Једној дами за коју још није касно..

Давно беше, сигурно је прошло барем петнаест година..
Нани је позлило. Док је дозволила деди да ми јави и ја допутовала, драгоцено време је изгубљено у неповрат..

Имала је среће да је тог момента био дежуран доктор за кога сам касније сазнала да је најбољи стручњак у својој области кога је ВМА икада имао..

Дијагноза..Херпес Зостер..

Доктор није морао ништа да ми каже..
Препознала сам гада и сама, потпуно свесна шта значи када тај мали, опаки вирус крене да гмиза од врата према глави..

Ипак, човек ме је позвао ван собе и рекао да је у питању класичан, лако предвидив случај. Злотвор се већ угњездио у уху и требаће му пар десетина сати да доспе у мозак..
У овој фази је немогуће зауставити га..

Знам, учила сам и ја "високе чколе"..само ме је занимало да ли имам дан форе..да знам да ли морам данас да се поново враћам или ћу је видети свесну и сутра..
Стварно сам била уморна од пута..

Видела сам његов поглед..мешавину искуства које му каже да сваку безосећајност може да очекује од деце и унука када су у питању они који су их подигли "од киле меса" и искре искреног згражавања некога ко не може да се на ту безосећајност навикне..

- Имате 48 сата. После тога више неће бити свесна ничега око себе..

ОК..довољно, ако мене неко пита..
Нека мисли шта год хоће..што да му баш ја кварим уверења..

Вратила сам се сутра са бочицом уља..и намацкала нани врат, ухо и потиљак, изљубила се са њом и рекла јој да не брине, да ће све бити ОК..
Погледала ме је онако како само она уме, без грешке ми из очију читајући зборим ли истину или је тешим..
Није морала да брине..осмех на мом лицу јој је све објаснио..
Завлила се у јастуке и одлучила да се одмори док чудо не стигне..

Сутрадан ме је испред њених врата чекао доктор иако му је смена звршила два сата пре тога.

- Поздравите се са баком па изађите, стварно морам са Вама да разговарам..

Насмеших се, тачно знајући шта хоће и потпуно свесна да ће то за њега бити гадан потрес..

Чим ме је видео, питање је само излетело:

- Шта сте јој урадили?

Спонтано се насмејах, без жеље да га увредим.

- Молим Вас. Преко двадесет година искуства на овом пољу је иза мене. Херпес Зостер се развија по тачно утврђеном редоследу. Нема изузетака, знате то и сами. Н-Е-М-О-Г-У-Ћ-Е је да се заустави напредак ка мозгу ако је већ захватио унутрашњост уха. Моја диплома, све специјализације и деценије искуства кажу да је то немогуће. Шта сте јој урадили?

- Радо ћу Вам рећи, али нисам сигурна да желите да знате.

- Морам да знам. Ако икада неко погледа лабараторијске налазе, дијагнозу и њен картон, прогласиће ме за неспособног лудака.

- Уље из кандила светог Василија.

Бледо ме је погледао. Би ми жао човека.

- Реците ми нешто. Да ли мислите да је др Ћук неспособни лудак?

Збуних га комплетно.

- Мислите на др Ћука са Хирургије 2? Он је један од најспособнијих хирурга у Европи, вероватно је у топ десет на целој планети. О чему Ви то причате?

- Питам само да ли бисте њему веровали.

- Рођено дете бих му мирне душе предао у руке, злу не требало. Какве то везе има?

- Ако би Вам он рекао да рана након операције жучи може да комплетно зарасте за мање од 24 сата, да ли бисте му веровали или бисте помислили да је неспособни лудак?

Видим да се бори са мислима и да не зна шта би ми рекао, сем да опет понови оно "То је Н-Е-М-О-Г-У-Ћ-Е".

- Питајте га. Сигурна сам да нас није заборавио иако је пар година од тада прошло. Нисте Ви луди, као ни он. Ја нисам неразумна. Уосталом, колеге смо у неку руку. Дошли смо код доктора јер Ви знате и ту сте да помогнете. Свети Василије је ту да припомогне када закасним. Никада не би дозволио да проведем живот осећајући кривицу јер нисам стигла на време да помогнем нани. Замолила сам га и он је мало заобишао правила која се изучавају у књигама. Зна колико је волим. То је све.

Никада га више нисам видела. Не знам како је сварио информацију. Ја нисам проповедник нити учитељ. Могу само да верујем онима које волим. И да испричам како је било..

А светог Василија волим. 
Никада ме није изневерио.

Љубав је јача од глади и сваке друге пошасти.. Људи који су више од људи..

Рођена сам у богатој породици, али сам вечито била бунтовник..са дебелим разлогом..и терала по свом без обзира на цену.. Зато ми се и десило пар пута да, поред свег тог новца и злата крај којег сам одрасла, доживим да осетим глад..

Једном ми се догодило да три дана нисам ништа окусила.. Страшан осећај, никоме га не бих пожелела..

Трећег дана више нисам могла да издржим.. Ушла сам у ресторан у који сам већ пар пута залазила и одлучила да наручим помфрит.. Знала сам да је то најјефтиније што имају.. Бејах спремна да га поједем, а да онда понудим да одрадим оброк..

Био је то изузетно редак моменат да нисам јасно рекла шта хоћу..па куд пукло.. И данас верујем да глад мења сваку нашу и најбољу особину и чини нас спремним за оно што никада не бисмо помислили да смо у стању да учинимо..

Наручих ја тај помфрит.. Газда Синиша ме је послужио лично..и донео пун овал..пастрмка, помфрит, прилози, салата..нисам знала шта ме је снашло..

Рекох му да је погрешио (макар толико себе и њега испоштовах), али он рече да нема везе и да поједем то.. Помислила сам да је ионако свеједно..само ћу дуже да му чистим ресторан..

Када сам све смазала, питала сам колико сам дужна..а он рече - Ништа..

Кажем му да то не може..јесте да сам пар пута јела у том ресторану, али и многи други су..баш ме је збунио..

Каже он мени..

Сећаш ли се ти када си пре две године била овде? (а? помислим ја).. Пила си топлу чоколаду када је одједном ушло пуно људи у ресторан..а ја сам..

Таман када нисам знао шта ћу јер ни једна чиста чаша није остала у бару, ти си устала, без речи ушла у бар и почела да их переш..и ниси стала све док се гужва није рашчистила.. Спасила си ме тада да се не обрукам пред гостима..

Стицајем околности, временом сам почела да се дружим са његовом добром и лепом сестом, а онда постала "инвентар" у њиховој кући..великим делом и захваљујући њиховој предивној мајци Миленки..

Ове године је онај тешки дан у њиховом ресторану "прославио" пунолетство..а ја Синиши никада нисам рекла да ме је онога дана гладну нахранио..

Пре неки дан је мајка Миленка одлучила да нас тетоши на неке друге начине и са неког бољег места..али су њена деца остала ту..и љубави им не мањка..

Препоносна сам јер сам добила такве пријатеље на дар..

А ви видите шта ћете да радите са прљавим чашама у свом животу..