А то се једино рачуна..

Ја сам одувек размажена и својеглава..одрасла тако да ми ништа није фалило, напротив.. Баке и деке су ме мазиле више него што већини следује.. Имала сам гомилу пријатеља и велику породицу, посао који сам обожавала..и заиста сам живела у уверењу да сам вољена.. ОК, родитеље нисам могла да бирам, али ипак не бих могла да се пожалим на карте које су ми дате а да не будем скроз незахвална..

Када сам остала сама на свету, без динара и крова над главом, само двоје, од свих тих људи, су рекли - дођи код мене, колико има за нас, биће и за тебе.. Занимљиво, ти ми никада нису поменули да су ми нешто учинили у животу.. Многи други јесу, укључујући и те родитеље који су и дан данас убеђени да сам им нешто дужна и да сам преко хлеба тражила погачу..јер сам одабрала пут који није био у складу са њиховим плановима..

Већини пријатеља је било удобније да се не мешају.. Родбина није хтела да увреди људе од којих сам отишла, јер ”ипак сам ја млађа и треба да попустим”..не удубљујући се у то у чему бих требала да попустим..

То је укључивало и чињеницу да ни један, а преко 60оро је потомака мојих бака и дека са обе стране породичног стабла, није позвао да пита како сам, да ли сам гладна и имам ли где да преноћим.. Један брат од стрица, који је био клинац када су ме избацили из куће да се ”сналазим по своме”, се јавио након 5 година, када је већ стасао за женидбу.. Он је био једини у породици који је питао..Шта се догодило.. Жао ми је што сам тада био тинејџер који ни о чему не размишља..

Памтио ме је по добру толико да је желео да му дођем у сватове упркос противљењу родитеља.. Хвала му на томе..

И чему овај текст сада..

Не знам..то је, ваљда, мој начин да кажем зашто подржавам свакога ко одлучи да се бори за себе и да следи своје снове.. То, наравно, не значи да се нужно слажем са избором тог неког, али нисам ја та која било коме треба да трасира пут..

Моје је да том неком отворим врата свог дома када затреба, да поделим са тим неким оброк или да чак не урадим ништа уколико проценим да би моја активност тог неког спутала или успорила..

Биће довољно да будем једна од оно двоје која ће, без превише размишљања и калкулација, некоме рећи..Дођи код мене, поделићемо колико имамо.. Јер, нико не треба да буде сам, гладан и невољен у свету настањеним са толико пуно људи..

Немојте окренути главу..поделите храну са неким..подржите чак и када мислите да тај неко није у праву али је сам и беспомоћан.. Много људи не зна како је то када си толико гладан да си спреман да украдеш парче хлеба..али има превише оних који знају.. И, када човек то доживи, мењају се приоритети и свет се истумба на непредвидиве начине..

Својевремено ми је један свештеник рекао да никада није видео некога коме се толико ствари сручило на главу а ниво искушења био незамислив за обичну мирјанку а да Господ није помогао.. Дакле, помоћи ће.. А онда се окренуо и отишао, не понудивши ми да једем.. Нити ми пружио 50е које ми је био дужан за бројанице које су продате у цркви..јер ”није ми баш толико хитно”..

Сада знам да је био у праву..заиста се све скоцкало, поново сам добила дом и пара толико да би многе људе учиниле срећним.. Али сам га тог дана мрзела из дна душе, док сам стајала на сред црквене порте гледајући му у леђа..гладна, смрзнута и без места где бих могла да одем..

А није требало.. Није он учинио ништа горе од неких за које сам мислила да су ”моји”.. А и дао ми је новац за пар дана.. Зато нешто и мислим да није била реч у парама већ у лекцији..али, више никада нисам ушла у ту цркву..

Оно што желим да кажем је..будите људи, волите своју децу и унуке, опростите брату, не судите се са комшијама и не делите се због туђих интереса.. Живот је тако чудан и хировит..и никада не можете предвидети шта чека иза угла..и ко је тај који ће помоћи, нахранити вас и загрлити вас чврсто док се све око вас распада.. А то се једино рачуна..