Пут у Грчку Нo25..Камари..парче Санторинија за просечан свет

Камари никада нећете видети на сликама којима се рекламира Санторини. 
Вероватно због тога што би могао да представи острво као обично место за просечне туристе, што није у плану маговима маркетинга који су створили мистичну слику места на земљи где сунце залази на најлепши начин на целој планети..

Реч је о класичном приморском сеоцету са чистим морем које запљускује црну плажу. На први поглед. Проблем је што ово место личи на нормалну плажу само са копна. Чим уђете у воду, постане јасно зашто свуда постоје табле које упозоравају да у воду улазите на сопствену одговорност и да пазите да не сломијете ноге при уласку у море..
Наиме, становници острва су се баш потрудили да среде и наспу плажу, али практично ништа не могу да учине са клизавим вулканским стенама које вас дочекају чим уђете у воду..
То би био заправо одговор на питање које ми се све време мотало по глави..због чега се на самој обали мора налазе мини базени у којима се људи брчкају иако им је море на дохват руке..
Постоји и део плаже на коме можете видети и покоје спарушено дрво, а улаз у море је за нијансу гостољубивији, али је сваки део те плаже у власништву кафића испод кога се налази, тако да ћете ту бити осуђени на плаћање пића да бисте добили лежаљку и сунцобран..
Грци су много забрљали ове године. На Санторинију, као на јако мало места на планети, сезона траје минимум 8,5 месеци и практично је немогуће пронаћи место за спавање у том периоду. Али, већ данима гледам полупразне плаже и ресторане који зврје празни. Кажу најстарији становници острва да никада није било оволико лоше..
А сада, крајем јула и у пуној сезони, туриста има видљиво мање него што би се очекивало. Помислио би човек да је разлог чињеница да вам је потребно минимум 10.50е за обичан гирос..да не помињем ђаконије од морских плодова који само овде вреде по 50е по порцији. За просечан ручак свакако не можете одвојити мање од 30е по порцији (цене у Ији нисам ни узела у обзир, да вас не убедачим превише).. 
Но, нико није вољан да попусти. Уместо да нађу разумну меру, продавци у радњама сав бес искаљују на уличним уметницима у толикој мери да су ове године малтене протерани. Они, који чине душу сваког туристичког места, у Грчкој више нису добродошли. Некако је испало да су људи, који годинама долазе овде да проведу лето и да уз то зараде нешто од свог талента, сада постали главни проблем за државу. До те мере да су им увели фискалне касе..
Ипак, зла крв која увек прати мањак новца, не може да реши основни проблем..чињеницу да је број туриста преполовљен и да се не назире решење. А без туриста, Грчка је у озбиљном проблему, без обзира на велики извоз маслиновог уља и вина. Јер, копнени део земље већ увелико плаћа цех лоше политике, а незапосленост убија онај познати позитивни грчки дух..
Од оних који долазе са намером да летују за ситне паре и да се хране конзервама које понесу од куће, ова земља не може да живи..
А на острво какво је Санторини, такви ионако не долазе..

Пут у Грчку Нo21..Вулкан који прочишћава

Напокон сам се коначно наспавала и вратила у пристојно физичко стање. Два дана упознајем острво и људе, трудећи се да на најбољи начин искористим прилику која ми је од Бога дата.

Видевши све то, каже мени моја дивна домаћица јутрос:

-  Имам понуду за тебе. Ако желиш, остани још једну ноћ код мене. Али, само уз један услов. Да овај дан посветиш себи. Да коначно одеш на плажу, да се бућнеш у море и да уживаш без размишљања.

Баш то сам и урадила. Препустила сам се мору и сунцу, загледана у прљаве вулканске стене.

И знате шта? 

Овај вулкан је потпуно чудно место. Некако извлачи из човека све до сржи. Плакала сам гледајући у пучину, од туге због неких људи којих више нема крај мене, а који су мој живот на све начине покушали да учине горким и туробним. Што је најгоре, углавном су то радили јер су мислили да је то за мене добро. Да ми чине услугу. Да морају да ме спасавају од саме себе. Плакала сам због несебичне љубави неких људи који су је нештедимице изливали на мене и због поклоњених дана, као што је овај, које нам је Господ, преко најнеобичнијих људи, дао да их проживимо волећи, насмејани и срећни.

