Свакој жени треба један Италијан..

Не шалим се..апсолутно свакој жени на овом свету треба (барем) један Италијан..

Они још увек знају да флертују, да насмеју, да дочекају широког осмеха и да на сред улице задивљено одмере жену и кажу..Ciao Bella..

Нема те жене, лепе или ружне, мршаве или дебеле, са кривим ногама, клемпавим ушима, прегажене животом, несрећне, остављене, поражене..која се неће осећати боље након сусрета са "својим" Италијаном..

Да не помињем пуну Италију Италијана..

И знате шта је невероватно..није важно да ли је он леп или не, млад или има преко 70..он је мушко, шармантан, елегантан и насмејан..

Када вам се смучи живот и помислите да вам је свега доста, дођите до Италије и откријте колико је живот леп..

Они напросто знају како..

А у пракси то изгледа овако..

Возим попреко од Фође на Јадранској обали ка Напуљу на Тиренској.. Италијанска села су прелепа и везе немају са селом како их ми видимо..то су мини варошице, лепе, елегантне, препуне цвећа и насмејаних људи..

Возим сулудо споро за италијанске услове (читај..поштујем дозвољену брзину)..

Обилази ме један од оних огромних камиона са приколицом и пар километара вози испред мене..

У једном моменту ми махне кроз прозор да станем..немам појма шта хоће, али ми је прва помисао да види да нешто није у реду са Пунтићем..

Убиће ме васпитање и стална потреба да све видим црно..

Из крстарице искаче витки, црнокоси момак од око 35 година..уфф..стварно је истина да су Италијани баш згодни и лепи..

Прилази Пунту са осмехом какав ретко виђате и на реклами и креће нешто да прича..стално понавља једну реч..никако да разазнам која је..

Срећом, сестра је мудро купила речник још у Бару..потурам му га да пронађе реч..

Видим да није баш супер бистар, али не можеш бити тако леп и паметан у исто време..не би било фер..

Fiducia..поверење..

Погледам га упитно, а он показује на себе, па на мене, па понавља реч уз осмех..позива ме код себе кући јер сам così bella..

Насмејем се у неверици..све ми је пало на памет..његових барем 15 година и минимум 15 цм мањка..мојих 15 кг вишка (хоће ли ми неко објаснити зашто би ми тако нешто прво пало на памет?), чињеница да се два дана нисам истуширала у жељи да осетим со што дуже на кожи (што је јако глупа идеја када возите попреко, без мора у близини у које можете да се бућнете на плус бесконачно), рашчупана коса, слепљена мајица..ма, да не набрајам..

Погледам га, а у његовим очима јасно видим да њему нешто тако глупо уопште не пада на памет..само осмех и поглед због кога схватам како се осећа Моника Белучи целог живота..

Тргнем се из мисли и одмахнем главом, мада осмех не могу да зауставим..много леп осећај, заиста..

Благо разочарење у очима, али потпуно џековски прихвата мој одговор, узима моју руку у своју и палцем нежно прелази преко мог длана..нисам тако нешто доживела од тинејџерских дана..и могу вам рећи да је то баш штета..

Настављам пут баш радосна..неколико километара даље налећем на сеоце из бајке ненормалног имена које не бих запамтила ни да 15 година живим у њему..

Крај пута мали бистро као из филма и без и трунке дилеме одлучујем да је време за паузу..

Место је одмор за душу и тело..пијем нестварно укусан сок од нара и кафу.. За другим столом (од три) седи чича од 75+ који неодољиво личи на Бранда који је много боље остарио од оригинала..

Узима своју КРИСТАЛНУ чашу са белим вином (замислите моје одушевљење открићем да, сем мене, још неко мисли да кристалним чашама није место у витрини него на столу) и премешта се за мој сто истовремено махнувши тројици вршњака који седе у хладовини преко пута..сматра да није у реду да дама седи сама за кафанским столом..

Сва тројица скачу истовремено и, носећи столице и потпуно игноришући камион који их замало није прегазио, долазе код нас бучни, насмејани и потпуно раздрагани чињеницом да могу да причају са неким кога не познају цео живот..

