Šta imam u dzepu?
Kakvo je to uopšte pitanje, da mi je samo
znati..
Dzepovi kao dzepovi..svileni ili sašiveni od
pamuka, lepo obrubljeni, bušni ili potpuno iscepani u froncle, zanemareni,
nevoljeni i nebitni deo svake košulje, pantalona ili jakne..
Koga uopšte briga šta se u njima krije..
Ako ćemo pošteno, i nema tu neke velike
misterije..
U njih ljudi obično ćušnu neku
sitnicu..načeto pakovanje žvaka, upotrebljenu papirnu maramicu natopljenu
suzama, novčić koji pronadju na ulici, pa ga ponesu sa sobom ne bi li im, kako
su nas bake učile, doneo tu neuhvatljivu damu zvanu sreća, koja ih u svakom
drugom slučaju zaobilazi, ostavljajući ih da arče život ispunjen jedom i
gorčinom..
Ponekad, ume taj dzep da postane sklonište za
smrznute prstiće one lepe devojčice koja vam se baš svidja, ali ne umete da joj
to kažete i pokažete..i tako taj zanemareni deo odeće postaje saučesnik u tajni
i večito podsećanje na taj trenutak radosti i ukradene dragosti..
Tako vam je to obično, dragi moji, sa ljudima
i dzepovima..
Ja se, eto, nekako ne uklapam u tu priču i to
bi moglo opasno da me skrene sa teme..
Naime, nemam dzepove..
Kada je hladno, na ruke navlačim svoje lepe
rukavice od meke crvenkaste kože, dovoljno tople da me zgreju i po mnogo većoj
hladnoći nego što je ova modifikovana, udavljena u, već izvikanom, globalnom
zagrevanju..
Ne nosim farmerke niti košulje, a haljine su
mi uvek pripijene, svilene ili vunene, potpuno ženstvene i nežne i naprosto ne
dozvoljavaju da budu opterećene kojekakvim dzepovima, makar to bilo i neophodno
za radjanje jedne priče..
Nemam ih, kažem..
Dzepove..
Imam samo jedan dzepić..
Onaj jedan mali, sasvim malecki, neprimetan i
nedostupan običnom tragaču za dzepovima, sakriven i ušuškan sa unutrašnje
strane leve komore male nemirne pumpe u dnu mojih grudi..
Eh, da, taj imam, mada se prečesto na njega
ne obazirem..
Izbegavam ga i ignorišem, zanemarujem i
zaobilazim u mislima..
Nezgodan je, znate, pun je tajni, skrivenih
misli, neisplakanih suza i osmeha koje niko nikada neće imati prilike da vidi i
da njima ogreje opustošenu dušu, izmrcvarenu svakodnevnim brigama, neispunjenim
nadama i propuštenim ljubavima..
U njemu su se nagurali ljudi i dogadjaji koji
ispunjavaju moj život i čine ga unikatnim i drugačijim..mojim..
Umem ja tako, samo u posebnim i retkim
prilikama, da zavučem prstiće u njega i da lagano, vrhovima jagodica, izvučem
po neku pričicu, anegdotu ili baš dugu i tešku priču koja zagorči jetkošću i
onom dubokom, nesavladivom tugom, koja povremeno ume da nas pregazi i pogrbi
tom nekom čudnom, nesavladivom težinom..
Hoćete jednu takvu, pomalo mračnu i tešku ili
neku veselu, razigranu i iskričavu, a? Da vidimo..prstići su se zavukli u
džepić, brčkaju tamo malo, tražuckaju i njuškaju..ne treba nama bilo kakva
priča, već neka posebna, elegantna i fina, kakvih nema u nekim tamo drugim i
drugačijim džepovima..
“Beograd u srcu jedne Beograđanke i očima
jedne Nišlijke”..
Ih..nije vam baš neka priča zapala, mogu Vam
reći..puno gorči, previše, rekla bih..
Sećam se ja ove priče..kako i ne bih, pa juče
se desila, a ja je danas iz džepića vadim..ehh..
Nišlijka sam već skoro dve godine, po
sopstvenom izboru. Očarao me je lepi, elegantni grad na obali nemirne Nišave
toliko da sam, bez i trunke kajanja, spakovala kofere i napustila Prestonicu,
koja odavno nije Beograd kakvog u srcu čuvam, pa ga Beogradom već godinama i ne
zovem..
Volim ja svoj rodni grad..ipak su se
generacije mojih predaka u njemu radjale, ali mi je sve teže da živim u njemu..
