Пут у Грчку Нo18..Фира

 

Дешавало ми се да изгубим кључеве, као и свим људима на свету. Али, само мени може да се догоди да изгубим цео аутомобил.

То јутро сам одлучила да обиђем Фиру. То је градић на око 11 км од Ије. Прави градић. Гужва је несносна, гомила људи се ваља улицама. Процуњала сам уоколо и уживала у овом, на поклон датом, дану.

Све је функционисало перфектно, док нисам одлучила да се вратим. Тачно знам да сам се паркирала између два хотела, да је једном име кратко и да сам била сигурна да ћу га запамтити. Другом је име било предуго, па ме је мрзело и да га прочитам. Грчки је много чудан језик.

Успут сам заборавила то кратко име првог хотела. Нисам успела да откријем ни где је та улица, иако сам касније сазнала да их Фира има заправо само две. Једна је главни пут који води из Ије, а друга је једносмерна и утапа се у неком моменту у ту главну улицу, да би наставила ка Ији.

Базала сам, већ уморна и гладна, по врелом грчком сунцу, потпуно изнервирана и очајна. Налетех на жену, испоставило се Гркињу, која перфектно говори енглески. Позвала ме је да ме повезе у круг да бих пронашла Пунтића. Видела је сузе у мојим очима. Не знам шта ми је. Само бих плакала и смејала се у исто време од како сам дошла на ово чудно острво. Рекла ми је да су сузе увек добре и да, ма шта да ми се догодило у животу због чега сам толико несрећна, можда баш те сузе све сперу. Проблем је у томе да ја уопште нисам мислила да сам несрећна. Како онда то виде мени непознати људи?

Потрага на крају уопште није трајало дуго. Пунто ме је чекао између два хотела где сам га и оставила.

Стајала сам испред, сва усхићена што сам ту и што је он ту. Тада сам прочитала и компликовано име другог хотела.

Зове се „Санторини“.

Пут у Грчку Нo17..Санторини и Коељо

Пред Санторини смо стигли негде око 9.00..не знам тачно по ком времену. Што би рекла једна цура за шанком..па по правом, грчком..

Први поглед на острво је страшан. У најкраћим цртама..једно ужасавајуће ружно вулканско острво. Не разумем зашто људи желе да дођу овде. Зашто би ико пожелео да живи овде.

Возим се ка горе, ка врху вулкана измешаних емоција. Крај пута стоји необична жена. Стопира, али тек пристигли туристи журе, вероватно да би видели зашто су уопште дошли на ово грозно прљаво место и да се потруде да игноришу чињеницу да су сви аутомобили прекривени дебелим слојем чађи. И да, сем белих кућа, на овом острву нема боја сем на хиљаде нијанси црне и сиве.

Жена је обучена попут хипика, рашчупана, руку истетовираних у плаву чипку. Око ње се вију шарене широке сукње. Нисам могла да је оставим на сред улице, иако је то захтевало да испомерам све ствари са предњег седишта.

Када сам је коначно упаковала, са све цегером на точкиће који је вукла за собом, потпуно опуштено ми каже:

-  Хајде да прво свратимо до продавнице да купимо нешто за јело. Онда можеш код мене кући да преноћиш. Позивам те у госте на две ноћи. Само не смеш да се врзмаш по мојој радњи док радим, то не волим.

Гледам је сва збуњена. Она руком показује маркет и ја скрећем без речи. Немам појма како зна да сам дошла само онако и да немам појма где ћу да спавам ту ноћ.

Одавно ми се тако нешто није догодило. Али, ни ја одавно нисам ја и не живим онако како моја природа налаже. Годинама се прилагођавам и полако умирем, а да то нисам ни приметила. Тек када сам срела ову необичну жену, сетила сам се свих оних дивних људи које сам сретала на својим путовањима. И знам да ми је то тада било природно. Када сам почела да се ишчуђавам лепим стварима које ми се догађају, ни сама не знам.

Годинама се прилагођавам, гушећи своју праву природу. Хиљду разлога сам нашла да се зачаурим и бивствујем, трагајући за стварима које ме никада нису занимале, а испуштајући оно лепо које није могло да ми се догоди јер сам се закључала. И то је, некако неприродно, почело да ми бива свакодневица. 

Снежа је била та која ме је пробудила. Седеле смо на њеној веранди у лепом војвођанском селу где је недавно купила кућу. Загледана у даљину и тиша него што је икада била, само је изнебуха рекла:

-  Ако већ толико волиш Ниш, зашто си онда оволико несрећна?

Било би логично да кажем да није тако, као и неколико пута до сада када је потезала ту тему. Али, и сама сам већ неко време свесна да јесам несрећна.

