Клементина и Малена vs комуналци..

Посвећено двема најдивнијим цурама у Нишу..

Шетамо се нас три девојке (за неупућене..Клементина, маче; Малена, амерички стафорд теријер и самопрокламована Клементинина мама; ја, homosapiens) Чаиром у време које су нам милостиво уделиле градске власти..

Малена слободно трчкара, уживајући у краткотрајном осећају слободе коју парк пружа..
Клементина је на повоцу, с обзиром да има незгодну навику да кидише на мачке и безобразне куцове..
Ја у себи псујем градске власти јер су нам својим суманутим декретом ускратиле шетњу по белом дану..

У сусрет нам лагано долазе комуналци..
Не они фини људи који парк одржавају чистим, већ она униформисана брука за полицију..
Нећу да грешим душу, увек су до сада били љубазни и културни, мада и иначе изгледа да остављам леп утисак на униформисана лица..никада ме у животу нису гљавили ни када сам очигледно била крива, а камоли када сам као сунце чиста пред законском регулативом (морам то некако да назовем, с обзиром да у земљи у којој сам рођена закона заправо нема или су мртво слово на пожутелом папиру)..

- Добар дан..кажу они..
- Добар вам дан..кажем ја..
- Фрр..каже Клементина..

Маленин покушај да се умили је одбијен одсечним покретом руке..
Еее..само службено..

- Да ли знате да је забрањено водити опасног пса без повоца..питају они..
- Знам, зато и јесете везана..

Збуњени жмир и поглед ка Маленој, за коју нисам сасвим сигурна да ли се намерно прави невешта или је само одлучила да се не нервира због задржавања које одлаже њене кучеће асктивности..

- Госпођо, молим Вас, пас није везан и нема брњицу..
- Ааа..мислите на Малену. Опростите на забуни. Она је мирољубива, Клементина је опасна, због тога неспоразум..
- Ово није за шалу, госпођо..
- Ја нисам госпођа..
- Молим?
- Кажем да нисам госпођа..осим ако нисте намерени да ми промените статус..

Колеги се извија брк. Смешно човеку, али, на радном је месту, а у земљи дембелији је забрањен смех осим у пригодним ситуацијама..
Комуналац је мало збуњен, али ми се чини и благо одобровољен. Љут свакако није, што је најважније..

- Новом уредбом градских власти, забрањено је шетање опасних паса без брњице и повоца..каже он..
- Знам, зато и..покушам ја опет..но..и он зна за јадац..
- То је мачка..
- Можда је она рођена као мачка, али, од како ју је Малена усвојила, она је убеђена да је пас и тако се и понаша..

Као у филму, следи сцена којој би се и Спилберг обрадовао..
Наилази достојанствени Кане корсо..
Клементина усредсређује сву пажњу на њега, смишљајући како да се умили новом другару..
Пас је бледо погледа, зачуђено закриви главу, погледа у Малену, па опет у Клементину и, видно збуњен, настави куда је пошао..
Газда забезекнуто гледа сопственог пса па мачку и процеди кроз зубе:
- Шта је БрЕ ово..мој пас кида мачке и подивља чак и када су далеко..не разумем..
- Клементина је у ствари пас, само изгледа као мачка..покушавам да ублажим његову неверицу..

Човек ме погледа потпуно смућен, процеди нешто типа..Аха, да, наравно..и настави даље..
Сирома човек, не беше му лако..

- Јесам ли Вам лепо рекла..што бих Вас лагала..окрећем се ка видно уздрманом комуналцу..
- И ја имам пса и не шетам га без повоца..исцеди тек толико да би купио себи мало времена..
- Дивно, могли бисте да га упознате са мојим девојкама..

На помен речи "девојке", Малена седе и упути нам најневинији поглед који је из дубине своје кучеће душе успела да извуче..
Зна она да тај позив значи храну или шетњу..а тренутно не види да се ишта дешава по том питању..

- Морате је одмах везати..шта ће човек, посао му је да нас убеди у нешто у шта ни сам не верује..
- Ма важи..кажем ја, качећи кукицу на Маленину огрлицу..
- Мора да има и брњицу..упоран је комуналац..
- Има, наравно, ми све радимо по закону..кажем ја, пружајући му тражену стварчицу, са најневинијим осмејком на лицу..
- Слободно јој ставите. Не брините, ништа Вам неће. Јако је мирољубива иако генерално не воли да је нешто спутава. А ја сам прилично неспретна са тим копчама..
- Не пада ми на памет..несвесно се тргнуо уназад, па се видно изнервирао због тога..

