Има ли смисла бити хуман?

Пре неколико година је друг, иначе IT генијалац, одлучио да запуца у Швабију..да све раскрчми и да се никада не врати..
Пошто знам да му је кућа препуна лаптопова и компјутера, питала сам га да неке од њих, који му преостану након продаје, дарује групи Помоћ угроженим Нишлијама..

Погледао ме је као да сам полудела и малтене дословно рекао.. Не дам тој твојој сиротињи ништа. То је стока себична која нема емпатије за друге и није спремна да помогне било коме сем да граби само за себе..зато и јесу сиромашни, од грабежа и стискања..

Опасно сам му замерила те речи и нисмо се баш лепо растали..
Седам година касније сам дошла у ситуацију да преиспитам оба става..и његов и мој..

Да ли је мој другар био тада у праву?

Ево овако ствари стоје..
На списку групе је око 150 породица..пуно је то људи..
Колико њих се икада одазвало нашим апелима да помогне некоме другом? Ако мало улепшам причу..око 10 људи цирка..пар њих мање или више..
Број оних који кликћу на лајк и вичу БРАВО када неко други помогне..превише..

Да ли то значи да је мој другар био тада у праву?

Барем десеторо људи којима смо помогли данас помаже другима..
Неколико породица је стало на ноге..ми смо им били онај темељ за који су се ухватили док су се давили, схватили да нису сами на свету, напрегли су мишиће и полетели..
Неки од њих су постали веома активни у групи и данас помажу другима..

Нечија деца су добила пакетиће које ни од кога другог не би добила..можда се нека од њих сете друге деце када постану своји људи..сваки глас и свака чоколада се рачунају..

Сваки члан са списка угрожених је обучен, многи су добили храну, намештај, грађевински материјал, деца школски пробор.......
Неко од вас је то донирао..

Колико је књижевних вечери, концерата и утакмица организовано да би се скупила помоћ..
Две "Недеље против против глади" окупиле су све младе уметничке душе овог града у заједничкој намери да помогну некоме..

Неки људи данас могу да се крећу јер су добили колица..уз сву добру вољу, не би група могла сама да скупи толике чепове..много људи је одлучило да се потруди..
Знам много њих који не прескоче чеп на улици него га уредно покупе чинећи град лепшим и чистијим, а кесу са пластиком пунијом..
Неки од њих то чине и када су потпуно скоцкани за излазак..јер мало запрљане руке неће сметати добром проводу..
Човек који откупљује чепове је понудио већу цену од уобичајене јер је пожелео да учествује у акцији на свој начин..

Када, злу не требало, одете на клинике данас, неће ваш возити у сломљеним колицима опасним по живот..јер је неколико одељења добило нова, захваљујући доброј вољи свих нас..

Деци у специјалној школи 14 октобар и штићеницима Маре је живот олакшан захваљујући безбројним донацијама..

Неколико колица, укључујући и моторна, поклониле су Нишлије својим суграђанима..

Сетите се испражњених рафова са водом у свим радњама око Жељиног стадиона током акције "Водом против воде"..и 2 тоне хране скупљене током Монтевидеа 1..

На десетине људи је купило књиге пролетос да би једна цурица отишла на море по први пут у животу..
На крају је једна госпођа понудила свој дом да би њој и њеној мами боравак био још лакши и лепши..а новац од књига је покрио све остале трошкове..
Много њих је те књиге платило више од тражене цене, многи су донирали своје..
Све преостале књиге су поклоњене сеоским школама..

На десетине људи је учествовало на Рисајкл фесту, купило књиге у наредној акцији, донирало материјал за кућице или оставило прилог у неком пет шопу да би макар мало олакшали живот напуштеним животињама..

Неколико озбиљних организација, фирми и црква су се укључивали у наше акције..и нису сви из Ниша, напротив..

Сви нишки медији, па и неки из Престонице, Новог Сада, Русије и далеке Аустралије су нас несебично подржали..сваки свакцијати пут..

Пар момака превезу чепове када затреба..
Неколико људи се увек одазове да припомогне око паковања и њиховог утовара..
Толико њих је сате провело сређујући одећу и пакујући пакете са храном..уместо да опуштено блеје у ТВ..

Марина, уз настојање да помогне деци, вугља и чепове по граду..да допринесе још мало..

Синоћ је једна госпођа, скоцкана за позориште, довугљала кесу са постељином за људе који се пате на клиници..

Има тога још..мада има и оних других..
Увек ће бити оних који ће шутнути пса, урлати на неког, тужити се са братом око међе, мрзети комшију..
Такви неће учествовати ни у једној акцији..
Има оних којима смо здушно помагали, а који неће да се осврну на патње друге деце..
Увек ће бити оних који ће се бацити блатом на туђу добру вољу јер је њихова сујета надвладала доброту у њиховој души..
Увек ће бити оних који су убедили себе да су довољно хумани јер су кликнули на лајк и написали БРАВО испод поста..без да малим прстом мрдну да учествују у нечему..

