Нисам могла да га волим

Све је мирисало на љубав из руских романа, пуну патине и раскоши, оивичене цветовима трешње и мирисом борових иглица.

Био је леп и згодан, обдарен тим посебним, исконским шармом који краси отресите козачке атамане и тамнопуте шпанске љубавнике.

Мирисао је на росу и смирну, широког осмеха који је просто озрачивао све оне крај којих је пролазио и сигурног корака некога ко је свестан да је посебан и јединствен, али и потпуно равнодушан на ту чињеницу.

А изабрао је баш мене, затурену у сопственим, другим људима недокучивим, сновима и уплетену у тајанствене нити и мени самој непознате чежње.

Заправо сам била само једна у гомили сличних девојака обучених у широке врећасте сукње до глежњева и лоше упарене, превелике мушке мајице, биране тако да и на први поглед искажу сав наш презир према истицању ичег женственог и лепог. 

Као по невидљивој команди, вукле смо се лепом, уређеном црквеном портом, зарозане, згужване и безбојне, потпуно несвесне парадокса да смо ми једине које нарушавају склад и елеганцију древног манастира.

Када сам га питала зашто је баш мене изабрао, рекао ми је да моју посебност не могу анулирати ни ружна одећа, нити невешт покушај стапања са гомилом.

Шетали смо се путем ка горњем манастиру удишући ваздух испуњен ароматичним дахом дивљих љубичица, све до видиковца са кога је пуцао поглед ка Даниловграду са једне, Никшићу са друге стране и планинама испред нас, иза којих смо наслућивали морске таласе и обрисе окошталих стабала маслина.

Клечао је испред мене и сатима ми певао најлепше љубавне песме икада испеване, закриљујући ме својим баршунастим тенором у чијим сам се дубинама губила и проналазила изнова, са сваким новим стихом.

Сатима смо причали и кикотали се као деца, несвесни времена и простора у коме обитавамо.

Због њега ми и дан данас засузе очи када чујем Αγνή Παρθένε и Харисову “Остарићу, нећу знати“, а из душе се исцеди дубок уздах када загазим међу висибабе.

Због њега више не пијем нес кафу са укусом лешника, не излазим са млађим момцима и у широком луку заобилазим богослове.

Само понекад запевам док сама шетам кроз шуму и са сетом се загледам у огледало, покушавајући да се видим његовим очима и да у себи запазим то зрнце посебности због кога се, не могавши га освојити, одрекао света и свих његових чари и мир својој души пронашао међу зидовима неког другог, тишег и затуренијег манастира.

Много година касније, једна добродушна госпођа ми је послала његову фотографију.

Загледала сам се у те невероватне, искричаво зелене очи, некада испуњене мноме, и са ужасом и неизмерном тугом открила да их не препознајем.

Са фотографије је у мене зурило мрко, озбиљно лице потпуног странца, лишено оног очаравајућег осмеха и скоро звечеће радости.

Нисам могла да докучим где је нестао сав онај полет и усхићеност животом и како је уопште могуће да га љубав према Творцу, која обично оплемени људе заогрнуте мантијом, није ублажила и озарила, уместо што је живот на светом месту испуњеном молитвом отврднуо његове црте лица и некада нежне, благе очи испунио горчином и строгошћу.

Некако сам се увек надала да ме се више не сећа, попут пахуље затрпане у снежним наносима кроз које је крчио свој животни пут. Да сам напросто била девојка којој је волео да пева и са којом се споразумевао осмесима.

Он је мени био јако драг на неки ванвременски начин и оставио је дубоки трг у мојој души и у мојим мислима.

Након нашег растанка, годинама сам била сама, безуспешно тражећи очима те искрице заноса и трагајући за песмом анђела на неким другим уснама.

Повремено сам се морила мислима, током дугих, ледених ноћи натопљених тешком оловном кишом, да ли сам погрешила и да ли је требало да зароним дубље у себе и пронађем тај дашак љубави која је, по сваком земаљском праву, требала да му припадне.

Биле су потребне године и поглед једних других, тамних очију, које су на пречац узбуркале дамаре у мени, па да схватим да не можемо волети некога само зато што је уникатан.

Напротив. Само љубав жене рођене за тог једног мушкарца, њега чини уникатним и вредним вољења.

Можда је тако Бог и уредио. Они који се роде посебни су већ комплетирани и поштено је да оду к Њему.

Само ми несавршени морамо трагати за својом половином и чврсто загрљени заједно корачити недокучивим стазама судбине која нам је намењена.

Предузетништво у Србији..за оне којима "акције" у радњама нису јасне..

Причамо током ручка нешто Војкан и ја о акцијама у радњама..

Каже ми да му нису јасна та снижења од 50 или чак 70%..
Парафразирам га: "Или су са тим акцијама продавци у минусу или нас деру. А немогуће је да смо толики идиоти"..

Наивно мушко..

Покушала сам да му објасним, али ме је бледо гледао..јасно му је, а није..
Па да пробам да дочарам..

Ја у свом Зеленом Акаиду осликавам свилене мараме..
Да би рад на свили имао икаквог смисла, свилена марама 180х45см не може коштати испод 25е, а на неке оде толико боје да је и то баш без везе (говорим о осликаној марами, не жврљотини која се испере после три прања)..

Онда дође тако повремено неки "велики" и каже ми..купио бих 100 комада, али да буду 20е..
Објасним му да ја немам трговачку маржу за мараме које сама радим и да цена не зависи од количине..
И да ми уз то за 100 марама треба барем три месеца..не штанцујем их на ангро..

