Благословена сам декама и бакама..
Све четворо сам имала пуних 17 година, а пуно година потом двоје..
И волели су ме..безгранично..
Са мајчине стране прво унуче и то женско, што је била неслућена радост у породици у којој влада матријархат генерацијама..
Са очеве стране прво женско унуче у великој патријархалној породици..после три мушка, женском су се баш обрадовали..
Лета сам проводила код ђеда и баке у Кремнима, селу изнад кога и гавранови лете наглавачке, да не би гледали црње и горе од себе..давна је изрека у Ужичком крају..
Целу генерацију су чинила деца мојих стричева и њихови другови..
Деца кажем? Синови..све пуста мушка глава, сем мене једине.. И свима сам, без обзира на степен сродства, била сека..
Сви високи, горштачки грађени и лепи јако..уз то наследници највеће и најпоштованије породице тога краја, 14 колена у назад..
Није било девојке надалеко која се не би мењала са мном у сваком тренутку, нити момка који не би пожелео девојку из такве породице..
Али, није могло..
Шетала сам уоколо заштићена са свих страна..и вољена много..
Зиме и викенде памтим по великој војвођанској кући на лакат која је мирисала на колаче, пите и свакакве ђаконије које је моја аристократски лепа нана, како то само племенита руска крв може да изроди, неуморно спремала за своју љубимицу..
Није јој сметало што је постала бака у својој 42 години..напротив..
А деда..е, тог човека сам волела највише на свету..
Официр краљевске војске, морнар, држања правог као стрела.. Рањеног су га из италијанског затвора покупили пријатељи комунисти и задржали га због знања које нико од њих није имао..
Пензионисали су га после рата у 41 години јер им је сметала та племићка крв која се не да мешати са црвенилом сељоша који су цокулама отварали врата и упадали међу швапске чипке богатих лалошких кућа са козама испод руке..
Поштовао је звезду испод које је ратовао. За Бога није марио, иако је за сваког светог Јована у кућу доносио свећу из "нанине" цркве, јер у своју никада после рата више није крочио..
Али није марило.. На сахрану су му дошла два православна свештеника, што се у лепом војвођанском граду ретко заломи и оним важним и битним "великосрбима". Ни Владику нису питали него су опело, на потпуну забезекнутост јалово ситничаве породице, одслужили како би и за сваког крштеног у "правој цркви"..
Казали су, зачепивши тиме уста радозналцима, да су дошли онако, пријатељски, јер је деда био добар човек..
После две кћери, прижељкивао је унука, али је мала опасница заувек оковала његово срце уз себе направивши своје прве кораке КА ЊЕМУ и од свих речи на свету, прво изговорила реч ДЕДА..
Нанини родитељи су му, преко реда, на дар дали велики виноград, волевши га неизмерно.. Пазио га је брижно и
правио надалеко чувено вино, које је без муке парирало оном, светски награђиваном, које је његова сестра правила по свим правилима узгоја у Белој Крајини. И све без утврђених правила и скупоцених алата. Љубав је и ту била довољна..
"Виноград је жив и рађа само када га волиш", често је понављао..
Када се мој теча, пуно година касније, домогао дединог винограда, схватио је за веома кратко време шта то значи..виноград је, уз сво ђубриво и савремене џиџа миџе, умирао годину за годину..
Уместо прадедине дрвене буради (које је ваљало и прати да би вино било добро), у старом подруму се данас цакле она сјајна, нова новцијата..и празна.. И оно мало вина што се исцеди из замрлих чокота је кисело и тужно без те безграничне дедине љубави..
Знао је деда да ме родитељи не воле..
Тада нисам била тога свесна, али данас знам..
Зато ме је и пазио као драгоценост и дозвољавао ми и превише, рекли би неки..
Али, на неверицу оних који су морали боље да ме познају, нисам га изневерила..
Нисам заправо изневерила ни једно од њих четворо..а они су веровали у мене безгранично..
Нана и деда су поживели довољно дуго да се радују свакој мојој факултетској дипломи..
Деда је био тај који ми је први честитао ону прву, па другу..он се први обрадовао индексу магистарских студија, оном истом који је мој биолошки отац (који ће умрети са дубоким уверењем да ја нисам за боље но да завршим под мостом или у затвору) бацио уз презриво: "Шта ме се тичу те твоје глупости"..
Нана и деда су били на одбрани магистарског..и данас чувам слику на којој се деди цакли тврда мушка суза у углу ока..
О, био је поносан на своју унуку, онако како никада није био на преостало троје који су дошли за мном..
Понекад ми је жао због тога. Пуно зле крви у фамилији је та неизмерна старачка љубав донела, али све нешто мислим да без ње не бих изгурала онај дан када је жена која ме је родила рекла: "Пуно смо размишљали. Брат ти се оженио, чека дете, а ти ниси ни за шта. Ми ни материјално ни емотивно нисмо спремни за двоје деце. И изабрали смо Банета".
А није морало тако. Ништа ми није требало од њих генерално. Радила сам у другом граду, бавила се научним радом, писала докторат, успешно сузбијала сарком у лабораторији Пастеровог завода, истовремено држећи вежбе патологије студентима на факултету. Стигла сам да идем у школу иконописа, да изучим сликање и научим да се споразумевам на неколико језика. Но, није било довољно.
"Џаба ти све то када не ваљаш", понављао је човек који је само требао да буде отац, а то није желео.
Често се сетим ђеда, баке, нане и деде и њихове бескрајне љубави. И тако умем да се запитам..како ћете вас двоје пред њих када горе пођете..
