Tuesday 28 April 2015

Немојте децо..


Пре два дана се у Нишу убила двадесетогодишња девојка..
Скочила је са врха солитера..
Ништа од њеног прелепог лица и витког тела дугогодишње плесачице није остало, сем хрпе костију и згњеченог меса..

Никада нисам схватала разлоге због којих би неко толико млад пожелео да раскрсти са тим даром који зовемо живот..

Неузвраћена љубав?
Зашто их мајке од колевке не науче да је љубав смисао свега, нешто посебно, драгоцено и савршено и у потпуности неспојиво са нечим неузвраћеним и несрећним, за мене је апсолутна мистерија..
Љубав је радост и милина и увек је обострана..
Ако није тако, није љубав..просто је то..
А ако није љубав, може бити страст или занесеност..а оне ни у ком случају нису разлог за самоубиство..
Напросто се обрнете око своје осе и широм отворених очију погледате око себе..све док не пронађете љубав..ону праву, јединствену, која ће вас ушушкати у своје наручје и дати вам осећај сврсисходности и пуноту животне радости..

Новчани проблеми?
Зар би ово могао бити разлог у свету у коме милијарде људи скапавају гладни и на хиљаде деце свакодневно умире због недостатка воде и хлеба..
Индонезија и Јужна Америка су крцате људима који, без новчића у џепу, певају сунцу и радују се животу и не сматрају да је недостатак новца довољан разлог да би били несрећни..

Несносни родитељи?
Аман, па одселите се. Оставите их њиховој себичности и кретенским зависностима..
Толика деца свакога дана одлазе из родитељског дома, пуно њих и пре пунолетства, бежећи од батина, дроге или алкохола који су им растурили породицу..
И преживе..
Нису та деца храбра..
Напросто су између тешког избора и потпуног његовог одсуства, одлучила да се боре и да начине јаке и здраве основе за живот пред собом..

Болест?
Са њом се бори..до последњег даха..
Болест је страшно искушење које људима практично даје до знања да има пречих проблема на овом свету од новог телефона и скупог интернет пакета..
Често окупи и повеже породицу онако како здравље не би умело..
Некада је застрашујућа, али смрт је гора..
За смрт лека нема..
Никада..
Заувек..

Лоше оцене или неположен испит?
Стално имајте на уму да су оне битне само у једном кратком временском периоду..
Када напустите школску клупу, важно је само да сте добри људи и да знате и волите оно чиме желите да се бавите..
А то ионако ретко када у потпуности научите у школи..

Сигурно има још пуно разлога..
Али, ни један није довољно добар..
И ни један проблем нерешив..

Много пута су они, који су се бацали са моста, посведочили да им је током пада само једна мисао била у глави..све се могло решити..
А прва ствар коју кажу људима који их спасу је, малтене без изузетка..хвала вам..

Не знам шта је била последња мисао девојке која се бацила са солитера..нити ћемо икада имати прилике то да сазнамо..
Жао ми је дете..није требало нити смело тако..
Ништа не значе стотине људи који те данас прате до ледене раке..
Волела бих да су сви они дошли на твоју свадбу или на крштење твога детета..

Овако, остале су само сузе оних чије си душе дотакла током тих прекратких двадесет година колико си била са нама..

Над градом на Нишави неуморно лије киша..
И небо над нама плаче за тобом..
А можда и за нама који смо остали..
Јер од свађа, политике и ТВ гадости, немамо времена да видимо боли једне младе душе..
И да јој на време кажемо да нам је улепшала дан, обојила нам живот у веселе боје и да постоји хрпа разлога због којих је данас требало да је међу нама..

Збогом Милице..

Friday 24 April 2015

Људи око нас..


Недавно сам се, растужена над сопственим битисањем, пожалила својој секи..
Она ми је рекла да цео један дан посветим другим људима. Да их само посматрам, без уплитања у њихове животе..

Помислила сам да је то немогуће и бесмислено, али, она је неко чије мишљење нисам спремна тек тако да игноришем..
Одлучила сам да пробам..

Цео дан гледам лица људи који бауљају овим градом..
Да, баш то..бауљају..
Вуку се уоколо смркнути, забринути, безлични, ужурбани, незаинтересовани. Не гледају друге људе, превише и безразложно заокупирани сопственом мизеријом и измишљеним разлозима због којих је неопходно да протрче крај тек процвалог цвета, заобиђу гладно псето на плочнику или да игноришу мусаво дете које продаје, невештом руком исцртан папир, не би ли зарадило за сладолед..
Тек по неко хода и личи на себе, а не на сенку некадашњег човека.