-  Зато што сам почела да се бојим. Јер стално имам оно „шта ако“ које су ми усађивали у главу годинама, уз тврдњу да је немогуће живети у тим сновима који су мени толико блиски.

-  Ти никада ниси била таква.

Била је необично упорна. Већ неко време није коментарисала туђе животе. Мислим да ју је живот у равници заиста изменио.

-  Знам. Али не знам како да се вратим.

-  Само крени.

Ту је заћутала. Ваљда зато што није било ничега што би се могло или требало рећи на ту тему. Не знам да ли је то „само крени“ било пресудно или ми је можда било време. Можда се све напросто скоцкало и она је само повукла окидач.

Два месеца је све ишло наопако. Непланирано сам потрошила страшно пуно новца којим је требало да финансирам путовање. На послу је све ишло са зла на горе. Очи су, малтене преко ноћи, почеле да ми отказују, што је велики проблем за некога ко ради онлајн.

Али, у глави сам видела само тај неки замишљени датум када треба да кренем. И све је почело да се скоцкава. То јутро сам села у аутомобил и само почела да возим. Желела сам у Еладу, али нисам знала куда ћу.

Сваког јутра ме је нешто терало даље..поплаве на Халкидикију, олуја на путу за Волос, врелина и смрад Атине. И, након четири дана пута, нашла сам се на ружном вулканском острву са чудном женом у колима.

Почеле смо да причамо. Кажем јој да немам појма где ћу, али да то није ни важно. Да је ово само мој повратак себи самој и својој души. Не знам како, али ме је разумела. И остала при том да дођем код ње док не упознам острво и видим шта ћу и куда ћу.

Она живи у градићу Ија, најскупљем и најексклузивнијем месту на острву. Овде одседају најбогатији људи планете. Долазе са свих, и најудаљенијих страна, и плаћају баснословне суме новца да би овде провели пар дана и гледали надалеко чувени залазак сунца.

А она ме је тек тако позвала у госте. Иако ме је први пут видела у животу. Зато што сам је покупила на путу. Прво сам мислила да јој нешто фали. Касније ми је казала да сам ја њој деловала болесно и да се питала да ли је требала да у кућу позове неког таквог. Али јесте. Каже да је, за три године колико је на острву, то учинила тек други пут, да ни сама не зна зашто али је имала страшну потребу да ме позове иако се жестоко посвађала са вереником око тога да ли ћу је убити на спавању. Нешто је видела у мени, осетила ни сама не зна шта, али се ни за тренутак није покајала због те одлуке.

Ја не знам шта ме чека убудуће, али две ноћи имам где да спавам. И довољно времена да откријем где сам и како све овде изгледа. А ваљда то и јесте суштина.

Осећам се као да сам упала у Коељеву „личну легенду“. И даље се бојим, да се разумемо. Бесмислено је, јер заправо немам разлога за то. Али, цео живот учимо да се људи треба бојати. И живота. И губитка посла. И несрећне љубави. И свега. Толико да немамо времена да живимо.

Али, сутра је нови дан. Сутра ћу мислити о томе..

Пут у Грчку Нo16..Трајект за Санторини

На трајекту, којим из Атине идем на Санторини, сам упознала предивну Гркињу Аггелики са Пароса и њену беби мини малтезерку. Потпуно су ми улепшале пут у трајању од девет сати.

Када сам читала форуме на којима су људи описивали путовање трајектом од Атине до грчких острва, сви су помињали да је оно заморно, досадно и да никако да прође. Препоручивали су да се понесу новине, решавају укрштене речи, сурфује нетом или да се чита књига.

Нико, али баш нико није поменуо разговор са неким од сапутника. А то је заправо права ствар на сваком путовању. Људи.

Из неког разлога смо научили да се бојимо људи, да зазиремо од њих, да пролазимо једни поред других без речи и поздрава. Тако се не понаша ни једна животиња на планети. 

Све мање разумем људе.

Пут у Грчку Нo15..Грчка кафа на грчких плус бесконачно

Поучена ранијим сазнањима, наручујем грчку кафу.

Човек ме гледа бледо.

-  Greek coffee, please, поновим човеку.

-  You know that Greek coffee is hot?, пита он мене.

Мислим се, нисам ретард, наравно да знам да је врућа када се кува. Ти ћеш мени да објасниш како изгледа турска кафа, коју ти надмено зовеш грчком..пројури ми кроз главу. И све сам му те мисли сасула у фацу у једном једином YES. Дебил глупи, он ће мени..