Но, таква врста наглих покрета увек узбуни Клементину, која је тренутно направила своју чувену чирокану дуж леђа и натапирала реп, глумећи бесну веверицу..
Благо кесећи зубиће, упутила је апсолутно неприхватљиво непријатељски поглед господи у униформи..

- Ето, видите, потпуно сте је изнервирали..а лепо сам Вам рекла да је незгодна када се наљути..

Несрећни комуналац ме је потпуно пометено погледао, заборавио је и брњицу и бесну мачку и опасног пса и вероватно у себи опсовао и законску регулативу и оне који су је донели..
Колега је упорно чешао нос и упадљиво се искашљавао, трапаво покушавајући да прикрије безобразно широки кез и кикот који је претио да се отргне контроли..
Ја сам безочно прекршила уредбу градских власти, откачињући Маленин поводац чим су комуналци замакли за први ћошак..
Присутни људи су се са неверицом питали да ли је то била скривена камера. Нико жив им неће поверовати да се ово заиста догодило..

Разумем их..
Не бих ни ја поверовала..да нисам била присутна..

Шота..

Тема дана..шота..
Мука ми је од паметовања којекаквих ликова..

Наравно да сви живи имају права на сопствено мишљење, све дотле док не крену да сопственим незнањем гњаве све око себе..

Дакле..

Није  'Шота' једина песма око које се ломе копља..разлика је у томе што би њу сви да присвоје, само су Срби спремни да се олако сопственог наслеђа одрекну..

И то због тога што је неки поп, у сред ратног вихора, нашао начин да потпали масу..по принципу..важно је мрзети, па макар и песму.. (не бих дотичног превише коментарисала, из поштовања према мантији и Цркви коју представља, али то што је урадио, директно је уперено против културе сопственог народа, мада му, верујем, то није била намера..ваљда)..

Песма  'Шота' је српска (неки кажу циганска) свадбена песма из Метохије (неки подаци помињу Ниш и околину) и спевана је у част младе и младожење.. 

Први писани подаци о овој песми датирају из XVIII века..мада постоји велика вероватноћа да тај мелос вуче корене из Византије.. 

Радмила Тодоровић је 1977 године написала текст..

Музику је обрадио Драган Александрић..

Изненађени, а? 

До почетка сукоба на Косову и Метохији крајем XX века, певана је скоро искључиво на Српском..

За полуписмене паметњаковиће..

Цар Душан је био цар Срба, Бугара, Грка и Арбанаса..па нам је етнос измешан још из тог доба..

(Малена дигресија..оно што ми данас третирамо као народњаке 'турског' мелоса, везе нема са Турцима, на пример..у питању је грчка народна музика)..

Shote Galica је живела од 1895-1927 године (сами срачунајте век)..и ни по ком основу везе нема са овом  песмом..осим што је уз њу можда играла.. Мада, ако ћемо право, знам и многе Србе који са уживањем плешу уз бечки валцер, што га ни на који начин не чини српским културним наслеђем..

Да ли волим да играм уз Шоту?

Наравно..

А зашто да не?

Ако ми којекакви полуписмени већ диктирају услове живота у држави, на шта јако мало могу да утичем, не видим зашто бих им дозволила да ми украду мала задовољства..

Неписменост људи је срамота државе у којој ти људи живе..

Полуписменост је лични избор..

SOTA

Sote mori sote, sote masala

davno zelim sote mori da te igram ja

sote mori sote, svirajte mi vi

da svadbenu igru sotu zaigramo svi..

Na sred sela cesma, voda kao led

sarene se dimije devojaka red

sarene se dimije, cvece, dukati

a ja cekam, duso, da mi dodjes ti..

Ja sokakom idem, sija mesec zut

kao fenjer s neba obasijava put

ispunices moje il' njegove sne

borba za devojku nek odluci sve..

Pripala si meni, nek objavi gost

nek svadbena igra sota traje celu noc

dajre u ruke, hajmo dlan od dlan

igraj mori sotu dok ne svane dan..

Конгрес кардиолога или туга и јад Србије..

Конгрес кардиолога Србије почиње данас у Нишкој бањи..
Крем медицинског крема се слио овде данас..
Осим чињенице да ми немамо ни друштво, ни касветну медицинску струку, па ни крем те струке..