Шокирани су чињеницом да нисам ни Американка ни Аустралијанка а говорим енглески (Енглезе не узимају у обзир..они су "non grata")..

Све време се осећам као принцеза, тетошена и вољена..

Напуштам сеоце потпуно очајна што морам да пођем даље и истовремено очарана и радосна јер су ти дивни момци (да, момци..године су битне само дебилима) постали малени комадић мог живота..

Стижем у Напуљ, драгуљ удављен у смећу, што је ваљда судбина сваког великог лучког града на свету..

Паркирам Пунта уз море..паркинг је јавни, дакле бесплатан, али ми прилази човек који "наплаћује" паркирање..видим да му сви дају по неку кованицу..он је "чувар паркинга"..

Видевши таблице, процењује да сам странкиња и тражи ми 3 евра..не беше ми право, али не хтедох да компликујем себи живот..нека му..

Два сата сам цуњала луком фасцинирана невероватним контрастом између прескупих укотвљених јахти и огромне количине ђубрета на све стране..

Поведена очаравајућим звуком саксофона, прилазим јахти на којој је у току венчање..сви гости су у белом сем младе која је у пуфнасто белом..чак је и саксофониста у складу са дрес кодом..

Јахта је једна од највећих и најлуксузнијих и никако ми нису јасне три ствари..
Као прво, зашто званице женског пола на ногама имају штикле "дванаестице" па се саплићу и котрљају по палуби када год неки несташни талас заљуља јахту..

Сем тога, зашто би, за име света, укотвили јахту и венчавали се тачно насупрот огромном контејнеру из кога се шири несносан смрад..толико страшан да нисам могла да останем дуже и да уживам у заправо лепом призору..

И коначно, зашто су мачке, које се хране храном из тог контејнера, тако мршаве и панично беже од људи..за разлику од мицонија које се лењо развлаче по Барију и уживају у благодетима живота, умиљавајући се свакоме ко пожели да их помази..

Враћам се ка Пунту збуњена контрастима овог необичног града, намерна да пођем ка центру (предалеко је за шетњу, а и не можете лако ући у град..ограђен је високом металном оградом која га фактички одваја од луке)..

Крај кола ме сачекује Италијан коме дадох пар евра за "паркинг"..уз осмех ме пита одакле сам и оно обавезно..имам ли мужа..

Осим уколико немате жељу да се петљате са Италијанима, одговор на друго питање мора бити..ДА..

Зачуђен је и не разуме како је могао La bella signora да пусти саму..

Deve lavorare (мудро је знати помало италијански)..

Аха, јасно му је, мада се види да не разуме тог тамо човека коме је важније да ради него да буде уз la sua signora..

Одмери ме, очито задивљен оним што види, и каже..È un vero peccato (каква штета)..каже да би ми радо понудио преноћиште да нисам удата..

Питам га да ли ми је зато наплатио бесплатан паркинг..

Поново оно дивљење..È bello e intelligente (и лепа и паметна)..

Каже ми да је паркинг бесплатан али се он потрудио да Пунто буде безбедан..

Мој домаћин у Риму је Наполитанац..потврдио је да ми је одлука била мудра..Напуљ је леп, али незгодан град..умеју тамо да нестану људи и ствари..да аутомобиле не помињемо..

Какогод, каже ми лик да понуда остаје уколико се решим stupido који ме је пустио саму..и поново дођем у његов град..

Ја нисам лепа жена..имам вишак килограма и година..и већ одавно сам огуглала на став људи у Србији да сам чудна јер не живим у складу са општим уверењем да свако ко напуни 40 треба да се скуца пред ТВ и да лагано чека да умре..јер "свет припада младима"..

Хвала Италијанима што постоје..и што су умели да покажу да сам у праву..

Нажалост, показали су и колико смо ми ограничени и оптерећени небитним стварима..

А једино је потребно смејати се и живети живот..

Viva l'Italia!