Видим да је скроз збуњен. Схватим да вероватно у целој Атини нико не пије кувану кафу на плус бесконачно и још мало степени. Е, бато, не знаш ти како бих ја ради попила хладну несицу, али среда је. Попићу једну, теби у здравље, сутра на острву.

Чудак.

Пут у Грчку Нo14..Аутопут Солун-Атина или..како надмудрити Грке..

Грци су направили феноменалан аутопут (зову га "национални пут") од Солуна до Атине. Три до четири траке у сваком смеру, асфалт као огледало, зеленило на све стране, засађене тује и свакојако дрвеће и жбуње и по средини и са стране.

И деру кожу са леђа на наплатним рампама којих има на сваких четрдесетак километара отприлике. Не могу знати баш тачно, али би укупан скор могао бити око 30е за аутомобил у једном смеру.

Овако брбљива, упознах брачни пар Грка. Они су ми показали „друм локалес“, то јест стари пут за Атину. Зове се „стари“ зато што је аутопут новији, али је широк, има три траке (по једну и по са сваке стране) и одличан је.

Мана му је што на два места има гадних серпентина, што се лако решава изласком на аутопут у том делу и избегавањем планинских превоја. Уз то, ако се баш журите, ово није опција за вас, јер је ограничење 90 km/h, у односу на 120 km/h на аутопуту.

Може да се деси и да се у неком моменту патите за неким камионом, али је пут такав да се, сем у некој баш опасној кривини, камионџија обично помери скроз на зауставну траку и пропусти вас. Иако сте га обишли не кршите закон јер нисте прешли дуплу белу, која се протеже малтене целим путем.

Уз то, већина њихових камиона вози брже од тих дозвољених 90 km/h, па и немате велику потребу да га нешто обилазите.

А асфалт је такав да ми дође да бијем оне који одржавају онај квази аутопут Београд – Ниш. Ало, мајмуни, не заобилазе га стренџери због тих 700 и кусур динара, него неће да ломе точкове по рупчагама!

Иначе, за тих истих око 5е пређете целу Македонију (чак је и њихов аутопут кудикамо бољи од нашег) или прве три наплатне рампе у Грчкој. Дакле, није до пара.

Фазон је у томе да Грци тај стари пут одржавају за себе. Јер, ако не знате тачно куда идете и ако пратите путоказе, на сваки начин су се потрудили да вас кружним токовима наведу на аутопут. А када наиђете на зелену таблу, не можете назад. 

С друге стране, на старом путу је све обележено само на грчком и табла са смерницама је увек постављена после кружног тока. Лепо и елегантно смишљено. Једноставно им не одговара да избегнете аутопут.

Да мука буде већа, највећим делом стари и аутопут иду паралелно. Видите га али, ако нисте прокљувили фазон или ако вам неко не покаже како, никако не успевате да до њега дођете. 

Треба знати..а онда је лако и имати. 

Пут у Грчку Нo13..Како снабдети острво

Лука Пиреус. Скоро поноћ. Гледам шта све уносе на трајект. Пуни камиони флаширане воде, бале са храном, разноразне потрепштине, нови аутомобили и мотори..све што некоме може пасти на памет.

Шта ти је острво. Ништа не би имали да није људи на копну. Баш чудан осећај. Живиш на острву, а не патиш се као Робинзон. Све је ту.

Знао је Бог коме да доделио овакву земљу.

Код нас ни села најближа граду често немају воду или струју, о канализацији да не причам. Фали им толико тога. Немају школу, доктора, пристојну продавницу..

А ови сатима тегљаче тоне и тоне ствари преко мора..и то неколико њих. И ништа им није тешко, а све функционише као сат.

Острвљани воду не могу да пију из чесме, али је има за купање колико год пожелите. Не морате штедети струју, снабдевање је одлично, ради интернет, телефонске везе функционишу без грешке.

Да нема мора, имао би човек утисак да се налази на потпуно обичном месту на овом земаљском шару..

Пут у Грчку Нo12..Коначно трајект..полећемо

Не знам шта све стане на прекоокеански брод, али знам да сам својим очима гледала улазак трајекта у луку Пиреј. Видела сам када су почели да се извозе аутомобили и мотори, а река натоварених путника да излази из гротла челичне звери.

Када сам се вратила након око 4,5 сата, извозили су се камиони. Без паузе и предаха.

Чудовиште од гвожђа..

Време је да се укрцамо Пунто и ја.

На трајекту се морате упаркирати у рикверц. Чак и жене. Чак и ја. Нема милости, нарочито за размажене и нехајне возаче као што је ова Lady. У супротном бисмо морали да при силаску идемо натрашке ка излазу. Ја о томе обично мислим када до проблема дође, никада при упаркиравању.

