Не знам шта све стане на прекоокеански брод, али знам да сам својим очима гледала улазак трајекта у луку Пиреј. Видела сам када су почели да се извозе аутомобили и мотори, а река натоварених путника да излази из гротла челичне звери.
Када
сам се вратила након око 4,5 сата, извозили су се камиони. Без паузе и предаха.
Чудовиште
од гвожђа..
Време
је да се укрцамо Пунто и ја.
На
трајекту се морате упаркирати у рикверц. Чак и жене. Чак и ја. Нема милости,
нарочито за размажене и нехајне возаче као што је ова Lady. У супротном бисмо морали
да при силаску идемо натрашке ка излазу. Ја о томе обично мислим када до
проблема дође, никада при упаркиравању.
Али,
дежурни на паркингу је био неумољив. Враћао ме је ШЕСТ пута док се нисам
паркирала довољно „десно“ по његовој процени. Чудни су и напорни ови Грци. Или
је, можда, све ствар дугогодишњег искуства..хмм..
Једва
реших мистерију упаркиравања међу чуњевима у назад, када наиђе мечка и нацентрира се
испред мене. Из прве. Скот. Из аутомобила изађоше два момка. Један мали и
гарав, други висок са капетанском капом на глави и бапским цегером, препуним
хране, у рукама.
Одмах
посумњах, али сам проверила таблице за сваки случај. AL, of скроз.
Цегер није могао да омаши.
Па,
комшије, ако огладним знам од кога ћу да искам бакљаву и бозу.
Ја
сам оличење међународне толеранције и љубави према ближњим својим, БрЕ!
No comments:
Post a Comment