Знате, читала сам путопис једне госпође из Београда која је оставила одличан посао и сигурност дома, села на бицикл и кренула да педала по свету..
Најјача импресија су јој били људи који живе по Индонезији у тоталној беди, судећи по материјалним критеријумима, али су срећни..
Не сматрају да је недостатак новца довољан разлог да се одрекну привилегије да буду срећни..
Зашто је онда нама то толико тешко?

Шетам поред Нишаве до које сам дошла да, по устаљеном обичају, разбистрим мисли замагљене ружним даном, који, срећом, лагано замиче за један од ћошкова ове наше јајасте планете..

И у једном тренутку схватам да, овако замишљена, пролазим крај реке у потпуности несвесна њене блиставе лепоте и чињенице да сам толико раздраганих капљица тек тако бахато пустила да оду заувек, пропустивши шансу да се моја душа напуни хиљадама искри залазећег сунца..

Задатак је био да у људима које сретнем тога дана откријем део себе..
Открила сам тугу, замишљеност (којом подсвесно маскирам суштинску незаинтересованост за свет око себе, уроњена у неки свој, имагинарни и у многоме лепши и безболнији) и ту бесмислену јурњаву која заправо нема конкретни циљ..

Када мало боље размислим, живот је онај лепи тренутак када се, још снени од сна, насмешите новом јутру или они лепи моменти када приметите добре људе, лепоту парка кроз који шетате, беличасте облутке на обали раздрагане реке и онај чудесни час у коме некоме ко је посебан, кажете да га волите..

Све остало је нужност цивилизације, не и живот..















Thursday 23 April 2015

Доброта и љубав, руку под руку..

Нишава је преда мном. Прохладно је напољу, таман толико да намћорастој реци не прија колико и мени. Жубори, пенуша и отима се подно Гусара, немо изражавајући своје неслагање са пролећем које никако да се устали и одлучи да нас обрадује сунцем и искричавошћу. Недостају ми птице. Никако их нема у граду на Нишави. Или су утихнуле, поражене учмалошћу мог вољеног града..



Људи су за ове две и по године колико живим у Нишу, необично заћутали. Једни су се нападно прозлили, до границе неиздрживости. Они добри су из себе извукли и резервну доброту, до сада некоришћену. Није им, ваљда, раније требала..
Некако испада да је доброта на овом худом свету константа. Када зло крене да буја и доброта почиње да се умножава, па је откривамо у деловима свога бића за које нисмо ни знали да постоје..

Доброта није ћудљива као љубав. 
Ех, та љубав. Чудна је то госпојица, хировита и непредвидива. Што је више има, људи је више потискују. Као да је се стиде. Срамота их је од најчистијег осећања које људска душа може да изнедри. Зато је тако мало људи и достигне. Као да јој све време мере вредност. На један тас ставе своју љубав, а други оптерете поносом, инатом, страхом, имањем, банковним рачунима, калкулисањем..

И онда, када остаре и открију да имају више квадрата и цифара од снаге у ногама и здраве памети, јаучу и жале због лоших избора. И тако вековима, од како човек постоји. Никако да научимо ту лекцију, већ понављамо грешке из генерације у генерацију, убеђени да ће баш наш живот бити другачији и ван уобичајене шеме, потпуно неспремни да прихватимо да се базичне ствари не мењају и да им је амплитуда јако плитка..
Зато и јесу базичне, животне, основне..
На нама је само да их свако закомпликује на свој начин, а и тај начин, пречесто, није ни најмање инвентиван..

Са добротом је ствар у потпуности другачија. Или је имамо или не. Није је могуће отуђити нити пак на силу задобити..

И онда када Пандора испразни своју шкрињу и из ње у неповрат одлете љубав, страсти, мржња, бес или сажаљење, на дну се разбашкари нада да у нама има довољно доброте да бисмо могли рећи да свој живот нисмо протраћили на прхке којештарије које нам безочно заокупљују мисли, спречавајући нас да видимо оно најважније..

Да љубави без доброте нема. И да нам живот без доброте и љубави не вреди ни пишљивог боба..

Friday 17 April 2015

Када је време да се застидимо..

Знате, драги моји..
Ја верујем у Бога и волим људе..
Одувек сам сматрала да су људи у суштини добри и да околности утичу на неке њихове поступке, којих се касније и сами застиде..

Читам ових дана о судбину штенета од осам месеци које лежи у ћошку парка, избачено из нечије куће, и несигурно шта и куда даље у свету у коме није научило да се сналази..


Нашао се неко коме није било довољно да се не сажали на сиротана и напросто га мимоиђе..него га је истукао мотком..једном, па и други пут..јер једном његовој снази и надмоћи није било довољно..

