Рим, вечни град као симбол пролазности људске амбиције..

Да, Рим је заиста нешто посебно..овакву архитектуру не можете видети нигде на свету..
Дух неких предивних древних времена вас чека иза сваког ћошка, свака од неколико стотина цркава овде је посебна прича и морате застати пред њом са поштовањем, ма које вере да сте..

Ја лично никада нисам била импресионирана археолошким остацима и хрпом изломљених каменчина којих је овај град препун..

Али сам зато тотално фасцинирана аквадуктима, на пример..замислите град који је још пре толико векова имао милион становника и проток од 1 000 000 литара воде..данас и Њујорк једва обезбеди половину те количине за своје становнике..а има их барем двадесет пута више..
Четири од једанаест (ако сам добро запамтила) су још увек у функцији..

Онда се у средњем веку појави лујка од пекара и прекине један да би баш на том месту направио себи гробницу..
Лудака поваздан, невезано за време.. 

Посебна привилегија је познавати жену која је најбоља дама гладијатор у граду..
Уживала сам у гладијаторским борбама и гледала њу како дисциплинује размажену амерску децу.. Можете ли замислити клинце у светлим тренеркама и плавокосе мамине принцезе како се ваљају по прашини, праве склекове, скачу и трче на команду..
Можете ли да замислите забезекнуте маме и тате који су у тих два сата схватили колико они заправо не познају своју децу..и у сред представе почели да вичу да хоће да је воде са собом у САД јер им се разиграна деца коју виде у арени допадају..

Гладијатори су ме водили и на једно посебно место на коме сам схватила зашто је Италија чувена по пицама..
Тако да могу рећи свима који су згрожени овим деликатесом који су јели у извиканим ресторанима за туристе..нису пице у Италији лоше, него нисте открили право место..

Сладолед да не помињем..али морате да познајете сењорину гладијатора да бисте пробали онај најбољи, сицилијански..

Но, све ове дивоте избледе једном када станете испред Фонтане ди Треви..
Тек тада схватите да ништа што можете замислити није довољно лепо..
Да стари Римљани ништа друго у историји нису направили, ова фонтана, заправо део фасаде, би била довољна да свако на овом свету пожели да дође у вечни град..
Она сама је довољна да оправда њихово место у историји..
Дах сам изгубила, чини ми се да нисам дисала тих око сат времена док сам седела испред ове красоте..
Из мисли су ме тргле овације..тик крај мене је дечко запросио своју драгану, а да ја то нисам приметила..
Да, толико је лепа..

Ватикан није баш неко место које би било на првој страници мог списка за обилазак..али, знала сам да ме тамо чека Она и ни за шта на свету не бих отишла из вечног града без да се сретнемо..
Ипак, нисам очекивала толику буру емоција..
Пијета..
Микеланђело је имао само 23 године када ју је створио.. Кажу да су његова потоња дела много боља, али, ако мене питате, од овога боље не може..

Стајала сам као одузета пред њеном лепотом, тугом, болом, надом..и плакала као дете..годинама нисам тако..
Сузе су ми се сливале низ лице, ни сама не знам како и зашто..али ми се чинило као да из мене испирају све туге и несреће таложене у мојој души од момента када сам се родила..и остављају ме чисту и огољену каква ваљда никада нисам била..

Одмах крај ње је огромна слика светог Петра..прате ме његове очи куда год да кренем и почињем да причам са њим..на сред цркве..као потпуно сумашетшаја..
Питам ја њега како је могуће да му прија ова пренакинђурена црква..њему, скромном рибару који је пошао за Господом бос, јео рибу и посветио живот сећању..зато што је веровао..
Гледа он мене замишљено и не зна шта да ми каже..не може он памет људима да да..његов посао је да утврди цркву..

Мада га сумњичим и за то да је нашао начин да у Ватикан уђем за цирка 3-4 минута, иако су редови километарски и људи чекају сатима..
Како се то десило, не знам..само сам се некако створила испред детектора метала..вероватно након што сам погрешно скренула код Албукеркија..луда жена која има више среће но памети..

