Пут у Грчку Нo18..Фира

 

Дешавало ми се да изгубим кључеве, као и свим људима на свету. Али, само мени може да се догоди да изгубим цео аутомобил.

То јутро сам одлучила да обиђем Фиру. То је градић на око 11 км од Ије. Прави градић. Гужва је несносна, гомила људи се ваља улицама. Процуњала сам уоколо и уживала у овом, на поклон датом, дану.

Све је функционисало перфектно, док нисам одлучила да се вратим. Тачно знам да сам се паркирала између два хотела, да је једном име кратко и да сам била сигурна да ћу га запамтити. Другом је име било предуго, па ме је мрзело и да га прочитам. Грчки је много чудан језик.

Успут сам заборавила то кратко име првог хотела. Нисам успела да откријем ни где је та улица, иако сам касније сазнала да их Фира има заправо само две. Једна је главни пут који води из Ије, а друга је једносмерна и утапа се у неком моменту у ту главну улицу, да би наставила ка Ији.

Базала сам, већ уморна и гладна, по врелом грчком сунцу, потпуно изнервирана и очајна. Налетех на жену, испоставило се Гркињу, која перфектно говори енглески. Позвала ме је да ме повезе у круг да бих пронашла Пунтића. Видела је сузе у мојим очима. Не знам шта ми је. Само бих плакала и смејала се у исто време од како сам дошла на ово чудно острво. Рекла ми је да су сузе увек добре и да, ма шта да ми се догодило у животу због чега сам толико несрећна, можда баш те сузе све сперу. Проблем је у томе да ја уопште нисам мислила да сам несрећна. Како онда то виде мени непознати људи?

Потрага на крају уопште није трајало дуго. Пунто ме је чекао између два хотела где сам га и оставила.

Стајала сам испред, сва усхићена што сам ту и што је он ту. Тада сам прочитала и компликовано име другог хотела.

Зове се „Санторини“.