Но, један диван момак, један од оснивача ове групе је давно рекао..нико није дужан да буде хуман..или хоћеш или нећеш..и то је у реду..

Две одлуке сам донела у смирај овог лета..
Прва је јасна и не може бити упитна..не, мој другар није у праву..
Тачно је да сам се разочарала пуно пута због људске бахатости, али се на крају све своди на..хоћеш или нећеш..
На сваком од нас је да одучи за себе и у име деце која ће се једног дана својим родитељима поносити или ће их се стидети..
То везе нема са мном..

Друга одлука сазрева већ око три године и коначно ступа на снагу..нећемо више скупљати гардеробу..има довољно група у Нишу које се тиме баве, тако да нико неће остати без помоћи..
Ја ћу се бавити неким другим акцијама..није сврха да неком помажете и ропћете у исто време..свакако не желим себи то да чиним..
Напросто сам се уморила..

Остаје ми жал за акцијом "Дрвце за живот", али видим да су неки дивни млади људи почели да саде дрвеће по Нишу..тако да има наде и за њу..само у некој другој организацији..
Остаје да се надам љуљашкама и брезама..ваљда ће и потражња за колицима спласнути, па ће их бити..

Све у свему, добар посао смо одрадили..
Они компјутери су завршили у неком рециклажном центру..али су неки други људи донирали компјутере..и све је дошло на своје место..
Или јеси или ниси..

Када ја планирам пут на море..и Шиптар Српкињу као сестру загрли..

Нормалан свет свуда на планети планира пут на море унапред, организује превоз и усклађује термине, месецима унапред резервише смештај..нема изненађења..

У Србији, већина људи креће да отплаћује рате за море у фебруару, неки и кредит подигну, калкулишу одмор у складу са агенцијским терминима..нема изненађења..

У нашој кући..

Август..
Ја..Иде ми се на море..шта кажеш на Уранополис?
Војкан..Јој, види како је вруће, мрзи ме..
Ја..Мени се иде, не могу лето да проведем у Нишу..треба ми МОРЕ!!!
Војкан..Па иди, ко ти брани..
Ја то вече..ОК, само да испоручим текстове и одо у Грчку..
Сутра долази Гоца 1..креће кући за два дана..
Ја..Јој, па баш бих могла некако да се скоцкам да пођемо у Црну Гору заједно, будем код тебе дан-сва, па да пођем на море..не морам увек у Грчку..
Гоца..Договорено..
Јавим клијенту да нећу радити око 7 дана..
Пошаљем текстове, а он ће мени..лепо се проведи, уплатио сам ти бонус да ти се нађе..
Јупиии..

То послеподне се чујем са Гагом..годинама ме зове да дођем код ње..
Ја..Чек да видим када имам лет за Рим..
Нема лета за Рим из Ниша још увек..али, могла бих колима..одувек сам желела да одем код св Николе у Бари..
У суботу полазим за Подгорицу, преноћим код Гоце, откријем да нема трајекта за Бари до среде..одем на море у Шушањ и Бар, у среду кренем за Бари..
Одушевљена сам..
Кренем даље..уз Јадранско море до Фоџа..препречим до Напуља и Рима..купањац на Тиренском мору..
Баш је безвезе да се враћам назад..
Чујем се са стричеком Јанком и очас посла се договоримо да свратим до њих у Љубљану..баш одавно нисам била..
Тоскана, Фиренца, Венеција..Љубљана, Нови Сад са обиђем пријатеље..
Дођем кући после 2,5 недеље..
Радим три недеље..

Септембар
Ја..Јој, како мени недостаје Грчка..могли бисмо да пођемо да мало видим море..
Војкан..Па, била си!
Ја..Јесте, али нисам била у Грчкој..не могу да преживим ову зиму..видиш да је јесен почела пре времена..
Војкан..Па, хајде..
Ја..Могли бисмо у Уранополис, иде ми се на крстарење око Свете Горе..
Војкан..Ја могу и на Свету гору..
Ја..Не можеш, мораш да се најавиш..

Сутрадан
Војкан..Ја не идем, имам сто послова да обавим у Нишу..
Ја..Штета, баш сам причала са Гоцом 2..Мали је упецао гомилу риба..и то баш великих.. Могао би ти да пецаш а ја да их испечем и да тако имамо бесплатан ручак..
Војкан..Никада нисам пецао на мору..морам да размислим..
Зна тачно да лажем као пас..мрзим да једем рибу, сем пијаног шарана кога толеришем за св Николу, и појма немам како се она уопште спрема..да чишћење не помињем..