А онда сам још једном отишла до Ње, исплакала се још малчице, овога пута због тога што је заробљена иза дебелог стакла јер је неки манијак маљем разбио њено мило лице..
Никада нећу раумети људе..

Након што сам се напила ледене изворске воде из фонтане лађе испред палате Медичијевих, могу вам рећи једну ствар..овај град је рај за птице и остале живујке..воде има свуда..
Посебно ми је фасцинантно да је трошак за сву ту потрошену воду у граду нула евра..сва потиче из извора које је неко мудро искористио..

Уз то, август је једини месец у години када у Риму нема превише туриста..скоро је неиздрживо врело..
Сем за мене..
Ја сам се шврћкала уоколо у подне и уживала у сунцу..коначно..

А, да, перверзно сам уживала и у статуи мени омраженог Цезара, као јасном симболу вредности људске моћи. Галеб зна зашто.

Може ли уопште боље од овога..

Свакој жени треба један Италијан..

Не шалим се..апсолутно свакој жени на овом свету треба (барем) један Италијан..

Они још увек знају да флертују, да насмеју, да дочекају широког осмеха и да на сред улице задивљено одмере жену и кажу..Ciao Bella..

Нема те жене, лепе или ружне, мршаве или дебеле, са кривим ногама, клемпавим ушима, прегажене животом, несрећне, остављене, поражене..која се неће осећати боље након сусрета са "својим" Италијаном..

Да не помињем пуну Италију Италијана..

И знате шта је невероватно..није важно да ли је он леп или не, млад или има преко 70..он је мушко, шармантан, елегантан и насмејан..

Када вам се смучи живот и помислите да вам је свега доста, дођите до Италије и откријте колико је живот леп..

Они напросто знају како..

А у пракси то изгледа овако..

Возим попреко од Фође на Јадранској обали ка Напуљу на Тиренској.. Италијанска села су прелепа и везе немају са селом како их ми видимо..то су мини варошице, лепе, елегантне, препуне цвећа и насмејаних људи..

Возим сулудо споро за италијанске услове (читај..поштујем дозвољену брзину)..

Обилази ме један од оних огромних камиона са приколицом и пар километара вози испред мене..

У једном моменту ми махне кроз прозор да станем..немам појма шта хоће, али ми је прва помисао да види да нешто није у реду са Пунтићем..

Убиће ме васпитање и стална потреба да све видим црно..

Из крстарице искаче витки, црнокоси момак од око 35 година..уфф..стварно је истина да су Италијани баш згодни и лепи..

Прилази Пунту са осмехом какав ретко виђате и на реклами и креће нешто да прича..стално понавља једну реч..никако да разазнам која је..

Срећом, сестра је мудро купила речник још у Бару..потурам му га да пронађе реч..

Видим да није баш супер бистар, али не можеш бити тако леп и паметан у исто време..не би било фер..

Fiducia..поверење..

Погледам га упитно, а он показује на себе, па на мене, па понавља реч уз осмех..позива ме код себе кући јер сам così bella..

Насмејем се у неверици..све ми је пало на памет..његових барем 15 година и минимум 15 цм мањка..мојих 15 кг вишка (хоће ли ми неко објаснити зашто би ми тако нешто прво пало на памет?), чињеница да се два дана нисам истуширала у жељи да осетим со што дуже на кожи (што је јако глупа идеја када возите попреко, без мора у близини у које можете да се бућнете на плус бесконачно), рашчупана коса, слепљена мајица..ма, да не набрајам..

Погледам га, а у његовим очима јасно видим да њему нешто тако глупо уопште не пада на памет..само осмех и поглед због кога схватам како се осећа Моника Белучи целог живота..

Тргнем се из мисли и одмахнем главом, мада осмех не могу да зауставим..много леп осећај, заиста..

