Пут у Грчку Нo7..Атина

Град је врео, смрди на смрад. Гужва је одвратна и напорна. Али, све је савршено обележено. Чак ни ја нисам успела да се изгубим и да промашим луку.

Након поприличног трагања, сва сам срећна што сам пронашла паркинг на улици. Улазим у хангар, испред кога сам се паркирала, да питам да ли могу ту да останем док не купим карте за трајект. Чуо је само реч „ферибот“, изашао напоље и веома сликовито ми описао шта ће се догодити са аутомобилом ако га ту оставим преко ноћи, а камоли док се вратим са летовања.

Кажем да Пунтић иде са мном. Одмах развлачи лице у широк осмех. Наравно да му не смета. Припазиће га док се не вратим, не морам да бринем.

До тог момента нисам била забринута. Хмм..

Када сам, након куповине карата, уз оранжаду објаснила локалној конобарици где сам се паркирала, смрзао јој се осмех на лицу.

Тог тренутка сам се баш забринула. Но, није било потребе. Човек је одржао реч и Пунтић ме је чекао.

Када мало боље размислим, и јесте било чудно да нигде у околини не можете пронаћи место ни за тротинет од гужве, да две улице даље папрено наплаћују паркинг, а у тој улици није било скоро никога.

Питам га, а он се само насмеши и, одмахнувши руком, настави са послом. Потпуна мистерија.

Срећом да у луци имају огроман паркинг. Бесплатан за оне који путују. За оне који знају.