Не умем да опишем како се тренутно осећам. То је некаква радост битисања обавијена оном исконском тугом због тога што проживљавамо овај живот убеђени да смо важни и незаменљиви, на уштрб људи крај себе. Живимо једни крај других, удаљени и незаинтересовани и стално се питамо зашто смо несрећни и зашто нам се дешавају ружне ствари.

Море, невероватно тамно због црног вулканског песка на дну, ме све време опомиње на то колико смо заправо пролазни, а ипак дане проводимо у свађи, љутњи и нерасположењу.

Седела сам на најпрљавијој и најружнијој плажи на којој сам у свом животу била и осећала се прочишћено. Чак не бих успела да изађем из мора преко клизавих вулканских стена да ме јака мушка рука није подигла у вис и пре него што сам схватила шта се дешава. Одмах затим је наставио да гледа у море, потпуно незаинтересован за моју захвалност. Напросто је урадио природну ствар. Помогао неком и наставио са својим мислима.

Као што рекох, не умем да опишем како се осећам. Тако испражњено и употпуњено у исто време сам се осећала једино једном у животу, након своје прве, три и по сата дуге, исповести, када сам из себе извукла све страхоте које су ме тиштиле.

Пут у Грчку Нo20..Чуда маркетинга

Одавно је маркетинг крунисан као полуга око које се свет окреће. Људи на Санторинију су га усавршили до перфекције. Не постоји друго објашњење због чега би иначе људи са свих страна глобуса хрлили на ово ружно острво које човека баци у очајање чим га угледа.

Све је прекривено црном прашинчином. Прво што угледате са трајекта су огромне прљаве стене. Само се на врху вулкана назиру беле кућице, уз понеку цркву са плавом куполом, које су постале симбол острва.

Пошто је јако мало пристојног простора за живот, ни сантиметар није страћен узалуд. Свуда су степенице, нема побочних стаза, већ нон стоп гацате кроз дворишта других људи и свима је то нормално.

Чак су им и хотели минијатурни. Ретки су они који имају луксуз другог спрата. Поглед је једино што ово острво има и то једино што има продаје скупо. Због тога се о свему води рачуна. Шта год да се сазида, сазида се тако да ни у једном аспекту не заклони поглед са било ког краја уоколо.

Онда су домишљати домаћини проширили причу о „најлепшем заласку сунца на планети“ и ту причу су уновчили до максимума.

Како другачије да објасните да преноћиште у својеврсној земуници у Ији величине вешернице кошта минимум 400е за ноћ, док око вас свакога дана неко кречи неки од зидова јер вулканска прашина све живо уштрокави за час.

Или да „специјални младеначки аранжман“, који обухвата једну ноћ у хотелу – земуници од 15м2 и испијање шампањца у двориштанцету од 1 м2 офарбаном у јарко бело, са погледом на чувени залазак сунца, кошта вртоглавих 7000е за ноћ. Има их неколико и увек су резервисани месецима (чак и до три године) унапред. Сваке боговетне ноћи током пуне сезоне, а овде сезона траје дуже него било где другде у Грчкој.

Људе не мрзи да из САД, Канаде, Кине или Јапана запуцају на штрокаво острво у недођији без и једне травке да би видели како сунце залази. У земуницама које коштају пар стотина евра људи остају и по неколико дана, мада у Фири постој и камп за „пролетере“ за релативно мало пара (колико кошта ноћење у пристојном хотелу негде на копну) у шатору величине вреће за спавање.

Можете одсести и са друге стране острва где су плаже и где имате осећај да сте уопште на мору, али се тај део, потпуно парадоксално, третира као "сиротињски". Тамо можете да преспавате у соби са купатилом за "тричавих" 100е за ноћ у Камарију или само 65е у неком од ружних црно-сивих села где се на запуштеној плажи дугој стотине метара башкари максимум десетак људи. Али, овде поглед није "најлепши на свету" и тај део острва сви заобилазе као да је кужан. Потпуно сулудо.

Чувени поглед на залазак сунца можете доживети и са јахте, бродића или гусарског брода, зависно од материјалних могућности. И онда свима можете рећи да сте били један од оних који су на неком од десетак пловила тај залазак сунца гледали са мора.

Ако сте ја, онда вас устопира Кристин и за пар минута познанства јој се толико допаднете да вас позове у своју кућу као госта. Уз то вам кува, спрема сјајне грчке специјалитете и прави колаче. Једино ни са ким (ни она ни било ко други) овде не дели воду. Морате је купити сами. Драгоцена је и не спада ни у један мени. У ресторанима је скупља од многих пића.