Благо разочарење у очима, али потпуно џековски прихвата мој одговор, узима моју руку у своју и палцем нежно прелази преко мог длана..нисам тако нешто доживела од тинејџерских дана..и могу вам рећи да је то баш штета..

Настављам пут баш радосна..неколико километара даље налећем на сеоце из бајке ненормалног имена које не бих запамтила ни да 15 година живим у њему..

Крај пута мали бистро као из филма и без и трунке дилеме одлучујем да је време за паузу..

Место је одмор за душу и тело..пијем нестварно укусан сок од нара и кафу.. За другим столом (од три) седи чича од 75+ који неодољиво личи на Бранда који је много боље остарио од оригинала..

Узима своју КРИСТАЛНУ чашу са белим вином (замислите моје одушевљење открићем да, сем мене, још неко мисли да кристалним чашама није место у витрини него на столу) и премешта се за мој сто истовремено махнувши тројици вршњака који седе у хладовини преко пута..сматра да није у реду да дама седи сама за кафанским столом..

Сва тројица скачу истовремено и, носећи столице и потпуно игноришући камион који их замало није прегазио, долазе код нас бучни, насмејани и потпуно раздрагани чињеницом да могу да причају са неким кога не познају цео живот..

Шокирани су чињеницом да нисам ни Американка ни Аустралијанка а говорим енглески (Енглезе не узимају у обзир..они су "non grata")..

Све време се осећам као принцеза, тетошена и вољена..

Напуштам сеоце потпуно очајна што морам да пођем даље и истовремено очарана и радосна јер су ти дивни момци (да, момци..године су битне само дебилима) постали малени комадић мог живота..

Стижем у Напуљ, драгуљ удављен у смећу, што је ваљда судбина сваког великог лучког града на свету..

Паркирам Пунта уз море..паркинг је јавни, дакле бесплатан, али ми прилази човек који "наплаћује" паркирање..видим да му сви дају по неку кованицу..он је "чувар паркинга"..

Видевши таблице, процењује да сам странкиња и тражи ми 3 евра..не беше ми право, али не хтедох да компликујем себи живот..нека му..

Два сата сам цуњала луком фасцинирана невероватним контрастом између прескупих укотвљених јахти и огромне количине ђубрета на све стране..

Поведена очаравајућим звуком саксофона, прилазим јахти на којој је у току венчање..сви гости су у белом сем младе која је у пуфнасто белом..чак је и саксофониста у складу са дрес кодом..

Јахта је једна од највећих и најлуксузнијих и никако ми нису јасне три ствари..
Као прво, зашто званице женског пола на ногама имају штикле "дванаестице" па се саплићу и котрљају по палуби када год неки несташни талас заљуља јахту..

Сем тога, зашто би, за име света, укотвили јахту и венчавали се тачно насупрот огромном контејнеру из кога се шири несносан смрад..толико страшан да нисам могла да останем дуже и да уживам у заправо лепом призору..

И коначно, зашто су мачке, које се хране храном из тог контејнера, тако мршаве и панично беже од људи..за разлику од мицонија које се лењо развлаче по Барију и уживају у благодетима живота, умиљавајући се свакоме ко пожели да их помази..

Враћам се ка Пунту збуњена контрастима овог необичног града, намерна да пођем ка центру (предалеко је за шетњу, а и не можете лако ући у град..ограђен је високом металном оградом која га фактички одваја од луке)..

Крај кола ме сачекује Италијан коме дадох пар евра за "паркинг"..уз осмех ме пита одакле сам и оно обавезно..имам ли мужа..

Осим уколико немате жељу да се петљате са Италијанима, одговор на друго питање мора бити..ДА..

Зачуђен је и не разуме како је могао La bella signora да пусти саму..

Deve lavorare (мудро је знати помало италијански)..

Аха, јасно му је, мада се види да не разуме тог тамо човека коме је важније да ради него да буде уз la sua signora..

Одмери ме, очито задивљен оним што види, и каже..È un vero peccato (каква штета)..каже да би ми радо понудио преноћиште да нисам удата..

Питам га да ли ми је зато наплатио бесплатан паркинг..

