Малопре ми се јавио лик након барем осам или девет година..и, без макар куртоазног Здраво, како си..одмах изнео шта му треба..
Одбила сам га..игром случаја јер не одговарам пропозицијама захтева, али је веома упитно да ли би другачији одговор добио и да сам могла да му помогнем..
Раније би било скроз другачије..учинила бих иако бих се ждрала јер ме захтев нервира, особа није неко ко има уопште права да било шта захтева од мене, једноставно не желим.......
Само ја знам колико ми је снаге и труда требало да научим да кажем НЕ! У најгорем случају сам умела да процедим..пробаћу, али..а и то само када би се захтев директно косио са сваким труном мога бића, мојим веровањем, жељама..или је био до те мере неразуман да би и покушај да се на њега потврдно одговори био апсурдан..
Зато је моје прво НЕ, које ме је опекло и закочило се у грлу покушавајући да ме удави, и било дочекано смехом..
Тај неко је занемарио чињеницу да је разлика између заповести и молбе у могућности да за одговор добијеш и ДА и НЕ..па је моје НЕ било схваћено као фазон који треба занемарити..аха, то је Лолин нови хир..ОК, истолерисаћемо па ћемо на задату тему да причамо за који дан..
Баш ми је засметало. Чекај, мајку му..зар се моје ДА подразумева без обзира шта ја мислила или желела?
Да се разумемо, ја јесам себична и самовољна..не гајим неке илузије поводом тога, али то нема везе са мојим правом да одбијем нечији захтев ако ми не одговара..
Тај неко је, опуштено, сачекао недељу дана и дошао са истим захтевом, као да се моје НЕ никада није догодило.. Друго НЕ је само склизло са језика, без учешћа моје воље..и произвело тектонски поремећај..
Тај неко се никада више није јавио ни појавио у мом животу..
Мој рођени брат..
Највећа жаба..
Са осталима је било кудикамо лакше..
И онда је мој списак родбине и пријатеља почео опасно да се тањи.. Вероватно је то био разлог зашто сам одлучила да, макар повремено, пооштрим критеријуме..и да поред тог НЕ дам и искрен одговор када ме неко нешто пита..
То је заиста нешто што сам целог живота избегавала.. Знате оно када вам пријатељ каже..Знаш ти какав сам ја човек и да свакоме хоћу да учиним..
А тачно знате да он јесте у многим стварима добар човек, али да је заправо себичан и никоме никада није понудио помоћ.. Знате, али тај неко то не жели да чује..довољно му је неодређено АХА као потврда сопствене вредности..
То су те танане нијансе..сваки човек има плусеве и минусеве па на основу баланса бирамо пријатеље.. Неки људи држе равнотежу..неки су огроман плус са једним мини минусом који је у мом свету недопустив, па не може да ми буде пријатељ ма колико добар био..
А опет, имате људе који су огроман минус, али један мали плус који имају је толико драгоцен да одлучите да занемарите ону грдосију.. Будете свесни тог минуса и не залазите у то поље..и такво пријатељство може да опстане јако дуго и да прија више него многа друга боље избалансирана..
Е, када једном одћутим то АХА и на поновљено питање одговорим шта стварно мислим, велика је вероватноћа да ће се растурити дугогодишње пријатељство.. Тако нешто ми се скоро догодило са другарицом из детињства..
30 година дружења је требало да прославимо прошле године.. Много пута смо биле пред прекидом односа јер је, ма колико добар човек у основи, често језива и несносна у својим триповима (као и ја, уосталом)..
Наиме, у неком моменту је дошла до спознаје да неће више никога да трпи (мада, реално, то никада није ни радила) и да ће свакоме да каже ИСТИНУ у лице..
Знајући коме је све то ту фамозну ”истину” ”сасула у лице” веома свесно нисам оћутала..јер, није исто ако некоме кажете истину или СВОЈУ ВЕРЗИЈУ ИСТИНЕ..односно оно што верујете да је истина..
Могла сам да станем ту..али нисам желела..
Претешке је речи потегла..и прешла границу коју није смела..
О да, добила је ИСТИНУ коју је тражила (макар моју верзију, да не буде забуне)..иако сам тачно знала да то неће моћи да прогута.. Није ми било важно..
Она је неко кога сам волела како рођену сестру не бих да сам је имала.. И после толико месеци, нема дана да на њу не помислим и да ми не недостаје..
Но..
Да ли бих оћутала да могу да вратим време? НЕ..
Да ли ми је жао? НЕ..ако једно 30 година дуго пријатељство не може да издржи моје мишљење, онда није вредно одржавања..
Сви који ме познају тачно знају да са братом нисам реч разменила 19 година..никада нисам загрлила његову децу, што је грех који није смео да учини, нарочито не због пара које су му вазда у мањку, ненаситио се..
Да ли заиста неко мисли да је вредан титрања након што сам откинула месо мога меса и срце заувек увила у црно окренувши леђа човеку кога сам волела и волим највише на свету?
Људи су чудни..и воле себе да прецењују..и не воле да сазнају да не вреде онолико колико на етикети пише већ онолико колико је за њих неко спреман да плати..
Зашто ли ово све исписах? Појма немам..можда ме је заблудели неваспитани Рус подстакао да избацим ово из себе и коначно себи опростим..ако уопште има шта да се опрашта..
Поента је да на питање одговор може бити и ДА и НЕ..увек и без изузетка.. И да свако од нас има права да каже НЕ и буде спреман да плати цену ако је потребно (што се не дешава када сте окружени ментално здравим светом).. Јер, ма колико волели тог неког, себе морамо волети више..иначе наш живот нема смисла..
А тај неко мора да буде спреман да прихвати да је и НЕ одговор.. Фора је у томе да нико не воли да чује НЕ као одговор, укључујући и мене, наравно..али, свако од нас има две опције да избегне ту непријатност..
1 Да прихватимо да тај други има права да не жели да нам удовољи..
2 Да не постављамо питања на која је логично да добијемо НЕ као одговор..јер ДА које често добијемо за неразумне захтеве је ту само зато што тај неко не жели да нас изгуби или нас баш воли..
Али, исход може бити свакојак ако пређемо границу тог неког..мислите о томе..