Кристинин дом је на врху литице, одмах испод једне од бројних ветрењача и изнад два младеначка апартмана. Могло би се рећи..чиста ексклузива. У њеној радњи све муштерије могу сести на једну од столица и гледати чувени залазак уз ледени чај и колаче.То је њен дар животу. Људима.

А залазак сунца? Не смете то рећи наглас овде, али личи на било који на планети, нарочито тамо где има воде. Али, нико нормалан не би платио 7000е за једну ноћ негде другде да би гледао нешто што се дешава свуда на овом нашем плавом кликеру и то бесплатно. Сем ако вас магови маркетинга не убеде да је овај залазак баш тај најлепши, па причу даље шире они који су силну лову дали да га виде, јер их је срамота да кажу да је цар го.

И тапшу као помамљени када сунце коначно зађе.

И тако сваког боговетног дана изнова..

Нико не сме да каже да је прича заправо невероватно глупава. Јер, Грчка има на стотине острва, од којих је већина фантастична. Али, та острва имају све и прелепа су, па нико није морао да смисли да за пуно пара продаје поглед.

Пут у Грчку Нo24..Санторини..залазак сунца, скуп шампањац и бесмисао неких избора

Крај дома моје ненадане домаћице су мини апартмани за оне екстремно богате. Такозвани младеначки, мада у некима одседају и целе породице. Они плаћају једну, ретко када две ноћи, да би имали ту привилегију да гледају „најлепши залазак сунца на планети“ изоловани од гомиле света која џоња по два сата дуж шеталишта буљећи у најнормалнији залазак сунца какав се дешава сваке вечери свуда на планети.

Испод мене је апартман у коме је одсео пар. Апартман је скроз бео, сем антрацит сивих степеница, типичних за ово потпуно униформисано место по питању боја (бела, антрацит сива, мало плаве и сасвим мало каки-окер нијансе..плус прљаво-црна боја околиша..као да на острву никада нису чули за неку другу боју).

И они су у белом. Испред њих на, у бело обојеној дасци, стоје две високе шампањске чаше, пар белих свећица и букетић цвећа у стакленој ћаси. Гледају у море или сунце, свако за себе, свако на своју страну. Испијају шампањац без наздрављања и без разговора. Напуштају место пре него што људи начичкани по зидовима престану да пљескају сунцу које је зашло..

Све време сам сетна и тужњикава јер се чини да је ово острво створено за парове. Такав осећај имам. А они су пар. И очито пуно тога имају. 

Данима желим да и ја могу да тако, у белом, са неким попијем луђачки скуп шампањац. 

Те вечери нисам пожелела да сам на њеном месту.

Само сам пожелела да је загрлим.

Пут у Грчку Нo23..Татин загрљај или..у ком тренутку су Срби тако страшно погрешили..

Седим на ономе што се на овом извиканом острву зове плажа, покушавам да се осушим и побегнем што даље од прашине и одвратног црног камењара.

До мене је брачни пар са двоје деце. По говору бих рекла да су Холанђани. Свакако плави, нежни и бели као снег.

Девојчица, у покушају да сиђе са камена, пада наузнак, огуливши дланове. Тихо почиње да плаче. Тата јој прилази, подиже је нежно, као порцеланску лутку и нешто јој лагано шапуће. Мама јој испира дланове водом и брише их о пешкир. Тата је лагано узима у наручје и љуљушка док се није смирила. Љуби је у чело и измамљује дечји осмех.

У води је тата са двоје деце. Унео их је на рукама да се не би повредила на камењу. Наслонио се леђима на стену и држи децу док се сама не одлуче да се лагано отисну у воду. Био је довољан поглед једног од њих да би тата пришао и придржао дете док оно не одлучи да може даље. Без вике, кукњаве. Благи очев осмех је одагнао сваки страх и био тиха подршка када год запне.

Испред мене је отац са две кћери. Арапи. Млађа из неког разлога неутешно плаче (не вришти нити се бацака. Плаче, сузе се сливају низ лице попут бујице, али да нисам гледала у том правцу, не бих то знала. Свакако не бих чула). Вероватно јер јој није дозвољено да са стене ускаче у воду. Он је прво гледа без речи, онда јој каже пар речи на мени потпуно непознатом језику, рашири руке и прихвати дете у загрљај. Она плаче и даље. Он је, уз веома мало речи, љуби у чело. И чека да се смири. Када га је погледала, само се насмешио и слегнуо рамена. И ту се плакање завршило. Одмах затим је из кесе извадио два мала парчета пице и дао свакој по део. Толико.

