Зашто моје очи не виде док сам у Србији?

Задњих једанаест дана сам радила по 12 до 15 сати на дан..и одрадила посао за који ми обично треба скоро месец дана..

Задњи текст сам послала у 3.00 ујутру, у 8.00 устала, истуширала се, попила кафу и у 9.30 смо Пунто и ја кренули на југ..

Првих 400 км сам певала, скакутала по седишту радосна и раздрагана..биће ово пуно дана без посла..

Да појасним..мој одмор обично подразумева 3 до 5 дана у цугу, а и тада вечито проверавам комп јер увек нешто искрсне..

Сада сам се искључила, клијенти знају да сам на одмору и нема звања..
Не знам зашто и раније нисам урадила овако нешто..одрадила посао унапред и на одмору се одмарала..
Чак ме је један Амер частио за срећан пут..каже да поједем сладолед на његов рачун..нећу да размишљам о томе да у Србији има људи који за тај "сладолед" раде више од две недеље..
На одмору сам и одмарам..од свега..

Него, да се вратим на тему..
Прошле године сам скоро три недеље живела у Грчкој..да, живела..јер сам преподне радила, а послеподне се купала..као неко ко живи тамо..
На путу назад, док сам чекала да возач пре мене заврши формалности са македонским цариником, зазвонио је телефон. Војкан. Није било разлога да се јавим када ме је 20 метара делило од мајчице Србије..
Стала сам убрзо након прелаза да га позовем и потпуно се заледила од погледа на екран..нисам могла да видим шта пише..слова су се мутила, и ни уз најкрајњи напор нисам могла да прочитам ни реч..

Очни лекар је, после зверки, био први човек кога сам видела чим сам се вратила у Ниш..добила сам два пара наочара..за комп и за сваки дан..и годину дана базам уоколо поваздан мењајући наочаре као оне поманитале бабе по амерским ситкомима..

Доца је рекао да се навикнем на то да су године и посао којим се бавим узели данак и да до краја живота морам да носим наочаре..
Нисам се још увек навикла, али сам се помирила са судбином..

Но, да наставим..после првих 400 км радости што бегам из овог града, државе, суморних људи, поремећених вредности..да не набрајам..стигао ме је умор..
Правила сам све чешће паузе, једва скупивши концентрацију да превалим и тих 150 км..

Сећам се само три ствари из тих задњих сати..минута..калеидоскопа времена..ко зна..
Прво, да ми је возач из супротне траке сигнализирао дугим светлима и да сам се насмејала чињеници да то није специјалитет само Срба..пандури, стационирани 200 метара даље нису могли да верују да милим 50 км/сат на отвореном путу на коме нема никога другог..

Сећам се и да сам, ушавши у град, стала на црвено и да ме је из потпуне замрлости тргла бесна труба возача иза..да, да, није баш да смо ми Срби толико уникатни..

Сећам се и да сам, затварајући врата Пунта, помислила да је боље да одем да се истуширам, данем душом, па онда вратим да повадим ствари из гепека. То се није догодило. Испречио се кревет и очито ни до купатила нисам стигла. Пробудила сам се пуних десет сати касније, потпуно обучена, смрдљива и прашњава од пута, са укусом блата у устима..

Схвативши да немам млека за нес, сишла сам до радње, још увек рашчупана и крмељива и, гребући и цвилећи пред вратима (могла бих да кажем да је реч о мом драматичном начину изражавања, али продавачица зна болну истину), измолила млеко 15 минута пре почетка радног времена..

Сркућучи несицу хладну као свекрвина душа, потражила сам поруку.. у магновењу се сећам да сам у неко доба чула пиштање, али се не сећам када и како..
Војканова порука..јавио се власник маце коју смо пронашли повређену испод прозора спаваће собе, одвели је код вета и чували два дана да се опорави..
Испала је са терасе сирота, а дечко ју је тражио по башти све то време..није јој првина да се разлети..на жалост..

Насмејана због лепе вести, наставила сам да сркућем кафу, размишљајући да ли да се вратим у кревет да дремнем још мало..а онда ми је, као у филму са оним бесним ефектима, синуло да је нешто чудно, али никако да укапирам шта..

Дохватила сам телефон и поново прочитала поруку..и још једном..и у тренутку схватила да су слова на дисплеју потпуно и кристално јасна и да ја на носу немам наочаре..

Бојим се да питање које следи није за офталмолога већ за специјалисту из психијатрије..
Шта се то дешава БрЕ???????????