Поново оно дивљење..È bello e intelligente (и лепа и паметна)..

Каже ми да је паркинг бесплатан али се он потрудио да Пунто буде безбедан..

Мој домаћин у Риму је Наполитанац..потврдио је да ми је одлука била мудра..Напуљ је леп, али незгодан град..умеју тамо да нестану људи и ствари..да аутомобиле не помињемо..

Какогод, каже ми лик да понуда остаје уколико се решим stupido који ме је пустио саму..и поново дођем у његов град..

Ја нисам лепа жена..имам вишак килограма и година..и већ одавно сам огуглала на став људи у Србији да сам чудна јер не живим у складу са општим уверењем да свако ко напуни 40 треба да се скуца пред ТВ и да лагано чека да умре..јер "свет припада младима"..

Хвала Италијанима што постоје..и што су умели да покажу да сам у праву..

Нажалост, показали су и колико смо ми ограничени и оптерећени небитним стварима..

А једино је потребно смејати се и живети живот..

Viva l'Italia!

Бари..Закључана светиња

Да не буде да су Срби најгори побринули су се браћа Монтенигери..
Бог им дао море, људи им нису одузели, али опет џаба..никако нису успели да се изборе за трајект до Барија, па су ускочили Рвати..и, као и увек, мајсторски обављају посао..
Трајект је пристојан, морнари љубазни, све како треба..

Сем нас пар залуталих, трајект је био крцат младим Швабованима на пропутовању јужном Европом и Италијанима..насмејани су, расположени, распевани..као на филму..
Гомила парова од 40+, држе се за руке, гледају заљубљено као да су се јуче срели..нисам могла да зауставим сузе и смех..у исто време..

Каснили смо, али у Бари не можете закаснити..увек се стиже таман на време..
Прошетала сам се градом и остала фасцинирана гомилом људи који опуштено проводе вече на кеју..седе на зидићу уз море или донесу своје столице на расклапање..сви су ту, породице, пријатељи, деца, старци, заљубљени, сами, венчани..али су ту, без телефона у рукама и са тим бучним смехом који очарава..

Није важно да ли се задржите на кеју или зађете међу зидине старог града..свуда је исто..људи су увече на улици, разговарају..
Сећам се да су тако моји деда и нана проводили вечери са својим комшијама..док су и нама људи били важнији од ТВ и нета..

Још увек очарана тим призорима, устала сам у 5.30 ујутру..нисам могла да дочекам да отрчим до светог Николе..
Годинама чезнем да дођем у Бари и да се сретнемо, онако лично..
Сећам се тих маштарија још из времена санкција..неко ми је тада рекао да би превоз аутомобила и двоје људи коштало тада недостижник 350 марака..

Сада је то пуно мање, а укључено је и купање у Бару..има тамо пуно плажа, чисто да напоменем..

Јутро је..на улици је јако мало људи и некако је било природно за мене да у сред римокатоличог града налетим на православну монахињу..
Дошла је из Грузије да се помоли светитељу..
Она ми је и рекла да се, одмах после Мисе, у базилици служи православна Литургија..
Један до другог су православни и римокатолички олтар..па свако заузме свој термин, прекрсти се на свој начин и моли се по својој души..
А свети Никола ваљда не зна шта га је снашло са лудацима који се људима зову..

Знам како су на мене деловали Аја Софија или Острог, на пример..као и многе друге светиње које сам имала част да посетим..за очекивати је било да останем громом ошинута пред оним који је владичанску част био спреман да жртвује зарад православља и вратио жезло, без и трунке задршке, након што је бесомучног Арија клепио преко носа на сред Сабора..јер је веровао..
Не волим га само зато што знам да ме чува овако блесаву на путовањима, већ и зато што је био дрчан и спреман да истера своје када је био сигуран да је у праву..без обзира на цену..