Данас ме је дочекала још једна страшна, поражавајућа вест..
Девојци која је као мала напуштена и од рођења само за Дом и васпитачице зна, живот је припремио још једну невољу..везао ју је за колица након повреде кичме..
Рекао би човек..много је то за једно људско биће..
Србија је одлучила да није..
Одузели су јој бебу коју је једва успела да роди..
Зато што јој фали још један папир..
Због тога што, као неко одрастао у Дому, нема стално место пребивалишта..
Нема папир, који једним указом пијаног Министра, може да добије свака гологуза светска старлета и сви шиптарски манијаци који побише по Космету све Српско што хода..

Знате, када год прођем крај Епископског дома у Нишу, гледам бесне џипчине у црквеној порти..
Епископски дом се обнавља већ две године..
На лицкање, зарад гордости и сујете, потрошено је толико новца да би у том периоду свака гладна уста у Нишу свакодневно могла добити по шницлу за ручак..

Али, када Драгана Молес жели да одржи хуманитарни концерт испред групе "Помоћ угроженим Нишлијама" у Светосавском дому, не једном је добила одговор да је то за свештенство трошак, јер се троши струја..

Ако имате неку муку, саслушаће вас конобар или случајни пролазник пре него свештеник, јер они немају времена..морају се бавити наплаћивањем водице и зарађивањем баснословних сума новца од крштења и венчања, која, нисам у стању ни да наслутим како, оправдавају пред Њим..
Само у Србији може да вам се деси да свештеник одбије да некога сахрани јер породица покојника нема довољно новца..
Али, ако сте вољни да платите, сахраниће и самоубице и јеретике или ће Вас венчати у среду, у сред Поста, уз "специјални благослов Владике"..

Ако пожелите да се током Великог Поста помолите на вечерњој служби у манастирској цркви, може вам се десити да вас Владика избаци из цркве, јер самим својим присуством реметите његов блажени мир и осаму..

Јер он није слуга Божији нити је ту да се моли за верни народ, који му је пречесто само сметња..
Он је сила..

Свако ко је у Нишу макар једном присуствовао Архијерејској Литургији, могао је само да се саблазни гледајући Владику како фркће на штеце, бреца се, бесни и издире се на свештенике по Олтару..
Има он времена за молитву у осами..када не мора да гледа лица обичних, бедних, иритирајућих мирјана..

На Литургији је он гола сила..

Али се зато можете причестити на Литургији чак и ако нисте Православни Хришћанин или сте некрштени, иако је то противно сваком канону и правилу, ако тако сила каже..

Ако је свештенику лош дан, може да одбије да вас исповеди..
Благослов није Ваше право, већ добра воља човека у мантији да дозволи да "му свакаква руља балави руку"..

И није братија из цркве једина која је сила..

У Србији можете шетати Престоницом иако сте пред законом ове земље ратни злочинац..
Можете да заноћите као гробарева праља, а да се пробудите као жена која се добро удала и у току једне куповине потрошите суму новца која је виша од годишњег буџета Србије предвиђеног за вртиће..
Можете, без психијатријског прегледа, да заседнете на чело Скупштине, у министарску фотеља или на чело државе и тероришете све оне који још увек мазохистички чекају да и Србија постане нормално место за живот..

Можете са лажном дипломом да постанете Министар, да купите Магистеријум или Докторат, да предајете на Универзитету или лечите људе са лажном дипломом окаченом на зид или да постанете Министар финансија са једва завршеном средњом школом..

Јер тако сила каже..

Али не можете задржати своју бебу уколико немате одговарајући папир..
Не можете се лечити ако немате пара..
Не можете живети вољени, јер је газда одлучио да му је вакцина против беснила скупа..
Не можете да нормално радите и зарадите, зато што живите у земљи која је полигон за бахате, будаласте Шеике и поремећене политичаре..
Не можете ни да оверите обичан папир или платите рачун у банци, а да вас не измалтретира нељубазна и безобразна шалтеруша..

Не можете ни живети као човек, јер су људи од немаштине, силикона, парада, ријалитија и серија, потпуно полудели, извитоперили се и престали бити људи..

Сила је ова наша Србија..
Срам нас било..





Saturday 11 April 2015

Фарисеј на ивици изгладњивања. .

Велики Пост је трајао седам недеља..као и увек..

Сутра ћу појести прво јаје још у цркви, одмах након Литургије, да не бих умрла гладна..

За моје скапавање од глади, директно је крив Владика који је у Нишу укинуо поноћну Литургију..

