Довољан доказ

Освануло је предивно јутро, каква обично лети умеју да свићу под белим зидинама Острога.

Након што сам средила цркву, пошла сам пут горњег манастира. Мирис шуме и распевани хор птица су ми необично пријали тог дана.

Испред улаза у ваведењску цркву, у којој су мошти св Василија, отегао се уобичајени ред људи који су, са молитвом на уснама, чекали помоћ од чудотворца.

Увек ме је фасцинирала та необична тишина која је окруживала тако велики број људи. Некако је, пред силом небеском, сваки разговор постајао излишан.

Једино што је нарушавало апсолутни склад тог тренутка је било дете, отприлике предшколског узраста, на самом почетку реда. Врпољило се и отимало мајци из руку, не налазећи мира. У тренутку се отело, прогурало кроз врата цркве и почело да вришти, дерња се из свег гласа и пушта неартикулисане и чудне гласове.

Мајка је, праћена негодовањем и полугласним коментарима који не бејаху баш у хришћанском духу који би се могао очекивати на том месту, пошла за дететом. Поједине госпође су се згражавале над неваспитаним дететом и кудиле мајку јер не може своје чедо да обузда. Људи су се позивали на светост места на коме смо се налазили и кудили дете и матер јер им ништа није свето..

Из цркве је и даље одзвањала вика детета. Монах, који је тога дана био на чреди крај кивота, је провирио кроз ниска врата цркве и питао чије је то бучно дете ушло унутра и да ли неко може да га ућутка..прича и пева без престанка.

Пред забезекнутим људима у реду, мајка је пала на колена и почела неконтролисано да плаче. Последњом снагом коју је у себи пронашла, успела је да проговори:

"Не ућуткујте је, молим Вас. Пуних пет година чекам да јој чујем глас. Моје дете никада није проговорило до сада". И пала наузнак.

Монах се прекрстио, ушао у цркву и почео да чита молитву за исцељење.

Тишина, испрекидана дечјом песмом, је постала тешка. Свакоме је следовало суочавање са сопственим осудама и ружним мислима, уз свест да је светац ту, да нас посматра и да свакоме даје по заслузи.

Када ме неко пита да ли Бог постоји, увек се изнова изненадим. Свети Василије не би могао да буде свет а још мање чудотворац, да му није од Бога дато. Потпуно ми је нејасно како неко мисли да би то уопште било могуће.

Да ни једног другог разлога на свету нема да поверујемо у Бога, чуда која се свакодневно код свеца дешавају би била довољан доказ да је Он ту, свеприсутан. Тако је једноставно.

Свети Василије, срећан ти празник. Волим те.