Добро, није му јасно то за немање марже, али тешком муком пристане..нека је 25е..
Да му дам колико имам, па да досликам и испоручим остатак како могу..можда да нађем некога да ми помогне, па да то мало убрзам..

Ако запослим некога да ми помогне, морам да му платим, па би марама морала да кошта више..
А и не би више била моја..

Аха..добро, добро, де, може и спорије..

Исплата?
Ту се тај "велики" по правилу увреди..па зар морам све да покварим, овако алава, одмах дрндајући са парама..то је тако прозаично и грамзиво..
Он из принципа са таквима не сарађује, али хајде када је већ запуцао, да се не врати необављеног посла..а и мени да учини..

Након мог бледог погледа, схвати да немам намеру да улетим у бесмислену дискусију и отвара карте..
Плаћање је НАКОН што он прода мараму..а после тога има још законских 30-45 дана за исплату..

Ма је ли?

Ја му онда на лицу места направим грубу рачуницу..

Одокативно, мараму понуди за 60е у својој извиканој радњи, прода 20 комада, а онда направи "акцију" и распрода још 70 по 45е..

Купци презадовољни..
Првих 20 јер су ексклузивни..
Оних 70 јер су супер јефтино прошли..
Он презадовољан јер је од (неуложених) 2500е добио 4350е и још има 10 марама које може да поклони љубавници, жени, ћерки или да се дува на презентацијама..

А Акаид ће на исплату да чека 2-3 године и то, ако је икако могуће, у ратама..
И, наравно, свих тих година се испоручују нове мараме, што зараду продавца увећава геометријском прогресијом..

Већина малих произвођача (скоро ни један, осим ако бесконачно не упумпава неку наслеђену лову у посао) не може то финансијски да издржи..ЛОГИЧНО је да ни Акаид не може бити изузетак..
И зато ја откачим грамзивца..

Али неко други сматра да јесте изузетак..

Прост систем..
Неко други се прими на причу типа..хах..сви хвале те мараме из Акаида, али, ето, овај велики трговински ланац је дошао код МЕНЕ, а не код њих и МЕНИ понудио сарадњу..
Ето, сви греше..МОЈЕ мараме су лепше, боље, квалитетније..
Нема везе што су ми понудили само 15е по марами..али, то је 100 комада одмах, па још и још..
Ма, наравно да може и за 10е..ионако су мараме 140х30 см много модерније..мало ћу да их умрљам (тако се сада носи), приштедећу боју, а има и код Кинеза оне дупло јефтиније..
А могу да увалим и ону вештачку италијанску свилу што се купује на кило..шта наш народ зна шта је права свила..
Само нека се лова врти..кога брига за квалитет у данашње време..
А и велика је шанса да их неко други запази и ето мени нових наруџбина..
И ту крену снови о великој лови..

И тај неко не види да је заправо већ ту, у том сну, банкротирао..

Ту негде се и прича завршава..
Цео систем је направљен тако да се произвођачи униште..
Држава их урнише дажбинама, газде сулудим најамима а они који "нуде сарадњу" огољеном крађом..

Циљ..уништити домаћу производњу и свести државу на увоз..само тако можете, као зависни, да будете послушни..

И немојте се заваравати..
Није истина да људи у Србији немају пара..
Неки људи у Србији немају пара..
Неки други имају..
Само је питање где купују..
Зато моје мараме у Нишу купују странци, а у Беграду, када одем на гостовање у неку галерију, купују их Нишлијке..

Странци су купили уникат који нигде више не могу пронаћи, а Нишлијке..мараму из Београда..

И све док има оних који ће бити глупи да умисле како су најпаметнији и тиме праве нелојалну конкуренцију, трговци ће да певају..
Глупих и очајних барем има у неограниченим количинама..потрошна роба..
Свако ко остане без посла или му је досадно, постане "креативан"..и крене да по ФБ балави о уникатима..

А онда мени ономад у радњу уђе Израелац, купи свилену мараму, пружи новчаницу од 50е и каже..Ја не могу да одем из Ваше радње а да не купим једну од ових божанствених марама, али не смем себи да дозволим да Вам платим тако мало..
И једноставно и спонтано ме пита..Шта Ви уопште још увек тражите овде?

Не тражим ништа пријатељу..само волим земљу у којој живим..
Са људима ми је све теже..

Али је ту увек моја Гага која, само мени за љубав, испарадира испред Колосеума огрнута мојом, а њеном, марамом на којој је Константин..
Насликан, наравно..
Руком..а како би другачије..
И мени срце као кућа..

Кажу да је сврха да се обогатим..
Ехх..а ја слушам ову лепу даму на сцени Симфонијског у Нишу и замислим је како, са мојом марамом око врата, пева у Карнеги холу или Миланској сали..
Нема тих пара..нека вас не лажу..


И да не заборавим..моје мараме "нису модерне"..
Стварно су свилене и имам их у барем 4-5 димензија, али ни једна није крпиче од метар и ситан кусур..

Отпутовале су за Рим, Милано, Хјустон, Њујорк, Атину, Беч, Мелбурн, Сиднеј, Минхен, Цирих, Јерусалим, Каиро, Москву, Санкт Петербург, Новосибирск, Краков, Чикаго..

Шепуре се по Беграду, Нишу, Новом Саду, Сремској Митровици, Бања Луци, Сомбору, Суботици, Пироту, Врњачкој бањи, Нишкој бањи, Лозници..

Газдарица Зеленог Акаида се није обогатила..и њене мараме не могу на попуст од бесконачно посто..
Али је уз своје мараме обишла свет..
И потајно сањари о Лими и Риу..али, има дана..