Šta imaš u dzepu?

Šta imam u dzepu?

Kakvo je to uopšte pitanje, da mi je samo znati..

Dzepovi kao dzepovi..svileni ili sašiveni od pamuka, lepo obrubljeni, bušni ili potpuno iscepani u froncle, zanemareni, nevoljeni i nebitni deo svake košulje, pantalona ili jakne..

Koga uopšte briga šta se u njima krije..

Ako ćemo pošteno, i nema tu neke velike misterije..

U njih ljudi obično ćušnu neku sitnicu..načeto pakovanje žvaka, upotrebljenu papirnu maramicu natopljenu suzama, novčić koji pronadju na ulici, pa ga ponesu sa sobom ne bi li im, kako su nas bake učile, doneo tu neuhvatljivu damu zvanu sreća, koja ih u svakom drugom slučaju zaobilazi, ostavljajući ih da arče život ispunjen jedom i gorčinom..

Ponekad, ume taj dzep da postane sklonište za smrznute prstiće one lepe devojčice koja vam se baš svidja, ali ne umete da joj to kažete i pokažete..i tako taj zanemareni deo odeće postaje saučesnik u tajni i večito podsećanje na taj trenutak radosti i ukradene dragosti..

Tako vam je to obično, dragi moji, sa ljudima i dzepovima..

Ja se, eto, nekako ne uklapam u tu priču i to bi moglo opasno da me skrene sa teme..

Naime, nemam dzepove..

Kada je hladno, na ruke navlačim svoje lepe rukavice od meke crvenkaste kože, dovoljno tople da me zgreju i po mnogo većoj hladnoći nego što je ova modifikovana, udavljena u, već izvikanom, globalnom zagrevanju..

Ne nosim farmerke niti košulje, a haljine su mi uvek pripijene, svilene ili vunene, potpuno ženstvene i nežne i naprosto ne dozvoljavaju da budu opterećene kojekakvim dzepovima, makar to bilo i neophodno za radjanje jedne priče..

Nemam ih, kažem..

Dzepove..

Imam samo jedan dzepić..

Onaj jedan mali, sasvim malecki, neprimetan i nedostupan običnom tragaču za dzepovima, sakriven i ušuškan sa unutrašnje strane leve komore male nemirne pumpe u dnu mojih grudi..

Eh, da, taj imam, mada se prečesto na njega ne obazirem..

Izbegavam ga i ignorišem, zanemarujem i zaobilazim u mislima..

Nezgodan je, znate, pun je tajni, skrivenih misli, neisplakanih suza i osmeha koje niko nikada neće imati prilike da vidi i da njima ogreje opustošenu dušu, izmrcvarenu svakodnevnim brigama, neispunjenim nadama i propuštenim ljubavima..

U njemu su se nagurali ljudi i dogadjaji koji ispunjavaju moj život i čine ga unikatnim i drugačijim..mojim..

Umem ja tako, samo u posebnim i retkim prilikama, da zavučem prstiće u njega i da lagano, vrhovima jagodica, izvučem po neku pričicu, anegdotu ili baš dugu i tešku priču koja zagorči jetkošću i onom dubokom, nesavladivom tugom, koja povremeno ume da nas pregazi i pogrbi tom nekom čudnom, nesavladivom težinom..

Hoćete jednu takvu, pomalo mračnu i tešku ili neku veselu, razigranu i iskričavu, a? Da vidimo..prstići su se zavukli u džepić, brčkaju tamo malo, tražuckaju i njuškaju..ne treba nama bilo kakva priča, već neka posebna, elegantna i fina, kakvih nema u nekim tamo drugim i drugačijim džepovima..

“Beograd u srcu jedne Beograđanke i očima jedne Nišlijke”..

Ih..nije vam baš neka priča zapala, mogu Vam reći..puno gorči, previše, rekla bih..

Sećam se ja ove priče..kako i ne bih, pa juče se desila, a ja je danas iz džepića vadim..ehh..

Nišlijka sam već skoro dve godine, po sopstvenom izboru. Očarao me je lepi, elegantni grad na obali nemirne Nišave toliko da sam, bez i trunke kajanja, spakovala kofere i napustila Prestonicu, koja odavno nije Beograd kakvog u srcu čuvam, pa ga Beogradom već godinama i ne zovem..

Volim ja svoj rodni grad..ipak su se generacije mojih predaka u njemu radjale, ali mi je sve teže da živim u njemu..

