Поштанска Штедионица vs Устав

У Поштанској Штедионици не издају чекове грађанима старијим од 80 година..

Устав Републике Србије каже да је забрањена СВАКА врста дискриминације, укључујући и СТАРОСНУ..

Ја верујем да банке имају проблем са наплатом дуговања од наследника, али то је ствар уређења друштва и ствар закона, а не проблем старих..

Данас сам гледала немилу сцену у Штедионици..
Не могу ни да замислим како се тај дека осећао..
Никако није могао да схвати зашто више нема права на чекове (претходну туру од 10 је трошио током више од 2 године), када није у минусу и све обавезе измирује на време..
Нема чак ни дозвољени минус..
Његов једини грех је што је СТАР..

Тачно знам само како сам се ја осећала..ужасно, ружно и понижено..

А Устав каже..

Član 19
Jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.

Član 21
Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki.
Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika,starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Као да некога у овој тужној држави занима највиши законодавни акт..свашта..

Црепаја..паорски сан..

Црепаја је малено банатско село и права зелена оаза надомак загађеног и прљавог Панчева, града који нико живи не воли сем оних који су имали тај пех да у њему започну свој једини, Богом дани, живот..

Када сам била мала, реч Црепаја је у мојој глави била повезана са недођијом у којој живе само они који то баш баш морају и немају другог излаза..
Када ми је другарица рекла да се преселила толико далеко од мене, једина моја реакција је била WTF..WHY?
Чак ми се наше обично "зашто" чинило преблагим за ту поражавајућу новост..
Мислим..ко би још могао да пожели да живи у месту које се зове Црепаја, молим вас лепо..
Но, моју Снежу волим, па сам била спремна да из свог прелепог Ниша кренем у вишесатну авантуру звану..како, за име света, стићи до Црепаје..

Али, тог дана су нечије молитве пратиле сваки мој корак. До Белог Града, на седишту климавог аутобуса, крај мене је седела сјајна госпођа из Алексинца, уз коју би и путовање на Тајланд раздрнданом поштанском кочијом било чиста забава и задовољство. Једва се растадосмо на крају заједничког путешествија..

Аутобус за Панчево је кретао за 15 минута, таман како треба, да бих могла опуштено да купим карту и одшетам до перона..
Гужва и општенародно лудило на улицама Престонице су ме, по ко зна који пут, уверили да сам пре скоро три године збрисавши на југ, направила одличан избор..

Аутобус за Црепају је био спреман да за десетак минута крене. Толико уклапање је већ постало сумњиво. Хеј! У Србији, у којој је неопходно помучити се и за најбаналнију ситницу и у којој се ништа живо не да ускладити, стићи од Ниша до Црепаје за непуних 5 сати без и мало цимања и муке, је на граници научне фантастике..

Дочекали су ме широк осмех и загрљај због којих је вредело потегнути до бескрајне банатске равнице..

Црепаја..

Улице широке попут булевара, ушорене су под математички прецизним правим углом..као премерене..
Старе, ушушкане швапске куће смењују кичерице са неизбежним лавовима на капији. Дрвеће са тек напупелим лишћем се шепури на све стране, мирис тек покошене траве нас прати док сваки корак који начинимо одзвања очуваним асфалтом, каквим се често не могу подичити ни велики, неосновано горди градови..

А тек амбари крај сваке куће..они лепи, велики, дрвени, старински, каквих се сећам из Панчева када сам као клинка свраћала код нанине најбоље другарице на чварке, презреле дудиње и слатко од трешања..
Исти онакви какве су протерали и порушили неки чудни људи, као грешком доспели у ову варошицу Марије Терезије, надомак главног града..

Вртим се у круг испод уличног осветљења, заогрнута нестварном тишином и мирисом давно прохујалих векова, и не могу да се опоравим од изненађења..
И ово је Србија. Онај њен леп, дискретан део који смо негде успут, превише нехајно заборавили, заокупљени буком и ужурбаношћу већих градова..
Овде комшије још увек нуде једни другима помоћ, насмејани вам пожеле добро јутро, руку пуних свежих јаја, двожућих, и лончетом тек помузеног млека. Питају вас како сте и треба ли вам нешто..
Имају времена за кафицу и обавезну малу, домаћу љуту, која је мелем за срце и гаранција за дуговечност..

Снежа у дворишту има један од оних великих старинских амбара у коме је моја разиграна машта већ уредила сликарски атеље и кутак за одмор током вреле летње жеге..

Кућа је лепа, романтична, сведок неких сетних времена од пре мог рођења. Права лалинска, ушушкана и таман толико старинска да се, чим у њу закорачите, осетите добродошлим..

Бибер цреп и стари бакин креденац су ме купили за трен и у мени пробудили вољу за сређивањем, размештањем, трчањем по великом дворишту и певањем по ненаданом пролећном пљуску..

Уврнути зглоб ме је умирио на кратко, али је моја душа и даље јурцала уоколо, чежњиво премеравајући шта бих све још могла да средим и ширила вибрације на Снежу која је, пуна елана и позитивне енергије, кренула да, обновљене воље, уређује свој нови дом..

Њен дом. Како то предивно звучи, након оног тужног и хладног стана у Белом Граду, пустих, безличних зидова, онечовеченог и бездушаног, усред халабуке и градске вреве..

Дом у миру, сједињен са природом и животом, са погледом на пребогату равницу која шири дух и лечи све овоземаљске бољке..

Црепаја..како то лепо, домаћински и срећно звучи..