Рим, вечни град као симбол пролазности људске амбиције..

Да, Рим је заиста нешто посебно..овакву архитектуру не можете видети нигде на свету..
Дух неких предивних древних времена вас чека иза сваког ћошка, свака од неколико стотина цркава овде је посебна прича и морате застати пред њом са поштовањем, ма које вере да сте..

Ја лично никада нисам била импресионирана археолошким остацима и хрпом изломљених каменчина којих је овај град препун..

Али сам зато тотално фасцинирана аквадуктима, на пример..замислите град који је још пре толико векова имао милион становника и проток од 1 000 000 литара воде..данас и Њујорк једва обезбеди половину те количине за своје становнике..а има их барем двадесет пута више..
Четири од једанаест (ако сам добро запамтила) су још увек у функцији..

Онда се у средњем веку појави лујка од пекара и прекине један да би баш на том месту направио себи гробницу..
Лудака поваздан, невезано за време.. 

Посебна привилегија је познавати жену која је најбоља дама гладијатор у граду..
Уживала сам у гладијаторским борбама и гледала њу како дисциплинује размажену амерску децу.. Можете ли замислити клинце у светлим тренеркама и плавокосе мамине принцезе како се ваљају по прашини, праве склекове, скачу и трче на команду..
Можете ли да замислите забезекнуте маме и тате који су у тих два сата схватили колико они заправо не познају своју децу..и у сред представе почели да вичу да хоће да је воде са собом у САД јер им се разиграна деца коју виде у арени допадају..

Гладијатори су ме водили и на једно посебно место на коме сам схватила зашто је Италија чувена по пицама..
Тако да могу рећи свима који су згрожени овим деликатесом који су јели у извиканим ресторанима за туристе..нису пице у Италији лоше, него нисте открили право место..

Сладолед да не помињем..али морате да познајете сењорину гладијатора да бисте пробали онај најбољи, сицилијански..

Но, све ове дивоте избледе једном када станете испред Фонтане ди Треви..
Тек тада схватите да ништа што можете замислити није довољно лепо..
Да стари Римљани ништа друго у историји нису направили, ова фонтана, заправо део фасаде, би била довољна да свако на овом свету пожели да дође у вечни град..
Она сама је довољна да оправда њихово место у историји..
Дах сам изгубила, чини ми се да нисам дисала тих око сат времена док сам седела испред ове красоте..
Из мисли су ме тргле овације..тик крај мене је дечко запросио своју драгану, а да ја то нисам приметила..
Да, толико је лепа..

Ватикан није баш неко место које би било на првој страници мог списка за обилазак..али, знала сам да ме тамо чека Она и ни за шта на свету не бих отишла из вечног града без да се сретнемо..
Ипак, нисам очекивала толику буру емоција..
Пијета..
Микеланђело је имао само 23 године када ју је створио.. Кажу да су његова потоња дела много боља, али, ако мене питате, од овога боље не може..

Стајала сам као одузета пред њеном лепотом, тугом, болом, надом..и плакала као дете..годинама нисам тако..
Сузе су ми се сливале низ лице, ни сама не знам како и зашто..али ми се чинило као да из мене испирају све туге и несреће таложене у мојој души од момента када сам се родила..и остављају ме чисту и огољену каква ваљда никада нисам била..

Одмах крај ње је огромна слика светог Петра..прате ме његове очи куда год да кренем и почињем да причам са њим..на сред цркве..као потпуно сумашетшаја..
Питам ја њега како је могуће да му прија ова пренакинђурена црква..њему, скромном рибару који је пошао за Господом бос, јео рибу и посветио живот сећању..зато што је веровао..
Гледа он мене замишљено и не зна шта да ми каже..не може он памет људима да да..његов посао је да утврди цркву..

Мада га сумњичим и за то да је нашао начин да у Ватикан уђем за цирка 3-4 минута, иако су редови километарски и људи чекају сатима..
Како се то десило, не знам..само сам се некако створила испред детектора метала..вероватно након што сам погрешно скренула код Албукеркија..луда жена која има више среће но памети..

А онда сам још једном отишла до Ње, исплакала се још малчице, овога пута због тога што је заробљена иза дебелог стакла јер је неки манијак маљем разбио њено мило лице..
Никада нећу раумети људе..

Након што сам се напила ледене изворске воде из фонтане лађе испред палате Медичијевих, могу вам рећи једну ствар..овај град је рај за птице и остале живујке..воде има свуда..
Посебно ми је фасцинантно да је трошак за сву ту потрошену воду у граду нула евра..сва потиче из извора које је неко мудро искористио..

Уз то, август је једини месец у години када у Риму нема превише туриста..скоро је неиздрживо врело..
Сем за мене..
Ја сам се шврћкала уоколо у подне и уживала у сунцу..коначно..

А, да, перверзно сам уживала и у статуи мени омраженог Цезара, као јасном симболу вредности људске моћи. Галеб зна зашто.

Може ли уопште боље од овога..