Шаље поруку Малом и тражи инструкције..изгледа да му се допало то што је чуо..
Сав одушевљен каже..Идемо!
Ја..Морам да будем 18 у Нишу..
Војкан..Добро, онда 19 у 9.00..
Ја..Волела бих да свратимо у Полихроно да обиђем људе код којих сам радила..баш ми се прича са Барби, недостаје ми..можемо и да преноћимо тамо једну ноћ..
Војкан..Добро..
Ја..Хоћеш да идемо и до Зејтинлика?
Војкан..Може, никада нисам био..онда морамо да кренемо раније..да стигнемо на Халкидики до 15.00..
Ја..Важи..
Војкан..Идем на Нишаву да напецам рибице за мицоније и да спремим клопу за Малену..

Организујем се са Гоцом 3 и Страхињом да пазе на куцамаце и кућу..
18 увече се спакујемо..
Устајемо 19 у 6.00..и једва полазимо до 8.00..загинемо на "здруженом" граничном прелазу са Македонијом, свраћамо у Велес на кафу, идемо на Зејтинлик где се сити испричасмо са дека Ђорђем..
Залутамо..
Војкан..Прошли пут када си залутала у Будимпешти, укључио сам Google map и добили смо рачун за телефон од 13 000 динара због девет минута..ја телефон не укључујем..лутај док не нађеш..
Не стигнемо у Мудонију (Nea Moudania, али јој ја тепам) на кафу коју традиционално не пропуштам, ма у који део Грчке да идем..
Стижемо на Халкидики у 20.30..немају струје у хотелу, самим тим ни топле воде.. Пита ме Танасис да спавамо у другом, али ми се не иде на други крај Полихрона..а и хоћу све да их видим..
Пале агрегат, довољно за полунормално функционисање..и чекамо мајсторе..
Војкан..Ја падох, не могу да гледам колико ми се спава..шта да радимо?
Ја..Да смрдимо..и мени се спава..окупаћемо се ујутру у мору..

Киша је добовала целу ноћ, ујутро жешћа ладовина..ништа од купања у мору..
6.00..Војкан спава сном праведника, ја жељна у море да гледам када већ не могу да се купам..

Мајстори нису нашли где је квар..ништа од туширања.. Запирам се леденом водом..баш ме брига, на мору сам, макар и по ладовинки..

Излазим из собе, видим Пјетро у хаосу..треба целу трпезарију пребацити горе у хол..доле се ништа не види..
Ја..Треба ли ти помоћ? Гледа ме збуњено, вага да ли га је више срамота или је у већој фрци..Треба, процеди стидљиво..стварно је такав..
Пребацили столове, прибор, столице, чаршаве, храну..Задњи тањир износим из кухиње у моменту када гости, изнервирани због времена више него због недостатка струје и воде, улазе у хол..
Војкан се пробудио..Више му је требала кафа коју сам му оставила крај кревета но клопа..
Силази на доручак и види Танасоса како се бори са језером испред хотела.. Узима метлу и креће у акцију..
Да, зато волим тог човека..

Када смо све рашчистили и задњег госта испратили у други хотел, кренемо у шетњу..
Ја..Много је хладно, а и 12 је сати..опет ћу остати без кафе у Мудонији..
Војкан..Шта ћемо онда?
Ја..Деда који кува супер кафу има и хотелчић..можемо да останемо једну ноћ..ионако не верујем да ће цео брод да крене на оно крстарење само са нама..видиш да су сви збрисали..а и чини ми се да сам ономад видела пецароше преко пута дедине куће..
Војкан..Па да онда преноћимо тамо..
Ја..Идем да платим собу па да кренемо..
Газдарица..У овом су периоду собе скупе..кошта НИШТА..
Кажем јој да је то најскупља соба у Пефкохорију, а Војкан довикује да хоће кусур од те цене..опште смејање поред све муке која их је снашла..
Испоздрављамо се, а на вратима ми прилази Пјетро, ставља ми руку на раме..Ти си пријатељ, знаш..и загрли ме, онако како брат грли најдражу сестру..
Немам појма, брате слатки, али када једној Српкињи тако нешто каже Шиптар из Тиране, таква изјава уме да зазвучи у ритму наде да нисмо скроз застранили и да умемо и људи да будемо..

Мудонија..
Док је деда скувао кафу, Војкан се већ упознао са рибарима локалцима и дотрчао са телефоном у рукама..Види колика риба, видиш да је дужа од мог стопала! Што се мене тиче, можемо да останемо овде!
Ја..ОК..можемо до Уранополиса и на један дан ако нам се буде ишло..
Питам деду за собу..
Деда..Имам једну јефтинију са погледом позади..
Ја..Да сам хтела да гледам у зид, не бих долазила на море..
Деда..Аха, а колико бисте да останете?
Ја..Између 5 или 10 дана..не знам тачно..
Деда..Аха..имам и ову са погледом на море и лепом терасом, али је она 50е за ноћ ако останете само 5 дана..
Ја..Подигнем обрву и значајно погледам у правцу празног паркинга..
Деда..Ма, добро, хајде дођи у канцеларију, лако ћемо се договорити..
Он прозбори, ја констатујем да је заладило..и очас посла се издоговарасмо..каже, резервисаће он 10 дана за сваки случај, без обавезе..
Насмешим се слатко у себи..што да му на муку стајем..опасни су Грци, али ја већ предуго залазим у ове крајеве..довољно дуго да ме сами науче како да са њима излазим на крај..

