблем у саобраћају у лепом граду на Нишави..
Када кажем "ретко", значи да их повремено имам..

Има тако дана када цео Ниш одлепи начисто и када пожелим да сам на сред Славије у пет поподне, заглављена између избезумљеног возача комбија из Бабушнице и џипа којим управља једва пунолетни клинац коме је тата купио возачку дозволу..

Као данас, на пример..

Све је почело безобзирним излетањем дебеле жене на улицу, која, сва задувана, гура бицикл претрпан кесама са пијаце..
Из чиста мира, ван пешачког прелаза, што је и иначе стил пешака у Нишу, а да при том није ни помислила да макар звирне лево-десно, има ли још живих људи на улици..
Који би могли да је прегазе, на пример, да којим случајем, као ја, немају добре кочнице..

Још нисам стигла људски да повратим нормални ритам дисања, скрећем опуштено код Позоришта..на зелено, наравно..
Што подразумева да је пешацима упаљено црвено светло на семафору..
И друга сам по реду..
Чича од неких 75 година је очито закључио да је довољно што је пропустио човека испред мене, па је излетео (да, ИЗЛЕТЕО..да је био у аутобусу, вероватно би шепао, пренемагао се и издисао стар и оронуо, али је на прелазу, на црвено, скупио сав животни полет и кренуо да трчи преко улице) испред мене, брзином коју не бих очекивала ни од неког много млађег..

Увек има скотова по улици, човек се временом навикне..али, забрињава њихова концентрација појединим данима..
Нисам ни стигла да завршим мисао када је човек, који је прешао све старосне лимите за управљање моторним возилом, искористивши чињеницу да сам пропустила кола Хитне помоћи, улетео у маказице и није очешао и пропуштени комби и мој леви фар само пуком срећом..

Улазак у Јосифа Панчића је изазвао олакшање у мојој души..
Тај сокак је увек начичкан паркираним аутомобилима и закрчен гомилом пешака, тако да је потпуно безазлен и опуштајућ и иначе, а нарочито за мене данас, већ добрано уздрмане могућношћу да, ни крива ни дужна, убијем некога на улици..
Ове чињенице очито није био свестан момак који је улетео у улицу, по којој брже од 20km/h може да вози само неко коме је, као њему, фирма обезбедила аутомобил..
Није однео и мене и врата мог аутомобила захваљујући рупи у коју је, неупућен у тајну Панчићеве, улетео и за мало избегао да се закуца у полуисечен пањ са своје леве стране..

Да, има тако дана када се Нишлије понашају као да су надрогирани..
Прскају нас, шта ли..
А у локалним новинама, вест је бахати Београђанин паркиран на тротоару испред зграде МУПа..

Није он бахат, драги моји..
Он је њихов, чим га толеришу ту већ два дана..
Тај ради оно што у Белом Граду не сме..
А и шта га брига за пешаке Ниша..

Мене више муче они чији аутомобили имају НИ регистарске таблице, а паркирани су на пешачком прелазу, на сред раскрснице, на пола улице..

Они су у свом граду, свој на своме..а није их брига за сопствене суграђане, комшије..
А то нигде није вест..то нам је тужна и претужна свакодневница..