Пут у Грчку Нo17..Санторини и Коељо

Пред Санторини смо стигли негде око 9.00..не знам тачно по ком времену. Што би рекла једна цура за шанком..па по правом, грчком..

Први поглед на острво је страшан. У најкраћим цртама..једно ужасавајуће ружно вулканско острво. Не разумем зашто људи желе да дођу овде. Зашто би ико пожелео да живи овде.

Возим се ка горе, ка врху вулкана измешаних емоција. Крај пута стоји необична жена. Стопира, али тек пристигли туристи журе, вероватно да би видели зашто су уопште дошли на ово грозно прљаво место и да се потруде да игноришу чињеницу да су сви аутомобили прекривени дебелим слојем чађи. И да, сем белих кућа, на овом острву нема боја сем на хиљаде нијанси црне и сиве.

Жена је обучена попут хипика, рашчупана, руку истетовираних у плаву чипку. Око ње се вију шарене широке сукње. Нисам могла да је оставим на сред улице, иако је то захтевало да испомерам све ствари са предњег седишта.

Када сам је коначно упаковала, са све цегером на точкиће који је вукла за собом, потпуно опуштено ми каже:

-  Хајде да прво свратимо до продавнице да купимо нешто за јело. Онда можеш код мене кући да преноћиш. Позивам те у госте на две ноћи. Само не смеш да се врзмаш по мојој радњи док радим, то не волим.

Гледам је сва збуњена. Она руком показује маркет и ја скрећем без речи. Немам појма како зна да сам дошла само онако и да немам појма где ћу да спавам ту ноћ.

Одавно ми се тако нешто није догодило. Али, ни ја одавно нисам ја и не живим онако како моја природа налаже. Годинама се прилагођавам и полако умирем, а да то нисам ни приметила. Тек када сам срела ову необичну жену, сетила сам се свих оних дивних људи које сам сретала на својим путовањима. И знам да ми је то тада било природно. Када сам почела да се ишчуђавам лепим стварима које ми се догађају, ни сама не знам.

Годинама се прилагођавам, гушећи своју праву природу. Хиљду разлога сам нашла да се зачаурим и бивствујем, трагајући за стварима које ме никада нису занимале, а испуштајући оно лепо које није могло да ми се догоди јер сам се закључала. И то је, некако неприродно, почело да ми бива свакодневица. 

Снежа је била та која ме је пробудила. Седеле смо на њеној веранди у лепом војвођанском селу где је недавно купила кућу. Загледана у даљину и тиша него што је икада била, само је изнебуха рекла:

-  Ако већ толико волиш Ниш, зашто си онда оволико несрећна?

Било би логично да кажем да није тако, као и неколико пута до сада када је потезала ту тему. Али, и сама сам већ неко време свесна да јесам несрећна.

-  Зато што сам почела да се бојим. Јер стално имам оно „шта ако“ које су ми усађивали у главу годинама, уз тврдњу да је немогуће живети у тим сновима који су мени толико блиски.

-  Ти никада ниси била таква.

Била је необично упорна. Већ неко време није коментарисала туђе животе. Мислим да ју је живот у равници заиста изменио.

-  Знам. Али не знам како да се вратим.

-  Само крени.

Ту је заћутала. Ваљда зато што није било ничега што би се могло или требало рећи на ту тему. Не знам да ли је то „само крени“ било пресудно или ми је можда било време. Можда се све напросто скоцкало и она је само повукла окидач.

Два месеца је све ишло наопако. Непланирано сам потрошила страшно пуно новца којим је требало да финансирам путовање. На послу је све ишло са зла на горе. Очи су, малтене преко ноћи, почеле да ми отказују, што је велики проблем за некога ко ради онлајн.

Али, у глави сам видела само тај неки замишљени датум када треба да кренем. И све је почело да се скоцкава. То јутро сам села у аутомобил и само почела да возим. Желела сам у Еладу, али нисам знала куда ћу.

Сваког јутра ме је нешто терало даље..поплаве на Халкидикију, олуја на путу за Волос, врелина и смрад Атине. И, након четири дана пута, нашла сам се на ружном вулканском острву са чудном женом у колима.

Почеле смо да причамо. Кажем јој да немам појма где ћу, али да то није ни важно. Да је ово само мој повратак себи самој и својој души. Не знам како, али ме је разумела. И остала при том да дођем код ње док не упознам острво и видим шта ћу и куда ћу.

Она живи у градићу Ија, најскупљем и најексклузивнијем месту на острву. Овде одседају најбогатији људи планете. Долазе са свих, и најудаљенијих страна, и плаћају баснословне суме новца да би овде провели пар дана и гледали надалеко чувени залазак сунца.

А она ме је тек тако позвала у госте. Иако ме је први пут видела у животу. Зато што сам је покупила на путу. Прво сам мислила да јој нешто фали. Касније ми је казала да сам ја њој деловала болесно и да се питала да ли је требала да у кућу позове неког таквог. Али јесте. Каже да је, за три године колико је на острву, то учинила тек други пут, да ни сама не зна зашто али је имала страшну потребу да ме позове иако се жестоко посвађала са вереником око тога да ли ћу је убити на спавању. Нешто је видела у мени, осетила ни сама не зна шта, али се ни за тренутак није покајала због те одлуке.

Ја не знам шта ме чека убудуће, али две ноћи имам где да спавам. И довољно времена да откријем где сам и како све овде изгледа. А ваљда то и јесте суштина.

Осећам се као да сам упала у Коељеву „личну легенду“. И даље се бојим, да се разумемо. Бесмислено је, јер заправо немам разлога за то. Али, цео живот учимо да се људи треба бојати. И живота. И губитка посла. И несрећне љубави. И свега. Толико да немамо времена да живимо.

Али, сутра је нови дан. Сутра ћу мислити о томе..