Седим и пишем, Војкан развлачи струне и пакује прибор..
Већ је сумрак, он стоји на тераси као школарац и пита да ли је касно за макар пар забаца..
Наравно да је касно, али што да му кварим забаву..
Ја..Иди, мада те рибе које упецаш немамо где да испечемо..мораћеш да их вратиш у море..
Војкан..Е, какве сам ја среће..побегнем од жене на пецање, а она ме види са прозора..

На Крф крећем већ десетак година и никако до њега да стигнем..Уранополис ће, видим ја, да се сврста у ред..
Кога брига..Пошли смо са 14С, пола пута имали укључено грејање у колима..дочекало нас 23С..
Ја седим на тераси и гледам у море..
Војкан је насмејан већ два дана..
Најавили 27С за два дана..
Потаман..
Размишљам се да питам деду да зове Уранополис да се распита око оног крстарења..
Онако, информације ради..

Рим, вечни град као симбол пролазности људске амбиције..

Да, Рим је заиста нешто посебно..овакву архитектуру не можете видети нигде на свету..
Дух неких предивних древних времена вас чека иза сваког ћошка, свака од неколико стотина цркава овде је посебна прича и морате застати пред њом са поштовањем, ма које вере да сте..

Ја лично никада нисам била импресионирана археолошким остацима и хрпом изломљених каменчина којих је овај град препун..

Али сам зато тотално фасцинирана аквадуктима, на пример..замислите град који је још пре толико векова имао милион становника и проток од 1 000 000 литара воде..данас и Њујорк једва обезбеди половину те количине за своје становнике..а има их барем двадесет пута више..
Четири од једанаест (ако сам добро запамтила) су још увек у функцији..

Онда се у средњем веку појави лујка од пекара и прекине један да би баш на том месту направио себи гробницу..
Лудака поваздан, невезано за време.. 

Посебна привилегија је познавати жену која је најбоља дама гладијатор у граду..
Уживала сам у гладијаторским борбама и гледала њу како дисциплинује размажену амерску децу.. Можете ли замислити клинце у светлим тренеркама и плавокосе мамине принцезе како се ваљају по прашини, праве склекове, скачу и трче на команду..
Можете ли да замислите забезекнуте маме и тате који су у тих два сата схватили колико они заправо не познају своју децу..и у сред представе почели да вичу да хоће да је воде са собом у САД јер им се разиграна деца коју виде у арени допадају..

Гладијатори су ме водили и на једно посебно место на коме сам схватила зашто је Италија чувена по пицама..
Тако да могу рећи свима који су згрожени овим деликатесом који су јели у извиканим ресторанима за туристе..нису пице у Италији лоше, него нисте открили право место..

Сладолед да не помињем..али морате да познајете сењорину гладијатора да бисте пробали онај најбољи, сицилијански..

Но, све ове дивоте избледе једном када станете испред Фонтане ди Треви..
Тек тада схватите да ништа што можете замислити није довољно лепо..
Да стари Римљани ништа друго у историји нису направили, ова фонтана, заправо део фасаде, би била довољна да свако на овом свету пожели да дође у вечни град..
Она сама је довољна да оправда њихово место у историји..
Дах сам изгубила, чини ми се да нисам дисала тих око сат времена док сам седела испред ове красоте..
Из мисли су ме тргле овације..тик крај мене је дечко запросио своју драгану, а да ја то нисам приметила..
Да, толико је лепа..

Ватикан није баш неко место које би било на првој страници мог списка за обилазак..али, знала сам да ме тамо чека Она и ни за шта на свету не бих отишла из вечног града без да се сретнемо..
Ипак, нисам очекивала толику буру емоција..
Пијета..
Микеланђело је имао само 23 године када ју је створио.. Кажу да су његова потоња дела много боља, али, ако мене питате, од овога боље не може..

Стајала сам као одузета пред њеном лепотом, тугом, болом, надом..и плакала као дете..годинама нисам тако..
Сузе су ми се сливале низ лице, ни сама не знам како и зашто..али ми се чинило као да из мене испирају све туге и несреће таложене у мојој души од момента када сам се родила..и остављају ме чисту и огољену каква ваљда никада нисам била..

Одмах крај ње је огромна слика светог Петра..прате ме његове очи куда год да кренем и почињем да причам са њим..на сред цркве..као потпуно сумашетшаја..
Питам ја њега како је могуће да му прија ова пренакинђурена црква..њему, скромном рибару који је пошао за Господом бос, јео рибу и посветио живот сећању..зато што је веровао..
Гледа он мене замишљено и не зна шта да ми каже..не може он памет људима да да..његов посао је да утврди цркву..