Гомила људи је директно из аутобуса улетела у хотел Радон. Шаролико једно друштванце. Били би понос сваке пијаце, са акцентом на бувљак..
Неваспитани, бучни, арогантни без основе, бесмислено су покушавали да одрже реноме који обично прати људе у бушкастим кломпама и белим мантилима..
Али, чак ни докторска ароганција није у стању да се избори са понижавајућим положајем чекача у реду..
Морају се пријавити, покупити папирче са именом, без кога су оно што су..људи без права на виртуелну ароганцију коју доноси звање..

Али, није то оно што ме је поразило..
Гледам мушкарце у офуцаним фармеркама и ципелама које су запуштени чукљеви давних дана деформисали..
И жене обучене по прошлогодишњој моди локалних Second hand радњи и паланачких бувљака, у искрзаним ципелама разваљених флекица и са ташнама којима су ручке одавно огуљене и исфрцане..
Парада кича и неукуса, сељоберског менталитета крда, уморна и разгажена лица..
Језа човека да обузме..

Волела бих да је овај тект написан као критика лекара који нам на толико бизарних начина загорчавају живот, док немоћни и болесни џоњамо сатима по ординацијама..
Али није..
Не може бити, чак и да ми је то била првобитна намера..

Гледам људе који су барем десет година провели по школским клупама, дебело се намучили да добију ту фамозну диплому, а сада стоје крај мене зарозани, јадни и разбуцани..
Много ми је то тужно..
Понижавајуће..
Фуј..

Можда има земаља у којима су доктори сиромашни, али хумани и пожртвовани..
У Србији су само уморни, деградирани и потпуно поражени, а негде успут су неприметно постали незаинтересовани и застрашујуће дехуманизовани..
Таман онолико колико је то и држава у којој живимо..

Враћам се у свој балон, створен да ме одвоји од ове одвратне стварности..
У мом балону доктори не смеју бити збијена гомила запуштених и јалових људи..
Ту примам само десетак оних који су на Конгрес своје струке дошли уздигнутих глава, пристојно обучени и окупани..
Упркос томе што су плаћени мање од неких водоинсталатера и сведени на трговачке путнике и писаре..

У мом свету, само је доктору Хаусу дозвољено да буде необријан и зарозан..и то искључиво због тога што феноменално свира клавир..

Рибарски сан..

Пецароши су заиста посебна фела људи. Одрасла сам верујући да се човек роди са урођеним смислом за буљење у пловак по васцели дан, попут једног од моје многобројне браће који цео свој живот проводи стопљен са површином Дрине..
Али, изгледа да сам јако погрешила..
Човек може и да научи да ужива у качењу љигавих црвића на удицу, иако никада пре није имао сличних склоности..

Генерално, вероватно велика већина људи може да проведе цео боговетни дан забацујући штап у намрешкану воду, сатима ишчекујући неку залуталу рибицу да се закачи баш на њихову удицу..
Али, само посебни у томе могу пронаћи животни смисао..

Седим крај Нишаве и гледам Војкана и Озу..
Два потпуно различита карактера која су се уклопила у лепо, инспиришуће пријатељство..
Један је у свакодневном животу живац и почесто несносни нервчик..
Други ради веома стресан посао који захтева пуно папирологије и организације..
Обојица су професионално везани за људе и константну гужву..
Виђала сам их нервозне, љуте, намрштене, преморене. Гледала како праскају на људе око себе, уморни и изнервирани хистеријом свакодневнице..

Док обалу вољене реке опседају разноврсни ликови жељни природе и спокојства, мој поглед је прикован за два позната, очито тешко сконцентрисана лика, која и не слуте да су управо постала инспирација за моје немирно перо..

Поглед им је загњурен у мутну Нишаву, а лицем им се напросто разлива милина и спокој који вероватно имају још једино током дугог, релаксирајућег сна..
Иза леђа им промичу џогери, шетачи, буљуци паса и раздрагана деца. Довикују се, јуре. Енергија, обично спутана животом у бетонским коцкама, потпуно је ослобођена и малтене физички пршти на све стране..

Не примећују их. Не слушају. У потпуности су усредсређени на тишину склупчану дубоко у себи и мир који влада у тајанственом рибљем свету..
Опуштени су и непријемчљиви за оне који нису свесни посебности онога што неки и спортом називају..

Може бити да је у питању спорт, али свакако спорт за мождане ћелије. Лековит и хранљив, способан да отопи напетост и нервозу, а истовремено неку фину, танану тишину уноси у животе оних који су у тајну другачијег света од овог нашег свакодневног, проникли..