А онда сам га пронашла закључаног у подруму..
Крипта није загушљива, хладе је, али је заправо гроб за живог светитеља..
Светац је зазидан у мермер, склоњен далеко од људи који му се моле..две решетке су биле потребне да се закатанчи симбол слободе мисли и вере..
Стегло ме је у срцу и нека туга ме сколала..једва сам дисала..као ономад у Котору када су ми рекли да је глава светог Трифуна закатанчена у црквеном подруму и недоступна људима који га воле..
Није то фер..
А опет, да није тако хтео, не би био овде већ би крај светог Василија под Острогом соколове вијао..
Или би са Немањићима уживао у лепотама Студенице..
Или..
Не знам..прегорела ме жеља да се сретнемо и срце ми је остало празно, саплетено о челичне шипке..
Помолих се, запалих једну од оних малих миришљавих свећица у металу и без речи се попех у цркву..ни Литургију нисам сачекала..
Само сам кренула на пут даље..боље је тако..
Срећом, овај невероватан народ ме је препородио и мало ублажио горчину разочарења..

Све пишем са закашњењем јер немам жељу да куцкам док се ствари дешавају, а ја се смејем и смејем..као да задње недеље мог живота нису биле испуњене великом тугом..
Милена душо, толико сам мислила на тебе док хођах земљом насмејаних људи..никада ми поверовала не би..

П.С. Имам и фотографије, али су ми све батерије на издисају..бојим се да ће текстови и сличице овога пута да се сепаратишу.. 
Ова земља је ионако толико лепа да је ништа не може описати.. 

Када женски идиот, ничим изазван, улети на мушку нудистичку плажу..

Већ годинама, када год свратим у Улцињ, никада не промашим такозвану Женску плажу..
Може да мисли и каже шта год ко хоће, али Муслиманке генерално умеју да уреде свој живот тако да у њему уживају..

И док њихове "еманциповане и ослобођене" истополнице урлају на вриштеће потомке и трпе гунђања оних за које су стварно у неком моменту живота помислиле да је "тако савршен", даме са истока своју децу оставе дадиљама или мужевима..стварно не знам како реше то питање..и дане проводе на плажи која је чиста, сређена, са услужном масажом, лековитим блатом и извором лековите воде која се улива директно у море, потпуно препуштене одмору и релаксацији..

И после свих тих година, никада нисам помислила да би и мушки могли да имају своју плажу..
Једино што ми је било важно на путу ка Бару је да се заглавим у неку од увала заклоњених боровима и тишином, у залудној нади да још једном осетим чаробни уздах Макарске за којим годинама чезнем..

Ничим изазвана, паркирала сам се на први "подивљали" паркинг завучен у камењар и хладовину..
Нисам била једина која се ту зауставила, али је одговор на моје питање како да се спустим до воде био разнолик..

- No, I pichuring..
- Я не знаю, я просто фотографирую эту красоту..
- I have no clue, just taking a photo..
- Грмффф.. (у слободном преводу са македонског, а у складу са изнервираном госпођином фацом, то би вероватно значило..Појма, БрЕ, немам, пола сата се ломим по камењару и још увек нисам провалила)..
- Ма, немам појма, ј... (није никаква мудрост разликовати Србина од Црногорца..само обрати пажњу да ли помиње мајку или оца у оваквим моментима)..

На ивици да одустанем или да се бацим са стене директно у море, крајичком ока спазих момка са пешкирчетом преко рамена, како сигурним корацима граби ка доле..

Тај је. Препознах домороца без грешке..дакле, некога ко зна како да доспем до толико жељене посољене воде без које би нам живот био кудикамо сиромашнији..

Нико се није потрудио око естетике када је клепао камено степениште, али то није ни важно..битно је да по њему козе не ломе ноге, па се сјурих наниже у складу са својим бангавим начином хода..

ВОДА!!! МОРЕ!!! У трену сам бацила пешкир на ситни шљунак, свукла мајицу и бермуде и улетела у море са истом радошћу и ентузијазмом какав ме не напушта од како ме је човек-који-ме-је-направио бацио у море први пут у животу и рекао..пливај..