Код куће ће ме на столу чекати шоља јогурта и хладни нес са млеком..ко би дочекао припремање и отварање флаша..тачно бих скапала гладна..

Доручак ће подразумевати још јогурта, печену џигерицу и кобасице..и то на масти, наравно..

Током дана ћу прогутати барем десетак јаја (иначе кувана јаја не једем током године..ваљда све потребе задовољим у три Васкршња дана)..

И пиле на пекарском кромпиру, сир и што шта од прилога за ручак..

Торта је већ спремна..вероватно ћу је јести филовано..пре и после доручка, пре и после ручка и за вечеру..


Онда ћу три дана кукати да ми је мука, јер је број ензима у мом организму, задужен за варење мрсне хране, редукован током тих недеља неактивности..као и сваки пут..

И три дана ћу кукати како сам скотина Фарисејска..

И ништа нећу променити ни овога пута..

Како бих смела..
Па да скапам гладна.. :)

Ниш vs Београд..опет и опет..

Зубари..
Нико их не воли, логично је..
Али, без њих не можемо..нужно су зло..

Од своје деветнаесте године докторка Нада пази на моје зубе. С обзиром каква ми је генетика, да не беше ње, данас бих увелико била крезава..

Докторка Нада има ординацију на Славији. Важи за једног од два-три најбоља зубара у Престоници..
Заслужено, морала бих да додам..
Да бисте до ње стигли, морате се наоружати стрпљењем..заказује се данима, некада и недељама унапред..
Није то случајно..

Зашто све ово и причам..
После више од две године од када сам Нишлијка, ред је био да престанем да трчим до Белог Града за све живо, па сам одлучила да потражим зубара у Нишу..
Човека су препоручили као врсног стручњака, што је, на основу нашег првог дружења, изгледа и тачно..

Поправка зуба и бломба..4000 динара..
Моји зуби и очи немају цену..тиме се руководим целога живота..
Друго нешто је проблем у овој причи..
Код докторке Наде, цена истог посла је 1500 динара..

Да појасним..њена ординација је у петособном стану на елитној локацији у Престоници..
Закуп, као и порези у том крају су астрономски..
У ординацији су запослена још четири доктора и свако од њих има своју сестру асистента..
Сви су уредно пријављени..

Доктор у Нишу има ординацију у локалу од 20м2 у дебелој забити..једва сам га пронашла..
Ради сам..

Седим, размишљам, и мало тога ми је јасно..

Онда се сетим галерије у којој излажем своје мараме повремено..
Галерија се налази преко пута Политике, дакле у срцу главног града, на неких двадесетак квадрата..
Месечни закуп их кошта 250е..
За исту квадратуру у полупразној Првомајској, мене је газда лешио са 260е месечно..
Галерија о којој је реч је у склопу Еуро Центра, тако да се од цене закупа обавезно плаћа порез..
Мој газда таквих проблема није имао..

За десетак дана гостовања у Галерији, остваривала сам пазар у висини двомесечног пазара у Нишу, сваки пут..за котизацију од 3000 динара за тих десет дана..
Барем трећина муштерија су ми биле Нишлијке..које живе у Нишу..

Да, свакодневно ми Нишлије дају јаке аргументе зашто је зли Београд крив за све, а не они, овако радни, поштени и коректни..
И да, Београђани су апсолутно криви зато што Нишлије немају посла, живе тешко и ништа им не ваља..

Што се мене тиче, рачуница је проста..
Да бих поправила зуб у Белом Граду, потребно ми је 1500 динара плус око 2000 динара за аутобус..
И када купим себи највећу чоколаду у радњи, остаће ми кусур..
Ако одлучим да поправим два зуба, нећу се гурати на спавању код другара..глумићу буржуја и платићу хотел (а, да..и преноћиште у Престоници је јефтиније..ако баш не инсистирате да спавате у Хајату)..

Мени је ОК да тркнем до главног града када год ми дуне..таман да се видим са пријатељима и поједем сладолед у Бомбају..
И апсолутно ми је лепо да живим у Нишу..

Не видим само како то одговара Нишлијама, ако ја новац остављам београдским хотелима, ресторанима, Позоришту, зубару, апотекару, галерији..
Чак и свилу за своје мараме купујем у Београду, јер им је малопродајна цена нижа од великопродајне у Нишу..

А Нишлије могу како хоће..
Једино мени не могу да кукају..
Сматрам да су сами криви јер су дозволили ту бахатост и грамзивост..
Зато више не желим да слушам..
Одем до Нишаве, попијем нес у Гусару и срце ми је пуно када год се сетим да имам ту привилегију да живим у најлепшем граду у Србији..