Мада га сумњичим и за то да је нашао начин да у Ватикан уђем за цирка 3-4 минута, иако су редови километарски и људи чекају сатима..
Како се то десило, не знам..само сам се некако створила испред детектора метала..вероватно након што сам погрешно скренула код Албукеркија..луда жена која има више среће но памети..

А онда сам још једном отишла до Ње, исплакала се још малчице, овога пута због тога што је заробљена иза дебелог стакла јер је неки манијак маљем разбио њено мило лице..
Никада нећу раумети људе..

Након што сам се напила ледене изворске воде из фонтане лађе испред палате Медичијевих, могу вам рећи једну ствар..овај град је рај за птице и остале живујке..воде има свуда..
Посебно ми је фасцинантно да је трошак за сву ту потрошену воду у граду нула евра..сва потиче из извора које је неко мудро искористио..

Уз то, август је једини месец у години када у Риму нема превише туриста..скоро је неиздрживо врело..
Сем за мене..
Ја сам се шврћкала уоколо у подне и уживала у сунцу..коначно..

А, да, перверзно сам уживала и у статуи мени омраженог Цезара, као јасном симболу вредности људске моћи. Галеб зна зашто.

Може ли уопште боље од овога..

Свакој жени треба један Италијан..

Не шалим се..апсолутно свакој жени на овом свету треба (барем) један Италијан..

Они још увек знају да флертују, да насмеју, да дочекају широког осмеха и да на сред улице задивљено одмере жену и кажу..Ciao Bella..

Нема те жене, лепе или ружне, мршаве или дебеле, са кривим ногама, клемпавим ушима, прегажене животом, несрећне, остављене, поражене..која се неће осећати боље након сусрета са "својим" Италијаном..

Да не помињем пуну Италију Италијана..

И знате шта је невероватно..није важно да ли је он леп или не, млад или има преко 70..он је мушко, шармантан, елегантан и насмејан..

Када вам се смучи живот и помислите да вам је свега доста, дођите до Италије и откријте колико је живот леп..

Они напросто знају како..

А у пракси то изгледа овако..

Возим попреко од Фође на Јадранској обали ка Напуљу на Тиренској.. Италијанска села су прелепа и везе немају са селом како их ми видимо..то су мини варошице, лепе, елегантне, препуне цвећа и насмејаних људи..

Возим сулудо споро за италијанске услове (читај..поштујем дозвољену брзину)..

Обилази ме један од оних огромних камиона са приколицом и пар километара вози испред мене..

У једном моменту ми махне кроз прозор да станем..немам појма шта хоће, али ми је прва помисао да види да нешто није у реду са Пунтићем..

Убиће ме васпитање и стална потреба да све видим црно..

Из крстарице искаче витки, црнокоси момак од око 35 година..уфф..стварно је истина да су Италијани баш згодни и лепи..

Прилази Пунту са осмехом какав ретко виђате и на реклами и креће нешто да прича..стално понавља једну реч..никако да разазнам која је..

Срећом, сестра је мудро купила речник још у Бару..потурам му га да пронађе реч..

Видим да није баш супер бистар, али не можеш бити тако леп и паметан у исто време..не би било фер..

Fiducia..поверење..

Погледам га упитно, а он показује на себе, па на мене, па понавља реч уз осмех..позива ме код себе кући јер сам così bella..

Насмејем се у неверици..све ми је пало на памет..његових барем 15 година и минимум 15 цм мањка..мојих 15 кг вишка (хоће ли ми неко објаснити зашто би ми тако нешто прво пало на памет?), чињеница да се два дана нисам истуширала у жељи да осетим со што дуже на кожи (што је јако глупа идеја када возите попреко, без мора у близини у које можете да се бућнете на плус бесконачно), рашчупана коса, слепљена мајица..ма, да не набрајам..

Погледам га, а у његовим очима јасно видим да њему нешто тако глупо уопште не пада на памет..само осмех и поглед због кога схватам како се осећа Моника Белучи целог живота..

Тргнем се из мисли и одмахнем главом, мада осмех не могу да зауставим..много леп осећај, заиста..

Благо разочарење у очима, али потпуно џековски прихвата мој одговор, узима моју руку у своју и палцем нежно прелази преко мог длана..нисам тако нешто доживела од тинејџерских дана..и могу вам рећи да је то баш штета..

Настављам пут баш радосна..неколико километара даље налећем на сеоце из бајке ненормалног имена које не бих запамтила ни да 15 година живим у њему..

Крај пута мали бистро као из филма и без и трунке дилеме одлучујем да је време за паузу..

Место је одмор за душу и тело..пијем нестварно укусан сок од нара и кафу.. За другим столом (од три) седи чича од 75+ који неодољиво личи на Бранда који је много боље остарио од оригинала..