Али, дежурни на паркингу је био неумољив. Враћао ме је ШЕСТ пута док се нисам паркирала довољно „десно“ по његовој процени. Чудни су и напорни ови Грци. Или је, можда, све ствар дугогодишњег искуства..хмм..

Једва реших мистерију упаркиравања међу чуњевима у назад, када наиђе мечка и нацентрира се испред мене. Из прве. Скот. Из аутомобила изађоше два момка. Један мали и гарав, други висок са капетанском капом на глави и бапским цегером, препуним хране, у рукама.

Одмах посумњах, али сам проверила таблице за сваки случај. AL, of скроз. Цегер није могао да омаши.

Па, комшије, ако огладним знам од кога ћу да искам бакљаву и бозу.

Ја сам оличење међународне толеранције и љубави према ближњим својим, БрЕ!

Пут у Грчку Нo11..Казна за глупост

Размишљам да понесем кожну јакну на трајект. Одакле знам да ли ће да ми дува или буде зима..може да затреба (из искуства вам кажем..да, треба вам и ћебе..јер је клима подешена на 17С и нисам видела да је неком од путника то баш пријало. Мислим, зими ради грејање када је 17С..ништа ми није јасно да неко воли да се тако смрзава у сред јула).

Сва поносна на себе због мудрих мисли, махнем руком да загладим косу и пролијем пола флаше јогурта у десну патику.

Генијалност и кретенизам помешани у једној ја. Невероватно!

За казну, носићу кожну јакну уз јапанке на ногама. Са све памучним зеленим доколеницама на цветиће.

То ћу третирати као казну на глупост.

Да сам јогурт просула по колима, за казну бих навукла хулахопке. Чисто за наук за убудуће да се флаша јогурта не држи на седишту ако нема поклопац!

Пут у Грчку Нo10..Српска посла у срцу Атине

Опет Лидл, али овог пута у Атини. Шетам по радњи. Све цене су лепо обележене али ја не бих била ја да се нисам ухватила баш за ствар која нема налепницу.

Наилази брачни пар. Парлају на грчком, наравно, све у шеснаест, али је довољно једно „execuse me“ и да протрљам палац о кажипрст и средњи прст, па да схвате из прве шта желим.

Он креће да тражи цену која ме занима и у моменту му излети:

-  Јебем му матер, где је то говно?

-  Не знам, и мене занима, кажем смејући се.

Оженио је Гркињу и преко двадесет година живи у Атини, али му је мерак да нахвата прилику да сочно опсује на матерњем језику.

Жена навикла и чим нешто каже на српском, зна да је опсовао. Ретко ко га разуме, па нема штете.

Лепота живота у иностранству и та тупа носталгија.

Пут у Грчку Нo9..Срби као чудо, ма где се налазили

Лидл у Волосу. 

Стојим у реду пред касом. Касирка услужује породицу испред мене и нешто довикује обезбеђењу. Он, очито незадовољан што га зове, прилази каси и вади ранац из претинца. Пружа га муштерији уз гласно:

– Па, да, ниси нашла другог да ти буде магарац. Умеш ваљда и сама да дигнеш дупе, а не да све морам ја да радим!

Покушавам да се не насмејем, али не успевам. Гледа сумњичаво у мој осмех од уха до уха, па сам морала да проговорим.

-  Невероватно, нисам очекивала да чујем српски у Волосу.

Он ме мрко погледа, па ће бесно:

-  Па, када говориш српски, шта ме који мој јебеш да ломим језик на енглеском?

И одмаршира даље.

Јесте, питала сам га пар минута раније да ми покаже где се нешто налази али, како сам могла да знам да је наш?

Срби – чудо на земљи.

Пут у Грчку Нo8..Кад лудак има више среће него памети

Саплетем се о лика на сред улице. Центар Атине, он пандур, ја не гледам куда идем. Једва се задржао на ногама да се не преврне преко сопственог мотора.

Ја сва срећно што налетех (мада није морало тако буквално) на пандура. Ко ће најлакше да ме упути где да купим карте за трајект. Кажем..“TICETS for feriboat“ а он, видно пометен, покаже прстом на локал.

Уђем и лепо тражим карте. Продавац ме гледа бледо и пита ме шта тражим ту. Човек продаје тикете за Лутрију.

Коначно проналазим где се продају карте за трајект. Момак љубазно каже да за мене има карту. За аутомобил? У јулу? Без резервације? Гледа ме са чудном мешавином чуђења и сажаљења.

