Већ годинама, када год свратим у Улцињ, никада не промашим такозвану Женску плажу..
Може да мисли и каже шта год ко хоће, али Муслиманке генерално умеју да уреде свој живот тако да у њему уживају..
И док њихове "еманциповане и ослобођене" истополнице урлају на вриштеће потомке и трпе гунђања оних за које су стварно у неком моменту живота помислиле да је "тако савршен", даме са истока своју децу оставе дадиљама или мужевима..стварно не знам како реше то питање..и дане проводе на плажи која је чиста, сређена, са услужном масажом, лековитим блатом и извором лековите воде која се улива директно у море, потпуно препуштене одмору и релаксацији..
И после свих тих година, никада нисам помислила да би и мушки могли да имају своју плажу..
Једино што ми је било важно на путу ка Бару је да се заглавим у неку од увала заклоњених боровима и тишином, у залудној нади да још једном осетим чаробни уздах Макарске за којим годинама чезнем..
Ничим изазвана, паркирала сам се на први "подивљали" паркинг завучен у камењар и хладовину..
Нисам била једина која се ту зауставила, али је одговор на моје питање како да се спустим до воде био разнолик..
- No, I pichuring..
- Я не знаю, я просто фотографирую эту красоту..
- I have no clue, just taking a photo..
- Грмффф.. (у слободном преводу са македонског, а у складу са изнервираном госпођином фацом, то би вероватно значило..Појма, БрЕ, немам, пола сата се ломим по камењару и још увек нисам провалила)..
- Ма, немам појма, ј... (није никаква мудрост разликовати Србина од Црногорца..само обрати пажњу да ли помиње мајку или оца у оваквим моментима)..
На ивици да одустанем или да се бацим са стене директно у море, крајичком ока спазих момка са пешкирчетом преко рамена, како сигурним корацима граби ка доле..
Тај је. Препознах домороца без грешке..дакле, некога ко зна како да доспем до толико жељене посољене воде без које би нам живот био кудикамо сиромашнији..
Нико се није потрудио око естетике када је клепао камено степениште, али то није ни важно..битно је да по њему козе не ломе ноге, па се сјурих наниже у складу са својим бангавим начином хода..
ВОДА!!! МОРЕ!!! У трену сам бацила пешкир на ситни шљунак, свукла мајицу и бермуде и улетела у море са истом радошћу и ентузијазмом какав ме не напушта од како ме је човек-који-ме-је-направио бацио у море први пут у животу и рекао..пливај..
Имала сам непуне четири године и, ако у мојим мислима постоји најстарије сећање, то би био баш тај моменат..сећам се да сам прогутала воду која ми је опекла непце, осетила сам да ме јака мушка рука вуче за купаћи, удахнула спасоносни ваздух..и замахала рукама чим сам се поново нашла у води..
Тај моменат је одредио моју животну, скоро патолошку љубав према мору и води уопште, а ако буде наде за тог човека да се спасе вечите ватре, то ће бити заслуга тог момента који је пробудио безграничну љубав у души једног детета..
Све је то у трену пролетело кроз моју главу, као и сваке године када се први пут у сезони загрлимо море и ја..
А онда сам, схвативши да сам се довољно удаљила од обале, почела да вриштим и раздрагано пљескам рукама по води, неспособна да сву ту радост избацим из себе на сталоженији начин..
Давно још сам схватила да радост ипак одложим до пристојне удаљености од плаже, јер људи умеју необично да реагују када виде некога да маше рукама и вришти у мору..изненађујућа је та потреба људи да стално воде рачуна о томе шта други раде..
Мада, можда је требало да овога пута ја мало обратим пажњу на људе око себе.. Да јесам, на време бих приметила да су на плажи стационирани само мушкарци, да сам заправо једино женско ту и..једина у купаћем костиму..
Прва реакција ми је била..јао, види "педербал"..и таман сам се увлачила у "Саманта мод", пишући сценарио за само моју Секс и Град епизоду, када сам схватила да ме момци, правилно распоређени дуж обале, у складу са својом природом у комбинацији са мало физиологије, здушно "поздрављају"..
Не знам шта бих одговорила да ме је неко икада питао шта бих радила у таквој ситуацији, али свакако не бих помислила да би ми прва мисао била..човече, нисам ни сањала да могу бити тако чудних облика..
Мислим, глупа помисао..ни људска тела уопште не личе на ону скицу раширених руку и ногу коју су послали у свемир..зашто би делови људског тела личила на илустрације из књига анатомије..
Звучи разумно, заиста, ако прихватимо да сам професионално деформисани ветеринар који све гледа кроз науку..
Ипак, стварно мислим да бих, као (полу)нормално женско, требала да имам неку романтичнију или већ какву другу мисао у складу са таквим призором..
Какогод, изгледало ми је да њима није непријатно и да им не сметам..а мени се није шетало док ми се купаћински цеди низ ноге на путу до Пунта, па сам лепо села на пешкир, ставила наочаре за сунце и мало била радознала без опасности да провале где ми лута поглед..
У ствари је било занимљиво. Нико није ни помишљао да наруши мир и тишину борова и лагани шум таласа..
Да није било "добродошлице" на коју су очито били поносни, чим ни један није покушао ни да је закамуфлира, стварно бих пала у бедак..мислим, једино женско на плажи, а као да сам невидљива..
Нисам хтела да момцима (свих годишта и фела) кварим опуштену атмосферу, па сам покупила пинтле чим сам се просушила..и пошла да нађем неку мање приватну плажу..
Чим сам замакла за прво дрво, чуо се први пљусак, а онда се наставио у таласима..
Са врха степеништа сам видела масу глава како извирују изнад површине мора..
Па, цуро, чак и када правиш срања, правиш их у велком стилу..
И очито још увек ниси постала невидљива..
А тек ми је први дан одмора..
П.С. Фотографија је са прошлогодишњег летовања у Грчкој..али се некако уклапала
No comments:
Post a Comment