A onda je usledio poziv od Galerije “Retro
Shic” da svoje oslikane svilene stvarčice izložim u okviru njihove prolećne izložbe ..
I tako vam ja, dragi moji, preko noći postadoh
gost u rodnom gradu..
Mesecima nisam bila u Prestonici, pa se malo i
zaradovah, naročito zbog činjenice da ću svakodnevno šetati centrom grada u oba
pravca i uživati u lepotama glavne džade..
Dan prvi..
Ili, bolje rečeno, mora od dana..
Započeo je s kišom, sumrakom i onom odurnom
izmaglicom koja izmori čoveka sivilom i tegobom, još pre nego što oči ujutru
čestito otvori..
Krenula sam prema galeriji tegleći se i razvlačeći
kao po kazni, sva nešto smorena i mrzovoljna, poluzainteresovano zagledajući
izloge prepune kiča i neukusa, osvetljenih šizofrenim neonom koji, uprkos
trudu, ne može da zabašuri vrisak zgužvane sintetike i bofla. Na koji način smo
zemlju, poznatu po odličnom tekstilu, gurnuli u ralje otrcane kineske konfekcije
i turkih šljokica, potpuno mi je nejasno..
Po ulici su se razvlačile devojke, po kojima je
ovaj grad nekada bio čuven, danas zaboravljene u sopstvenoj tišini, zarozane i
bezvoljne, crta lica koje senči ta neverovatna glad za nečim. Tragajući
pogrešno, hranu za svoju dušu nalaze u silikonima, izgladnjivanju i razgolićivanju,
sve u nadi da će naići taj neko čije su ljubavi i nežnosti željne, koji će, kao
u bajci, tačno znati kako da radošću nanovo oboji taj tragični svet u kome sve
brže kopne..
Skrhana prvim utiscima kojima me je zapljusnuo
grad nakon šest meseci neviđanja, stigla sam do galerije..
Posle fantastičnog uspeha jučerašnjeg dana, kao
šamar me je dočekao taj prelepi, umetnički prostor krcat unikatnim delima
mladih ljudi prepunih ideja i fenomenalne energije, danas prazan i siv, poput
dana koji se valja za mnom, unoseći teški, ružni nemir u sve moje pore..
Kao da ne postojimo..ljudi, isceđeni sivilom
koje nas prebojava u jednoličnu tamu, jednostavno nisu bili raspoloženi da
svetlost i iskričavu dugu potraže u našoj galeriji..
Teške duše i obamrla srca, jedva sam dočekala
da prođu ti neki sati, kao u inat razvučeni do krajnjih granica izdržljivosti, i
da krenem kući. Da se sklonim od svih i od svega, da se zamotam u svoje meko,
drago ćebence i utehu pronađem u hladnoj nes kafi i omiljenoj čokoladi, potpuno
nevoljena, neshvaćena i otuđena od ovog mračnog mesta zvanog svet..
Krenula sam kući razočarana neuspehom dana,
umorna od neaktivnosti i pritisnuta sopstvenim mislima..
I dok sam umorno vukla noge, prolazeći kraj
Skupštine brzinom ispod svakog prihvatljivog nivoa, trgnuo me je nagli pokret
sa leve strane..
Ispred mene iskorači čovek dragog lica, na kome se nazirala neobična mešavina
osmeha i blage neprijatnosti..
“Nemojte se naljutiti na mene”, obratio mi se
lepim, umirujućim baritonom, “Ne mogu a da Vam ne kažem..tako ste divni i
lepi”..
Povukao se u dva koraka, na isti način kako je
do mene dospeo..
Zbunjeno mu rekoh jedno “Hvala”, dok mi se
licem razlivao osmeh..
Ko kaže da je ženama puno toga potrebno? Meni
je to kratko “divni ste i lepi” bilo dovoljno da zaboravim na siv i ružan dan
koji je izdrobio tolike sate mog života bez milosti i razumnog razloga, da
ubrzam korak i u mimohodu primetim neke lepe, elegantno obučene ljude i
suptilne, ukusno uređene izloge..
Gde li su bili jutros, ne mogu vam precizno
objasniti..nijedan nije bio na svom sadašnjem mestu, zakleti bih se mogla..
I kada malo bolje razmislim, sve ukupno uzevši,
iza mene je jedan savršeno uspešan i dobar dan, prepun lepote i iskričave
radosti..
A moj džepić je bogatiji za još jednu priču..
Ovoga puta, srećom, ispričanu..
