Књижевни изазов уз температуру преко 38С..

Потпуно измождена температуром и грозоморним причама о педер балу и поремећеном политичару са оним устима, одлучих да себи прекратим муке везаности за кревет давећи оне који воле бити удављени нискама мојих мисли..

Хајде мало да причамо о књижевности..на потпуно извитоперен начин (очито једини могућ у земљи дембелији)..

Наводно се изругујући потпуно несувислом леденом изазову, неко је на ФБ покренуо књижевни изазов..
Суштина је била пронаћи десет пријатеља за које се надаш да су прочитали ишта након буквара..а уколико такве не познајеш, захтев се може послати било коме..само нека се врти и да будемо "у тренду"..макар on line, када нам ова јаруга у којој живимо не дозвољава сличне егзибиције у реалном животу..

Не знам како ви, али малтене сви чије су се листе појавиле на мом Home Page (уз очекиване и ретке изузетке), су се фрљали несрећном Карењином, оном браћом коју је само Достојевски умео тако да исцрта и нахереним мостом на Дрини..
Толстојевски и Нобеловац су однели прво место..очекивано..ипак су турени у обавезну лектиру, док је тај појам још увек постојао у српском школству..
Срећом да припадам тој генерацији..
Не могу ни да замислим муке ових нових клинки које су морале да прекопавају нет, да не би испале просте у друштву, иако сви знају да су прочитале само Купохоличарку и то у наставцима, током фенирања..
Мушке примерке нећу ни да помињем..ни они старији се нису нешто специјално прославили..

Лепо је све то, драги моји..
Треба поштовати класике (један се сетио и Шолохова..из које ли тај песме испаде, не могу докучити), али, убоги Иво није написао само једну књигу..
Што се нико не ухвати за Травничку хронику, на пример, па да поштено призна колико је та књига досадна..нема шансе да ју је прочитало више од 100 људи у Србији, а и они под морам..сем понеког замајаног лика попут мене, који се баш заинатио да је срамота не прочитати цео опус нашег Нобеловца..

А тек та кокошка која је нашла да у недоба јури пилетину, па се опуштено стрмекнула под воз и не сањајући да ће бити муза гомили пластичних квазизвездица XXI века које нема ко да овековечи сем полупијаних сниматеља трећеразредних таблоида..
Популарна књига, нема шта..барем по томе колико је пута доспела на листе разноразних згубидана по ФБ..
Да ми је само да наслутим колико њих зна ко је Љевин, на пример..
Е, сад, човек је имао срећан брак, а име му није на корицама..дакле, питање је да ли он у ствари и постоји у књизи..

На полицама већине домова прашину скупљају књиге великог Достојевског..а сви знају само за Браћу Карамазове и Идиота..
Ваљда је то и логично..прва књига је била обавезна на часовима Српскохрватског језика и културе у време када није било познато да се "српски" пише са Б, а друга описује ментално стање великог дела становника земље која се "граничи сама са собом", којима је та збрка са једним словом главна животна преокупација, али већ у следећем посту бриљирају реченицом..зашто би НИСАМ била реч у којој се НЕ пише одвојено..
А не пита се шта он тражи у књижевном изазову..

Ипак, мој фаворит је био лик који је уврстио Лелејску гору у свој списак..
Можда ја живим у апсолутној заблуди, али ту књигу може неко да воли само по директиви..свакако не клинац у пубертету који на профилу гаји само обавештења о величини сиса локалне профукњаче..
О, да, морала сам да вирнем, срам ме било..
А нисам ни морала да читам ближе податке..тачно имам пред очима слику клинца који по татиној полици насумично бира наслове на најимпозантнијим корицама..

А видите, има тако неких наслова који упадљиво недостајаше..
Нико се не нашали да у Top ten уврсти Капитал или Сабрана дела друга Дедијера, која су на метар куповали послушници неких других другова..
Но, већ сам навикла на то да такви нису ни живели у Србији онда када смо били у пуном саставу, иако само део једне велике државе..
Сви ти су, наравно, у то време били верници "иако се то није смело", али се само пар њих сетило Библије..
Остали нису хтели да мешају ту свету књигу са профаним ликовима попут Сјенкјевича, Игњатовића, Џојса..па су избацили и једне и друге, за сваки случај..

Поезија је већ на сасвим другим листама, јер је на овим по ФБ углавном није било..сем повременог, веома стидљивог, помињања чика Јове или наново рехабилитованог Јасењина (руски је опет у моди)..
Било је очито забрањено навести Јејтса, Емили Дикинсон или Бодлера..
У суштини, нико ми не брани да верујем да је то због тога што је тешко књижевни опус свести на десет наслова..сигурно је то разлог..

Мада, нешто не налетех ни на Десанку, а камоли на Исидору Секулић или Милицу Стојадиновић Српкињу..што је и разумљиво..није снимљена серија по њиховим песмама..
Када смо већ код масмедија, када сам ја (у нека давна времена, очито) била тинејџерка, било је срамота читати МирЈам..
Данас сви живи цмиздре пред ТВ над ногом једног авијатичара, немајући времена да се замисле над неким новим Јакшићем, Шантићем или Радичевићем..који живи ту негде око нас, гладан и несхваћен, док туберкулоза наново хара Србијом..
И пише песме..којима ћемо се дичити за отприлике два века..

А данас, пак, ако у претраживач укуцате "Дис", добићете списак појефтињења у једном од бесмислених мега-гига-макси-тера-јтесетамогдетраванерасте-маркета..
А човек је био песник громада..за кога није било места на списку ФБ изазова..
А био је у читанкама..

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.