Узима своју КРИСТАЛНУ чашу са белим вином (замислите моје одушевљење открићем да, сем мене, још неко мисли да кристалним чашама није место у витрини него на столу) и премешта се за мој сто истовремено махнувши тројици вршњака који седе у хладовини преко пута..сматра да није у реду да дама седи сама за кафанским столом..

Сва тројица скачу истовремено и, носећи столице и потпуно игноришући камион који их замало није прегазио, долазе код нас бучни, насмејани и потпуно раздрагани чињеницом да могу да причају са неким кога не познају цео живот..

Шокирани су чињеницом да нисам ни Американка ни Аустралијанка а говорим енглески (Енглезе не узимају у обзир..они су "non grata")..

Све време се осећам као принцеза, тетошена и вољена..

Напуштам сеоце потпуно очајна што морам да пођем даље и истовремено очарана и радосна јер су ти дивни момци (да, момци..године су битне само дебилима) постали малени комадић мог живота..

Стижем у Напуљ, драгуљ удављен у смећу, што је ваљда судбина сваког великог лучког града на свету..

Паркирам Пунта уз море..паркинг је јавни, дакле бесплатан, али ми прилази човек који "наплаћује" паркирање..видим да му сви дају по неку кованицу..он је "чувар паркинга"..

Видевши таблице, процењује да сам странкиња и тражи ми 3 евра..не беше ми право, али не хтедох да компликујем себи живот..нека му..

Два сата сам цуњала луком фасцинирана невероватним контрастом између прескупих укотвљених јахти и огромне количине ђубрета на све стране..

Поведена очаравајућим звуком саксофона, прилазим јахти на којој је у току венчање..сви гости су у белом сем младе која је у пуфнасто белом..чак је и саксофониста у складу са дрес кодом..

Јахта је једна од највећих и најлуксузнијих и никако ми нису јасне три ствари..
Као прво, зашто званице женског пола на ногама имају штикле "дванаестице" па се саплићу и котрљају по палуби када год неки несташни талас заљуља јахту..

Сем тога, зашто би, за име света, укотвили јахту и венчавали се тачно насупрот огромном контејнеру из кога се шири несносан смрад..толико страшан да нисам могла да останем дуже и да уживам у заправо лепом призору..

И коначно, зашто су мачке, које се хране храном из тог контејнера, тако мршаве и панично беже од људи..за разлику од мицонија које се лењо развлаче по Барију и уживају у благодетима живота, умиљавајући се свакоме ко пожели да их помази..

Враћам се ка Пунту збуњена контрастима овог необичног града, намерна да пођем ка центру (предалеко је за шетњу, а и не можете лако ући у град..ограђен је високом металном оградом која га фактички одваја од луке)..

Крај кола ме сачекује Италијан коме дадох пар евра за "паркинг"..уз осмех ме пита одакле сам и оно обавезно..имам ли мужа..

Осим уколико немате жељу да се петљате са Италијанима, одговор на друго питање мора бити..ДА..

Зачуђен је и не разуме како је могао La bella signora да пусти саму..

Deve lavorare (мудро је знати помало италијански)..

Аха, јасно му је, мада се види да не разуме тог тамо човека коме је важније да ради него да буде уз la sua signora..

Одмери ме, очито задивљен оним што види, и каже..È un vero peccato (каква штета)..каже да би ми радо понудио преноћиште да нисам удата..

Питам га да ли ми је зато наплатио бесплатан паркинг..

Поново оно дивљење..È bello e intelligente (и лепа и паметна)..

Каже ми да је паркинг бесплатан али се он потрудио да Пунто буде безбедан..

Мој домаћин у Риму је Наполитанац..потврдио је да ми је одлука била мудра..Напуљ је леп, али незгодан град..умеју тамо да нестану људи и ствари..да аутомобиле не помињемо..

Какогод, каже ми лик да понуда остаје уколико се решим stupido који ме је пустио саму..и поново дођем у његов град..

Ја нисам лепа жена..имам вишак килограма и година..и већ одавно сам огуглала на став људи у Србији да сам чудна јер не живим у складу са општим уверењем да свако ко напуни 40 треба да се скуца пред ТВ и да лагано чека да умре..јер "свет припада младима"..

Хвала Италијанима што постоје..и што су умели да покажу да сам у праву..

Нажалост, показали су и колико смо ми ограничени и оптерећени небитним стварима..

А једино је потребно смејати се и живети живот..

Viva l'Italia!

Бари..Закључана светиња

Да не буде да су Срби најгори побринули су се браћа Монтенигери..
Бог им дао море, људи им нису одузели, али опет џаба..никако нису успели да се изборе за трајект до Барија, па су ускочили Рвати..и, као и увек, мајсторски обављају посао..
Трајект је пристојан, морнари љубазни, све како треба..

Сем нас пар залуталих, трајект је био крцат младим Швабованима на пропутовању јужном Европом и Италијанима..насмејани су, расположени, распевани..као на филму..
Гомила парова од 40+, држе се за руке, гледају заљубљено као да су се јуче срели..нисам могла да зауставим сузе и смех..у исто време..