И зато, када видите пецароша, не питајте га ништа и не реметите његов склад. Тихо прошапћите..БИСТРО..и продужите својим путем..

И не питајте зашто баш "бистро" када је Нишава мутна. Мутна је само ако не умете да гледате и ако су вам мисли узбуркане и немирне, неусклађене са протоком тајанствене реке..

Са сваким забацом, вода се, у ствари, све више бистри..
Кажу да се најпасиониранијим пецарошима рибице уистину смеше из дубине, а оним баш баш посебним, чак и намигну док је сунце горе, високо над нама..
Само се о томе не прича. Нити би се дало објаснити онима који не разумеју и не умеју да гледају..

Немојте децо..

Пре два дана се у Нишу убила двадесетогодишња девојка..
Скочила је са врха солитера..
Ништа од њеног прелепог лица и витког тела дугогодишње плесачице није остало, сем хрпе костију и згњеченог меса..

Никада нисам схватала разлоге због којих би неко толико млад пожелео да раскрсти са тим даром који зовемо живот..

Неузвраћена љубав?
Зашто их мајке од колевке не науче да је љубав смисао свега, нешто посебно, драгоцено и савршено и у потпуности неспојиво са нечим неузвраћеним и несрећним, за мене је апсолутна мистерија..
Љубав је радост и милина и увек је обострана..
Ако није тако, није љубав..просто је то..
А ако није љубав, може бити страст или занесеност..а оне ни у ком случају нису разлог за самоубиство..
Напросто се обрнете око своје осе и широм отворених очију погледате око себе..све док не пронађете љубав..ону праву, јединствену, која ће вас ушушкати у своје наручје и дати вам осећај сврсисходности и пуноту животне радости..

Новчани проблеми?
Зар би ово могао бити разлог у свету у коме милијарде људи скапавају гладни и на хиљаде деце свакодневно умире због недостатка воде и хлеба..
Индонезија и Јужна Америка су крцате људима који, без новчића у џепу, певају сунцу и радују се животу и не сматрају да је недостатак новца довољан разлог да би били несрећни..

Несносни родитељи?
Аман, па одселите се. Оставите их њиховој себичности и кретенским зависностима..
Толика деца свакога дана одлазе из родитељског дома, пуно њих и пре пунолетства, бежећи од батина, дроге или алкохола који су им растурили породицу..
И преживе..
Нису та деца храбра..
Напросто су између тешког избора и потпуног његовог одсуства, одлучила да се боре и да начине јаке и здраве основе за живот пред собом..

Болест?
Са њом се бори..до последњег даха..
Болест је страшно искушење које људима практично даје до знања да има пречих проблема на овом свету од новог телефона и скупог интернет пакета..
Често окупи и повеже породицу онако како здравље не би умело..
Некада је застрашујућа, али смрт је гора..
За смрт лека нема..
Никада..
Заувек..

Лоше оцене или неположен испит?
Стално имајте на уму да су оне битне само у једном кратком временском периоду..
Када напустите школску клупу, важно је само да сте добри људи и да знате и волите оно чиме желите да се бавите..
А то ионако ретко када у потпуности научите у школи..

Сигурно има још пуно разлога..
Али, ни један није довољно добар..
И ни један проблем нерешив..

Много пута су они, који су се бацали са моста, посведочили да им је током пада само једна мисао била у глави..све се могло решити..
А прва ствар коју кажу људима који их спасу је, малтене без изузетка..хвала вам..

Не знам шта је била последња мисао девојке која се бацила са солитера..нити ћемо икада имати прилике то да сазнамо..
Жао ми је дете..није требало нити смело тако..
Ништа не значе стотине људи који те данас прате до ледене раке..
Волела бих да су сви они дошли на твоју свадбу или на крштење твога детета..

Овако, остале су само сузе оних чије си душе дотакла током тих прекратких двадесет година колико си била са нама..

Над градом на Нишави неуморно лије киша..
И небо над нама плаче за тобом..
А можда и за нама који смо остали..
Јер од свађа, политике и ТВ гадости, немамо времена да видимо боли једне младе душе..
И да јој на време кажемо да нам је улепшала дан, обојила нам живот у веселе боје и да постоји хрпа разлога због којих је данас требало да је међу нама..

Збогом Милице..

Људи око нас..

Недавно сам се, растужена над сопственим битисањем, пожалила својој секи..
Она ми је рекла да цео један дан посветим другим људима. Да их само посматрам, без уплитања у њихове животе..

