Пут од Тексаса до Ниша срце часком пређе..

Већ полако подозревам да су и они који ме најбоље знају на ивици да посумњају да сам приче почела да измишљам..

Не бих могла чак ни да се увредим..и сама повремено нисам сигурна да ли икоме нормалном овакве ствари могу да се десе..

Али, за ову имам прегршт сведока..стварно се догодило, ма како нестварно и мени изгледа..

Заправо, Сандра је крива..звала ме је на кафу..

Мрзело ме је, била сам поприлично уморна и трома после ручка..

Али, та дама је ипак неко за мене баш посебан, па сам, без сувишног вагања, стрчала низ степенице и кренула..

Хоћеш сада да попијемо кафу или ћемо у паркићу..зацвркутала је, правећи се невешта и пружајући ми своју омиљену сукњу и блузицу од које се ни у сну не одваја..

- Обуци ово, не можеш у тим исцепаним хеланкама међу странце..

- Какве странце? И нису исцепане, само је Клементина оштрила нокте на њима..

- Правим интервју са неким сјајним ликовима о дечијим камповима и њиховим пријатељима из Тексаса..не можеш веровати каква феноменална породица је у питању..

Ко познаје Сандру, зна да је њој све феноменално..

Мени полууспаваној од овог блесавог времена ништа није било ни близу тог придева..

Игноришући моје гунђање, кренула је да ми навлачи блузу и само се игнорантски насмејала на моју примедбу да она носи два броја мању гардеробу од мене..

- То ми је широко, биће ти таман..

Волим ту њену сукњу..да јој није толико драга, одавно бих је отела..тачно зна то, напаст једна, зато ју је и потурила..

Нисам се ни освестила честито, а већ сам седела у кафићу, ћаскала са сјајним камерманом који је требало да сними интервју и брачним паром Словака који су, попут мене, хладни север заменили топлином лепог града на Нишави..

Лидија и Дарко организују летње дечје кампове на великом имању које су уредили попут оних на западу..

Највеће изненађење је ипак представљала породица Тексашана..

Гвин прича као да је тек искочио из каубојског филма, али онако мршав и без стетсона, ни мало не подсећа на стереотип "дебели, бучни Тексашанин са шеширом" који сам имала у глави..

А Синди..ухх..

Знате оне добро познате приче о америчком пластичном, професионалном осмеху који није из душе као што је наш..

Е, драги моји, ова Американка није из те приче, засигурно..

Осмех вредан милион долара блиста на њеном лицу, ширећи радост на свакога са ким разговара..чиста лепота живљења..

Ова необична осмочлана породица живи од пензије оца фамилије, а своје слободно време проводи певајући болеснима од Алцхајмерове болести, изазивајући, по медицини немогуће, реакције код људи у поодмаклом стадијуму болести..

У Србију су први пут дошли пре три године и већ трећи пут учествују у радионицама, учећи децу да певају, свирају и радују се животу..

Синди држи бесплатне часове свирања на укулелеу и сваком детету које заврши курс поклања по један инструмент..

Причајући о свему и свачему, поменула сам групу Помоћ угроженим Нишлијама и најновију акцију..

Реакција је била моментална..

- Можемо и ми да скупљамо чепове и да их донесемо следеће године..

Стварно ме је дирнула, али ни на трен ме није припремила за следећу реченицу..

- Да ли се слажеш да питам нашег свештеника, па да цела заједница доноси чепове у цркву недељом?

Да ли се слажем?

Занемела сам, сестро слатка..

Нисам је питала како мисли да довугља све те чепове из Тексаса за Ниш..

Рачунам да жена која је родила шесторо деце, научила их да кроз живот пролазе уз музику и љубав, прешла пола света да би месец дана учила туђу децу, од мађарског села на северу Војводине до Мрчајеваца, да свирају тај необични инструмент, дошла да види тај Ниш о коме је толико слушала и за трен ока одлучила да Нишлијама свира из чистог задовољства, уме да изађе на крај са ситницом као што је једно обично пребацивање гомиле џакова пластичних чепова преко целог океана..

Волим те Синди..