Каснили смо, али у Бари не можете закаснити..увек се стиже таман на време..
Прошетала сам се градом и остала фасцинирана гомилом људи који опуштено проводе вече на кеју..седе на зидићу уз море или донесу своје столице на расклапање..сви су ту, породице, пријатељи, деца, старци, заљубљени, сами, венчани..али су ту, без телефона у рукама и са тим бучним смехом који очарава..

Није важно да ли се задржите на кеју или зађете међу зидине старог града..свуда је исто..људи су увече на улици, разговарају..
Сећам се да су тако моји деда и нана проводили вечери са својим комшијама..док су и нама људи били важнији од ТВ и нета..

Још увек очарана тим призорима, устала сам у 5.30 ујутру..нисам могла да дочекам да отрчим до светог Николе..
Годинама чезнем да дођем у Бари и да се сретнемо, онако лично..
Сећам се тих маштарија још из времена санкција..неко ми је тада рекао да би превоз аутомобила и двоје људи коштало тада недостижник 350 марака..

Сада је то пуно мање, а укључено је и купање у Бару..има тамо пуно плажа, чисто да напоменем..

Јутро је..на улици је јако мало људи и некако је било природно за мене да у сред римокатоличог града налетим на православну монахињу..
Дошла је из Грузије да се помоли светитељу..
Она ми је и рекла да се, одмах после Мисе, у базилици служи православна Литургија..
Један до другог су православни и римокатолички олтар..па свако заузме свој термин, прекрсти се на свој начин и моли се по својој души..
А свети Никола ваљда не зна шта га је снашло са лудацима који се људима зову..

Знам како су на мене деловали Аја Софија или Острог, на пример..као и многе друге светиње које сам имала част да посетим..за очекивати је било да останем громом ошинута пред оним који је владичанску част био спреман да жртвује зарад православља и вратио жезло, без и трунке задршке, након што је бесомучног Арија клепио преко носа на сред Сабора..јер је веровао..
Не волим га само зато што знам да ме чува овако блесаву на путовањима, већ и зато што је био дрчан и спреман да истера своје када је био сигуран да је у праву..без обзира на цену..

А онда сам га пронашла закључаног у подруму..
Крипта није загушљива, хладе је, али је заправо гроб за живог светитеља..
Светац је зазидан у мермер, склоњен далеко од људи који му се моле..две решетке су биле потребне да се закатанчи симбол слободе мисли и вере..
Стегло ме је у срцу и нека туга ме сколала..једва сам дисала..као ономад у Котору када су ми рекли да је глава светог Трифуна закатанчена у црквеном подруму и недоступна људима који га воле..
Није то фер..
А опет, да није тако хтео, не би био овде већ би крај светог Василија под Острогом соколове вијао..
Или би са Немањићима уживао у лепотама Студенице..
Или..
Не знам..прегорела ме жеља да се сретнемо и срце ми је остало празно, саплетено о челичне шипке..
Помолих се, запалих једну од оних малих миришљавих свећица у металу и без речи се попех у цркву..ни Литургију нисам сачекала..
Само сам кренула на пут даље..боље је тако..
Срећом, овај невероватан народ ме је препородио и мало ублажио горчину разочарења..

Све пишем са закашњењем јер немам жељу да куцкам док се ствари дешавају, а ја се смејем и смејем..као да задње недеље мог живота нису биле испуњене великом тугом..
Милена душо, толико сам мислила на тебе док хођах земљом насмејаних људи..никада ми поверовала не би..

П.С. Имам и фотографије, али су ми све батерије на издисају..бојим се да ће текстови и сличице овога пута да се сепаратишу.. 
Ова земља је ионако толико лепа да је ништа не може описати.. 

Када женски идиот, ничим изазван, улети на мушку нудистичку плажу..

Већ годинама, када год свратим у Улцињ, никада не промашим такозвану Женску плажу..
Може да мисли и каже шта год ко хоће, али Муслиманке генерално умеју да уреде свој живот тако да у њему уживају..

И док њихове "еманциповане и ослобођене" истополнице урлају на вриштеће потомке и трпе гунђања оних за које су стварно у неком моменту живота помислиле да је "тако савршен", даме са истока своју децу оставе дадиљама или мужевима..стварно не знам како реше то питање..и дане проводе на плажи која је чиста, сређена, са услужном масажом, лековитим блатом и извором лековите воде која се улива директно у море, потпуно препуштене одмору и релаксацији..

И после свих тих година, никада нисам помислила да би и мушки могли да имају своју плажу..
Једино што ми је било важно на путу ка Бару је да се заглавим у неку од увала заклоњених боровима и тишином, у залудној нади да још једном осетим чаробни уздах Макарске за којим годинама чезнем..

