На
трајекту, којим из Атине идем на Санторини, сам упознала предивну Гркињу Аггелики са
Пароса и њену беби мини малтезерку. Потпуно су ми улепшале пут у трајању од
девет сати.
Када
сам читала форуме на којима су људи описивали путовање трајектом од Атине до грчких острва, сви су помињали да
је оно заморно, досадно и да никако да прође. Препоручивали су да се
понесу новине, решавају укрштене речи, сурфује нетом или да се чита књига.
Нико,
али баш нико није поменуо разговор са неким од сапутника. А то је заправо права
ствар на сваком путовању. Људи.
Из
неког разлога смо научили да се бојимо људи, да зазиремо од њих, да пролазимо
једни поред других без речи и поздрава. Тако се не понаша ни једна животиња на
планети.
Све мање разумем људе.
No comments:
Post a Comment