Имала сам непуне четири године и, ако у мојим мислима постоји најстарије сећање, то би био баш тај моменат..сећам се да сам прогутала воду која ми је опекла непце, осетила сам да ме јака мушка рука вуче за купаћи, удахнула спасоносни ваздух..и замахала рукама чим сам се поново нашла у води..
Тај моменат је одредио моју животну, скоро патолошку љубав према мору и води уопште, а ако буде наде за тог човека да се спасе вечите ватре, то ће бити заслуга тог момента који је пробудио безграничну љубав у души једног детета..

Све је то у трену пролетело кроз моју главу, као и сваке године када се први пут у сезони загрлимо море и ја..
А онда сам, схвативши да сам се довољно удаљила од обале, почела да вриштим и раздрагано пљескам рукама по води, неспособна да сву ту радост избацим из себе на сталоженији начин..
Давно још сам схватила да радост ипак одложим до пристојне удаљености од плаже, јер људи умеју необично да реагују када виде некога да маше рукама и вришти у мору..изненађујућа је та потреба људи да стално воде рачуна о томе шта други раде..

Мада, можда је требало да овога пута ја мало обратим пажњу на људе око себе.. Да јесам, на време бих приметила да су на плажи стационирани само мушкарци, да сам заправо једино женско ту и..једина у купаћем костиму..

Прва реакција ми је била..јао, види "педербал"..и таман сам се увлачила у "Саманта мод", пишући сценарио за само моју Секс и Град епизоду, када сам схватила да ме момци, правилно распоређени дуж обале, у складу са својом природом у комбинацији са мало физиологије, здушно "поздрављају"..

Не знам шта бих одговорила да ме је неко икада питао шта бих радила у таквој ситуацији, али свакако не бих помислила да би ми прва мисао била..човече, нисам ни сањала да могу бити тако чудних облика..

Мислим, глупа помисао..ни људска тела уопште не личе на ону скицу раширених руку и ногу коју су послали у свемир..зашто би делови људског тела личила на илустрације из књига анатомије..
Звучи разумно, заиста, ако прихватимо да сам професионално деформисани ветеринар који све гледа кроз науку..
Ипак, стварно мислим да бих, као (полу)нормално женско, требала да имам неку романтичнију или већ какву другу мисао у складу са таквим призором..

Какогод, изгледало ми је да њима није непријатно и да им не сметам..а мени се није шетало док ми се купаћински цеди низ ноге на путу до Пунта, па сам лепо села на пешкир, ставила наочаре за сунце и мало била радознала без опасности да провале где ми лута поглед..

У ствари је било занимљиво. Нико није ни помишљао да наруши мир и тишину борова и лагани шум таласа.. 
Да није било "добродошлице" на коју су очито били поносни, чим ни један није покушао ни да је закамуфлира, стварно бих пала у бедак..мислим, једино женско на плажи, а као да сам невидљива..

Нисам хтела да момцима (свих годишта и фела) кварим опуштену атмосферу, па сам покупила пинтле чим сам се просушила..и пошла да нађем неку мање приватну плажу..

Чим сам замакла за прво дрво, чуо се први пљусак, а онда се наставио у таласима..
Са врха степеништа сам видела масу глава како извирују изнад површине мора..
Па, цуро, чак и када правиш срања, правиш их у велком стилу..
И очито још увек ниси постала невидљива..
А тек ми је први дан одмора..


П.С. Фотографија је са прошлогодишњег летовања у Грчкој..али се некако уклапала

Зашто моје очи не виде док сам у Србији?

Задњих једанаест дана сам радила по 12 до 15 сати на дан..и одрадила посао за који ми обично треба скоро месец дана..

Задњи текст сам послала у 3.00 ујутру, у 8.00 устала, истуширала се, попила кафу и у 9.30 смо Пунто и ја кренули на југ..

Првих 400 км сам певала, скакутала по седишту радосна и раздрагана..биће ово пуно дана без посла..