Сузе су ми саме кренуле. Наслушала сам се прича о српској словенској души, нашој урођеној доброти..бла, бла, бла..

Знам да на плажи где седе наше породице не може да се дише од вриштања, урлања и хистерије. И ово су људи, али причају тихо. И ово су деца, али не вриште, не прскају људе око себе и не праве лом.

Када бих ја, као мала, пала, човек који ме је направио би ме игнорисао или би, у најбољем случају, заурлао да престанем да глумим. Жена која ме је родила би рекла да не драмим јер ми неће црева изаћи. И толико. И знам тачно да нисам једина са таквим успоменама.

Када вам кажу да су сви људи исти, лажу вас. Ми смо, напросто, од вредног, радног и пожртвованог народа, постали ленштине, бахати, неваспитани и себични.

Не кажем да су странци дивни..има и међу њима разних ликова. Али, ето, на ружној плажи сам седела око 45 минута, а све три сцене су се одиграле за веома кратко време. 

Покупила сам ствари и напустила плажу некако тужна и сетна јер ја никада нисам осетила ту тиху подршку и љубав оних који су морали и били дужни да ме воле.

Зато се не заваравајте. Словенска душа је топла само ако ту топлину пренесете на своје дете. Без тога је само пуста и бесмислена фраза.

Пут у Грчку Нo22..Ужаси плаже на Санторинију

Ија на Санторинију је место за богате. За оне који ће нестварно пуно пара дати за смештај и ручак, да би се брчкали у приватном базену и гледали залазак сунца уз чашу шампањца у руци.

И то је све.

На купање у мору овде ретко ко иде. Постоје две плаже. До обе морате отићи колима, ма где да сте одсели, иначе сте осуђени на повратак од неколико километара ужасном узбрдицом по апсолутној врелини. На овој страни Санторинија, наиме, нема биљака. Ничега сем прљавштине и голог камена.

Од паркинга ходате још десетак минута стазом коју и козе избегавају. Тек док ходам по ружном вулканском камењу схватам шта је заправо вулкан – синоним за хиљаду нијанси црне и прљавштину.

Верући се по камењу (за који је онај у Црној Гори ситан и потпуно прихватљив), видим људе који одустају и враћају се одакле су дошли. Старији, буце и људи који имају било какав проблем са ходањем овуда не могу проћи.

Плажа је прљава, прашњава плоча од неких 20 – 30 метара дужине. Уласка у море нема сем преко једне клизаве стене. Некако сам се бућнула, али не бих успела да изађем без помоћи..

Уз то, ветар константно дува, вода је хладна и стално сам имала утисак да пливам уназад, ма колико да сам одлична пливачица. Струја напросто од једне (невидљиве) линије не дозвољава даље пливање. Пливате али, у најбољем случају, стојите у месту. Ако се препустите води, после око пола метра је све у реду..ту можете да плутате. Али напред као да постоји некаква препрека која каже – не можеш даље. Баш глуп осећај.

Нису ми јасни ови људи..

Види се да су богати (екстремно су ретки залутали као ја), навикли на луксуз и све повољности цивилизације, али апсолутно спремни да се веру по прљавштини јер је тамо неко рекао да је ово посебно и привилеговано место..

Људи су заиста чудна бића..

Пут у Грчку Нo19..Грчки кадаиф и нишки бурек..

Када једном пробате грчку фету, никада више тај сир нећете пожелети да једете у Србији. Заситна је, масна и бескрајно укусна.

Довољно је додати два три комада у чинију са парадајзом, луком, паприком, краставцем и обавезним црним маслинкама. Све то се прелије маслиновим уљем и поспе ориганом.

Ништа вам више у животу не треба. Барем мени не. Могла бих живети на овој салати.

Данима нисам окусила чоколаду. Пролазим поред ње у радњи као поред турског гробља. Не једе ми се. Не фали ми.

Моја домаћица прави обичан гриз који, уз цимет, суве грожћице и маслиново уље, довољно охлађена, представља врхунско кулинарско уживање.

Да не спомињем кадаиф. Турци га сматрају својим националним јелом, Албанци својим, а Грци грчким. И ни случајно не сме човек да им каже да су га прво направили Арапи и да су га од њих преузели сви остали.

Но, то би било као када бисте Нишлијама покушали да објасните да бурек праве и Сарајлије, а ћевапе и Бањалучани.

Залуд прича.