У том моменту лик иза њега нешто довикује. Продавац се окрене ка мени збланут и пита ме да ли желим карту за аутомобил са попустом од око 25%. Неко је тог тренутка отказао резервацију, а таква карта се продаје као LAST MINUTE. Судећи по ценама карата, мој Пунтић је само малчице габаритнији од мене.

Платим ја карте, проверим да ли сам вратила пасош у ташну и сва срећна одем до кафића поред на још једну оранжаду. Стварно је превруће.

Скапирам да у руци више не држим кључеве. Панично копам по ташни тражећи их. Нашла кључеве, али ми нема карата. Све преврнем и – нема их.

Отрчим до радње и питам за карте, а он ми каже да ми их је дао у руке. Истог тренутка пребледи – моје карте стоје у кутији за проспекте. И њему је јасно да нема шансе да сам их ја ту ставила.

Ма, кога брига. Сва сам срећна што рођене карте не морам поново да купујем, а он одахнуо када је схватио да нећу да га пријавим.

Конобарица је склонила моју оранжаду у фрижидер, да би ме сачекала хладна. Све јој је било јасно када сам излетела ван онако избезумљена.

Пут у Грчку Нo7..Атина

Град је врео, смрди на смрад. Гужва је одвратна и напорна. Али, све је савршено обележено. Чак ни ја нисам успела да се изгубим и да промашим луку.

Након поприличног трагања, сва сам срећна што сам пронашла паркинг на улици. Улазим у хангар, испред кога сам се паркирала, да питам да ли могу ту да останем док не купим карте за трајект. Чуо је само реч „ферибот“, изашао напоље и веома сликовито ми описао шта ће се догодити са аутомобилом ако га ту оставим преко ноћи, а камоли док се вратим са летовања.

Кажем да Пунтић иде са мном. Одмах развлачи лице у широк осмех. Наравно да му не смета. Припазиће га док се не вратим, не морам да бринем.

До тог момента нисам била забринута. Хмм..

Када сам, након куповине карата, уз оранжаду објаснила локалној конобарици где сам се паркирала, смрзао јој се осмех на лицу.

Тог тренутка сам се баш забринула. Но, није било потребе. Човек је одржао реч и Пунтић ме је чекао.

Када мало боље размислим, и јесте било чудно да нигде у околини не можете пронаћи место ни за тротинет од гужве, да две улице даље папрено наплаћују паркинг, а у тој улици није било скоро никога.

Питам га, а он се само насмеши и, одмахнувши руком, настави са послом. Потпуна мистерија.

Срећом да у луци имају огроман паркинг. Бесплатан за оне који путују. За оне који знају.

Пут у Грчку Нo6..Новац – изгубљено, нађено, па у круг

Тражећи сукњу по торби, провалим да ми нема коверте са новцем у џепићу. Све прекопам и – нема. Узмем новчаник да проверим да ли имам довољно пара за бензин и путарину за назад.

Има. ОК. Одахнем и лагано погледам по торби још једном. Нема коверте. Али, зјапи рупа у џепићу. Коверта је, незнано како, прошла кроз рупу и пала на дно торбе. Сва сам срећна. Могу даље на пут.

На наплатној рампи провалим да ми нема новчаника у ташни. Закључим да је остао на пумпи и да ће ми га ваљда сачувати док се вратим.

Отворим гепек да из новопронађене коверте узмем новац за путарину. У ћошку стоји фрљнут новчаник. Појма немам од када и како..

Срећом, иза мене у реду били неки фини Грци. Нису се нервирали нити трубили јер су морали да ме чекају.

Срећом да је грчки мелодичан и звучи певљиво. Звучи лепо и романтично, шта год да су рекли.

Пут у Грчку Нo5..Када грчки поп све објасни

У цркву у Грчкој не можете да уђете током послеподнева док је врућина, Затворене су. Али су зато отворене до касно ноћу, често и до 23.00..

Одлучим да упалим свећу у цркви светог Пантелејмона. Нигде не пише колико свеће коштају. Напросто у отвор оставите новца колико желите или имате код себе. Њима је просто ненормално да неко украде свеће..

Налетим на свештеника и питам га да ли могу да оставим имена за молитву на српском. Широк осмех ми је све рекао. Каже ми да му само прочитам имена да би упамтио како се изговарају.

Моје је некако скотрљао преко језика, али је Војкан био Војхан, Војикан, Воикан. Уз сву добру вољу, добрано се намучио.

Код „Снежана“ сам одустала. Није имало смисла. Он, уз осмех, каже да смо ми Срби компликован народ, па су нам и имена зато таква. Али и добри људи. Зато ће Господ знати за кога се моли, макар и ако не изговори баш све правилно..