Бели Град ћути, а Србија не слуша..

Живим на Неимару од када знам за себе. То је старински део Престонице у коме чак и бестијални новокомпоновани ђилкоши снизе глас за три октаве након 19h. То је крај преслатких бакица које, ни за живу душу, не би изашле из окриља свог дома без хладне трајне на глави, астраганске бунде зими или хаљине од жоржета током лепих, сунчаних дана. Улицама овог краја старија господа и дан данас корачају усправно попут гардиста, одевени у обавезни сако чак и по највећој врућини..

То је крај који се баш дуго одупирао сељањчењу, али је све јасније да задњих година опасно посрће и лагано се предаје..

Од како је обновљена изградња Храма, забачени део Престонице је напрасно постао суви центар. Неке ружне, стаклене зграде неукусних боја и рогобатних линија су кренуле у освајање Шуматовачке, улице у којој сам направила прве кораке у ритму Чајковског, одрастала читајући бајке и љубавне романе, плакала уз Даму с камелијама и истраживала богате баште, замишљајући да сам јунакиња романа Кроз пустињу и прашуму..

Неки дивљи, чудни људи су пре пар година напрасно у својим главама одредили звучност изјаве «Живим код Храма» и подигли цене квадрата до простачких висина, олако се одричући прадедовског крша. А онда је светска криза обесмислила те силне стотине хиљада у страној валути и свела њихов резон у оквире старе изреке «Како дошло, тако о’шло»..

Већ годинама свраћам у Бели Град само повремено, а задњих шест месеци се никако нисмо гледали мој родни град и ја, па је рогобатни назив «ФК Краишник» на фасади лепе, старе, елегантне вишеспратнице у Браничевској, повредио све у мени. Неки намрштени полусвет је заузео моју малу, преслатку пиљару која ту постоји од вајкада..или се барем мени тако чинило..

Да се разумемо..ја сам од првог дана свим срцем прихватила људе који су од зла побегли и потражили уточиште и утеху код пријатеља..

И добили их..

А онда су неки од њих (да не огрешим душу, па да кажем да је у питању већина) одлучили да не желе да буду део овог града и да га не желе за дом. Ишчекујући тренутак да се врате «тамо где им је било сто пута боље», кренули су са етикетирањем простора по коме се крећу тим рогобатним називом, у старту стављајући знак «Стоп!» за све оне који не ђипају и не веселе се на њихов начин..

Пуна жучи сам исписивала ове утиске у мислима, а онда, потпуно изненада, постала свесна да је још неко дошао у наш крај..

«Српска кућа вина», «Апотека» (а није државна), пиљарица «Пијац»..

Нове радње, модеран дизајн назива фирми..што све не би било ни мало чудно да сви натписи нису исписани ЋИРИЛИЦОМ..

Ћирилица на Неимару након 60их?

Упс..

Шта се ово дешава, људи моји?

Корачајући полуошамућена, не реагујем на натписе око Храма (подразумева се да су исписани ћирилицом), чак ни на радњу «Кућа заната Србије» или велики рекламни плакат који најављује концерт Биље Крстић..

ТО некако звучи логично..

Али кинески ресторан «Пламени цар» ме је докусурио..

Еј, Кинези су овде годинама и ич не фермају званично писмо Србије, а сада одједном ово. Нешто се мислим, нису Кинези постали суперсила XXI века правећи погрешне процене..нешто овде дебело не штима..

Чак сам се и насмејала код хотела «Греније» и радње под називом «Мода Италиана»..исписаних ћирилицом, наравно..

Уз очекиване пекаре, старинарнице, златаре и гравере, мењачница на Теразијама (која није у оквиру Поштанске Штедионице) је укључила све звончиће у мојој глави. То је једноставно превише за оно у шта се овај град претворио задњих двадесетак година..

Ово о чему причам може бити потпуно нејасно само некоме ко није проходао на овом асфалту, који се под ногама гиба другачије од било ког другог на свету..

Наиме, Београд је јако чудан град..

Ниш је тај који се гласно буни и диже Србију на ноге. Скуп од 100 000 Нишлија који демонстрирају има значаја. Са друге стране, и многоструко већи број људи на улицама Престонице не значи ништа, и то нема директне везе са самом чињеницом да је у питању милионски град. Ствар је у томе да барем две трећине те бројке отпада на полицајце у цивилу, људе које аутобусима допреме у град ко-зна-одакле, средњошколце који једва чекају разлог да збришу из школе и по неког полузаинтересованог студента, уколико су демонстрације ван испитног рока..

Остатак подразумева партијске послушнике, навијачке групе и незадовољнике којима је побуна против свега и свачега у опису животног стила..

Правих становника Престонице, чије би присуство дало смисао било каквој побуни, на улицама скоро да нема. То су људи који раде од јутра до сутра и проводе по два или три сата у путу до посла и назад, тако да им практично не пада на памет да и то мало слободног времена проведу на улици, ионако дубоко убеђени да се у Србији никада ништа не мења..

Једном су се покренули пре 14 година, и сада, понижени и преварени, не верују више никоме..

Ако се и појави неко од њих у моменту неког протеста, велика је вероватноћа да су у питању случајни пролазници, докони пензоси, пусти радозналци (који дешавања у граду пропрате заваљени у наслоњач неког кафића, блазирано срчући кафу или све чешће капућино) и пар голубова који су одавно заслужили статус грађана главног града..

И то је све..

Београд који памтим се не буни. Барем не на улици..

Он то ради испотиха. Неупадљиво. Сам за себе. Тако што мења називе радњи и враћа већ отписану ћирилицу, чак и супротно свом ЕУропејском убеђењу..

На пример..

И то не зато што ћирилицу воли или не..

Не потцењујте ову лепу, белу даму на обали две реке..

Није Београд одолео свакој шуши, која је имала амбицију да га покори и прегази, тек тако..

Није било Отписаних и пуцњаве по улицама града, сем у серији коју волимо..

Београд напросто то не ради тако..

Никада и није..

Само оних четврт милиона Београђана (одакле ли Вам идеја да их има више?) ће ме схватити и разумети о чему причам..

Сваком коме је Београд у души зна да ту драгоцену титулу «Београђанин» није могуће стећи пустим досељењем у град. Пречесто то није могуће ни рођењем. Душко Радовић је рођен у Нишу, а био је један од највећих Београђана које овај град памти..

С друге стране, Теразијама шета већ трећа генерација људи која спадају у житеље Белог Града, али привилегија да буду Београђани им напросто измиче. И ту помоћи нема..

Или јеси или ниси..нема ту дубоке философије..

Они који јесу, тачно знају о чему причам..

Они који нису..шта ћу им ја..

Но, да се вратим васкрслој ћирилици..

Остајем овде још неколико дана и прошпартаћу још којом маршутом..чисто да проверим да ли је то нека нова мода стигла у Престоницу или је вољени град коначно ипак одлучио да је време да опет будем поносна на њега..

Ако сам у праву, разноразни политикантски дилетанти би требало под хитно да простудирају ону Милошеву «Бој се Срба када заћуте»..

А Београд је, рекла бих, почео громогласно да ћути ових дана..

На ћирилици..