Да појасним..мој одмор обично подразумева 3 до 5 дана у цугу, а и тада вечито проверавам комп јер увек нешто искрсне..

Сада сам се искључила, клијенти знају да сам на одмору и нема звања..
Не знам зашто и раније нисам урадила овако нешто..одрадила посао унапред и на одмору се одмарала..
Чак ме је један Амер частио за срећан пут..каже да поједем сладолед на његов рачун..нећу да размишљам о томе да у Србији има људи који за тај "сладолед" раде више од две недеље..
На одмору сам и одмарам..од свега..

Него, да се вратим на тему..
Прошле године сам скоро три недеље живела у Грчкој..да, живела..јер сам преподне радила, а послеподне се купала..као неко ко живи тамо..
На путу назад, док сам чекала да возач пре мене заврши формалности са македонским цариником, зазвонио је телефон. Војкан. Није било разлога да се јавим када ме је 20 метара делило од мајчице Србије..
Стала сам убрзо након прелаза да га позовем и потпуно се заледила од погледа на екран..нисам могла да видим шта пише..слова су се мутила, и ни уз најкрајњи напор нисам могла да прочитам ни реч..

Очни лекар је, после зверки, био први човек кога сам видела чим сам се вратила у Ниш..добила сам два пара наочара..за комп и за сваки дан..и годину дана базам уоколо поваздан мењајући наочаре као оне поманитале бабе по амерским ситкомима..

Доца је рекао да се навикнем на то да су године и посао којим се бавим узели данак и да до краја живота морам да носим наочаре..
Нисам се још увек навикла, али сам се помирила са судбином..

Но, да наставим..после првих 400 км радости што бегам из овог града, државе, суморних људи, поремећених вредности..да не набрајам..стигао ме је умор..
Правила сам све чешће паузе, једва скупивши концентрацију да превалим и тих 150 км..

Сећам се само три ствари из тих задњих сати..минута..калеидоскопа времена..ко зна..
Прво, да ми је возач из супротне траке сигнализирао дугим светлима и да сам се насмејала чињеници да то није специјалитет само Срба..пандури, стационирани 200 метара даље нису могли да верују да милим 50 км/сат на отвореном путу на коме нема никога другог..

Сећам се и да сам, ушавши у град, стала на црвено и да ме је из потпуне замрлости тргла бесна труба возача иза..да, да, није баш да смо ми Срби толико уникатни..

Сећам се и да сам, затварајући врата Пунта, помислила да је боље да одем да се истуширам, данем душом, па онда вратим да повадим ствари из гепека. То се није догодило. Испречио се кревет и очито ни до купатила нисам стигла. Пробудила сам се пуних десет сати касније, потпуно обучена, смрдљива и прашњава од пута, са укусом блата у устима..

Схвативши да немам млека за нес, сишла сам до радње, још увек рашчупана и крмељива и, гребући и цвилећи пред вратима (могла бих да кажем да је реч о мом драматичном начину изражавања, али продавачица зна болну истину), измолила млеко 15 минута пре почетка радног времена..

Сркућучи несицу хладну као свекрвина душа, потражила сам поруку.. у магновењу се сећам да сам у неко доба чула пиштање, али се не сећам када и како..
Војканова порука..јавио се власник маце коју смо пронашли повређену испод прозора спаваће собе, одвели је код вета и чували два дана да се опорави..
Испала је са терасе сирота, а дечко ју је тражио по башти све то време..није јој првина да се разлети..на жалост..

Насмејана због лепе вести, наставила сам да сркућем кафу, размишљајући да ли да се вратим у кревет да дремнем још мало..а онда ми је, као у филму са оним бесним ефектима, синуло да је нешто чудно, али никако да укапирам шта..

Дохватила сам телефон и поново прочитала поруку..и још једном..и у тренутку схватила да су слова на дисплеју потпуно и кристално јасна и да ја на носу немам наочаре..

Бојим се да питање које следи није за офталмолога већ за специјалисту из психијатрије..
Шта се то дешава БрЕ???????????