A onda je usledio poziv od Galerije “Retro Shic” da svoje oslikane svilene stvarčice izložim u okviru njihove prolećne izložbe ..

I tako vam ja, dragi moji, preko noći postadoh gost u rodnom gradu..

Mesecima nisam bila u Prestonici, pa se malo i zaradovah, naročito zbog činjenice da ću svakodnevno šetati centrom grada u oba pravca i uživati u lepotama glavne džade..

Dan prvi..

Ili, bolje rečeno, mora od dana..

Započeo je s kišom, sumrakom i onom odurnom izmaglicom koja izmori čoveka sivilom i tegobom, još pre nego što oči ujutru čestito otvori..

Krenula sam prema galeriji tegleći se i razvlačeći kao po kazni, sva nešto smorena i mrzovoljna, poluzainteresovano zagledajući izloge prepune kiča i neukusa, osvetljenih šizofrenim neonom koji, uprkos trudu, ne može da zabašuri vrisak zgužvane sintetike i bofla. Na koji način smo zemlju, poznatu po odličnom tekstilu, gurnuli u ralje otrcane kineske konfekcije i turkih šljokica, potpuno mi je nejasno..

Po ulici su se razvlačile devojke, po kojima je ovaj grad nekada bio čuven, danas zaboravljene u sopstvenoj tišini, zarozane i bezvoljne, crta lica koje senči ta neverovatna glad za nečim. Tragajući pogrešno, hranu za svoju dušu nalaze u silikonima, izgladnjivanju i razgolićivanju, sve u nadi da će naići taj neko čije su ljubavi i nežnosti željne, koji će, kao u bajci, tačno znati kako da radošću nanovo oboji taj tragični svet u kome sve brže kopne..

Skrhana prvim utiscima kojima me je zapljusnuo grad nakon šest meseci neviđanja, stigla sam do galerije..

Posle fantastičnog uspeha jučerašnjeg dana, kao šamar me je dočekao taj prelepi, umetnički prostor krcat unikatnim delima mladih ljudi prepunih ideja i fenomenalne energije, danas prazan i siv, poput dana koji se valja za mnom, unoseći teški, ružni nemir u sve moje pore..

Kao da ne postojimo..ljudi, isceđeni sivilom koje nas prebojava u jednoličnu tamu, jednostavno nisu bili raspoloženi da svetlost i iskričavu dugu potraže u našoj galeriji..

Teške duše i obamrla srca, jedva sam dočekala da prođu ti neki sati, kao u inat razvučeni do krajnjih granica izdržljivosti, i da krenem kući. Da se sklonim od svih i od svega, da se zamotam u svoje meko, drago ćebence i utehu pronađem u hladnoj nes kafi i omiljenoj čokoladi, potpuno nevoljena, neshvaćena i otuđena od ovog mračnog mesta zvanog svet..

Krenula sam kući razočarana neuspehom dana, umorna od neaktivnosti i pritisnuta sopstvenim mislima..

I dok sam umorno vukla noge, prolazeći kraj Skupštine brzinom ispod svakog prihvatljivog nivoa, trgnuo me je nagli pokret sa leve strane..

Ispred mene iskorači čovek dragog  lica, na kome se nazirala neobična mešavina osmeha i blage neprijatnosti..

“Nemojte se naljutiti na mene”, obratio mi se lepim, umirujućim baritonom, “Ne mogu a da Vam ne kažem..tako ste divni i lepi”..

Povukao se u dva koraka, na isti način kako je do mene dospeo..

Zbunjeno mu rekoh jedno “Hvala”, dok mi se licem razlivao osmeh..

Ko kaže da je ženama puno toga potrebno? Meni je to kratko “divni ste i lepi” bilo dovoljno da zaboravim na siv i ružan dan koji je izdrobio tolike sate mog života bez milosti i razumnog razloga, da ubrzam korak i u mimohodu primetim neke lepe, elegantno obučene ljude i suptilne, ukusno uređene izloge..

Gde li su bili jutros, ne mogu vam precizno objasniti..nijedan nije bio na svom sadašnjem mestu, zakleti bih se mogla..

I kada malo bolje razmislim, sve ukupno uzevši, iza mene je jedan savršeno uspešan i dobar dan, prepun lepote i iskričave radosti..

A moj džepić je bogatiji za još jednu priču..

Ovoga puta, srećom, ispričanu..