Ничим изазвана, паркирала сам се на први "подивљали" паркинг завучен у камењар и хладовину..
Нисам била једина која се ту зауставила, али је одговор на моје питање како да се спустим до воде био разнолик..

- No, I pichuring..
- Я не знаю, я просто фотографирую эту красоту..
- I have no clue, just taking a photo..
- Грмффф.. (у слободном преводу са македонског, а у складу са изнервираном госпођином фацом, то би вероватно значило..Појма, БрЕ, немам, пола сата се ломим по камењару и још увек нисам провалила)..
- Ма, немам појма, ј... (није никаква мудрост разликовати Србина од Црногорца..само обрати пажњу да ли помиње мајку или оца у оваквим моментима)..

На ивици да одустанем или да се бацим са стене директно у море, крајичком ока спазих момка са пешкирчетом преко рамена, како сигурним корацима граби ка доле..

Тај је. Препознах домороца без грешке..дакле, некога ко зна како да доспем до толико жељене посољене воде без које би нам живот био кудикамо сиромашнији..

Нико се није потрудио око естетике када је клепао камено степениште, али то није ни важно..битно је да по њему козе не ломе ноге, па се сјурих наниже у складу са својим бангавим начином хода..

ВОДА!!! МОРЕ!!! У трену сам бацила пешкир на ситни шљунак, свукла мајицу и бермуде и улетела у море са истом радошћу и ентузијазмом какав ме не напушта од како ме је човек-који-ме-је-направио бацио у море први пут у животу и рекао..пливај..

Имала сам непуне четири године и, ако у мојим мислима постоји најстарије сећање, то би био баш тај моменат..сећам се да сам прогутала воду која ми је опекла непце, осетила сам да ме јака мушка рука вуче за купаћи, удахнула спасоносни ваздух..и замахала рукама чим сам се поново нашла у води..
Тај моменат је одредио моју животну, скоро патолошку љубав према мору и води уопште, а ако буде наде за тог човека да се спасе вечите ватре, то ће бити заслуга тог момента који је пробудио безграничну љубав у души једног детета..

Све је то у трену пролетело кроз моју главу, као и сваке године када се први пут у сезони загрлимо море и ја..
А онда сам, схвативши да сам се довољно удаљила од обале, почела да вриштим и раздрагано пљескам рукама по води, неспособна да сву ту радост избацим из себе на сталоженији начин..
Давно још сам схватила да радост ипак одложим до пристојне удаљености од плаже, јер људи умеју необично да реагују када виде некога да маше рукама и вришти у мору..изненађујућа је та потреба људи да стално воде рачуна о томе шта други раде..

Мада, можда је требало да овога пута ја мало обратим пажњу на људе око себе.. Да јесам, на време бих приметила да су на плажи стационирани само мушкарци, да сам заправо једино женско ту и..једина у купаћем костиму..

Прва реакција ми је била..јао, види "педербал"..и таман сам се увлачила у "Саманта мод", пишући сценарио за само моју Секс и Град епизоду, када сам схватила да ме момци, правилно распоређени дуж обале, у складу са својом природом у комбинацији са мало физиологије, здушно "поздрављају"..

Не знам шта бих одговорила да ме је неко икада питао шта бих радила у таквој ситуацији, али свакако не бих помислила да би ми прва мисао била..човече, нисам ни сањала да могу бити тако чудних облика..

Мислим, глупа помисао..ни људска тела уопште не личе на ону скицу раширених руку и ногу коју су послали у свемир..зашто би делови људског тела личила на илустрације из књига анатомије..
Звучи разумно, заиста, ако прихватимо да сам професионално деформисани ветеринар који све гледа кроз науку..
Ипак, стварно мислим да бих, као (полу)нормално женско, требала да имам неку романтичнију или већ какву другу мисао у складу са таквим призором..

Какогод, изгледало ми је да њима није непријатно и да им не сметам..а мени се није шетало док ми се купаћински цеди низ ноге на путу до Пунта, па сам лепо села на пешкир, ставила наочаре за сунце и мало била радознала без опасности да провале где ми лута поглед..

У ствари је било занимљиво. Нико није ни помишљао да наруши мир и тишину борова и лагани шум таласа.. 
Да није било "добродошлице" на коју су очито били поносни, чим ни један није покушао ни да је закамуфлира, стварно бих пала у бедак..мислим, једино женско на плажи, а као да сам невидљива..

Нисам хтела да момцима (свих годишта и фела) кварим опуштену атмосферу, па сам покупила пинтле чим сам се просушила..и пошла да нађем неку мање приватну плажу..

Чим сам замакла за прво дрво, чуо се први пљусак, а онда се наставио у таласима..
Са врха степеништа сам видела масу глава како извирују изнад површине мора..
Па, цуро, чак и када правиш срања, правиш их у велком стилу..
И очито још увек ниси постала невидљива..
А тек ми је први дан одмора..


П.С. Фотографија је са прошлогодишњег летовања у Грчкој..али се некако уклапала