Помислила сам да је то немогуће и бесмислено, али, она је неко чије мишљење нисам спремна тек тако да игноришем..
Одлучила сам да пробам..

Цео дан гледам лица људи који бауљају овим градом..
Да, баш то..бауљају..
Вуку се уоколо смркнути, забринути, безлични, ужурбани, незаинтересовани. Не гледају друге људе, превише и безразложно заокупирани сопственом мизеријом и измишљеним разлозима због којих је неопходно да протрче крај тек процвалог цвета, заобиђу гладно псето на плочнику или да игноришу мусаво дете које продаје, невештом руком исцртан папир, не би ли зарадило за сладолед..
Тек по неко хода и личи на себе, а не на сенку некадашњег човека.

Знате, читала сам путопис једне госпође из Београда која је оставила одличан посао и сигурност дома, села на бицикл и кренула да педала по свету..
Најјача импресија су јој били људи који живе по Индонезији у тоталној беди, судећи по материјалним критеријумима, али су срећни..
Не сматрају да је недостатак новца довољан разлог да се одрекну привилегије да буду срећни..
Зашто је онда нама то толико тешко?

Шетам поред Нишаве до које сам дошла да, по устаљеном обичају, разбистрим мисли замагљене ружним даном, који, срећом, лагано замиче за један од ћошкова ове наше јајасте планете..

И у једном тренутку схватам да, овако замишљена, пролазим крај реке у потпуности несвесна њене блиставе лепоте и чињенице да сам толико раздраганих капљица тек тако бахато пустила да оду заувек, пропустивши шансу да се моја душа напуни хиљадама искри залазећег сунца..

Задатак је био да у људима које сретнем тога дана откријем део себе..
Открила сам тугу, замишљеност (којом подсвесно маскирам суштинску незаинтересованост за свет око себе, уроњена у неки свој, имагинарни и у многоме лепши и безболнији) и ту бесмислену јурњаву која заправо нема конкретни циљ..

Када мало боље размислим, живот је онај лепи тренутак када се, још снени од сна, насмешите новом јутру или они лепи моменти када приметите добре људе, лепоту парка кроз који шетате, беличасте облутке на обали раздрагане реке и онај чудесни час у коме некоме ко је посебан, кажете да га волите..

Све остало је нужност цивилизације, не и живот..

Доброта и љубав, руку под руку..

Нишава је преда мном. Прохладно је напољу, таман толико да намћорастој реци не прија колико и мени. Жубори, пенуша и отима се подно Гусара, немо изражавајући своје неслагање са пролећем које никако да се устали и одлучи да нас обрадује сунцем и искричавошћу. Недостају ми птице. Никако их нема у граду на Нишави. Или су утихнуле, поражене учмалошћу мог вољеног града..

Људи су за ове две и по године колико живим у Нишу, необично заћутали. Једни су се нападно прозлили, до границе неиздрживости. Они добри су из себе извукли и резервну доброту, до сада некоришћену. Није им, ваљда, раније требала..
Некако испада да је доброта на овом худом свету константа. Када зло крене да буја и доброта почиње да се умножава, па је откривамо у деловима свога бића за које нисмо ни знали да постоје..

Доброта није ћудљива као љубав. 
Ех, та љубав. Чудна је то госпојица, хировита и непредвидива. Што је више има, људи је више потискују. Као да је се стиде. Срамота их је од најчистијег осећања које људска душа може да изнедри. Зато је тако мало људи и достигне. Као да јој све време мере вредност. На један тас ставе своју љубав, а други оптерете поносом, инатом, страхом, имањем, банковним рачунима, калкулисањем..

И онда, када остаре и открију да имају више квадрата и цифара од снаге у ногама и здраве памети, јаучу и жале због лоших избора. И тако вековима, од како човек постоји. Никако да научимо ту лекцију, већ понављамо грешке из генерације у генерацију, убеђени да ће баш наш живот бити другачији и ван уобичајене шеме, потпуно неспремни да прихватимо да се базичне ствари не мењају и да им је амплитуда јако плитка..
Зато и јесу базичне, животне, основне..
На нама је само да их свако закомпликује на свој начин, а и тај начин, пречесто, није ни најмање инвентиван..

Са добротом је ствар у потпуности другачија. Или је имамо или не. Није је могуће отуђити нити пак на силу задобити..

И онда када Пандора испразни своју шкрињу и из ње у неповрат одлете љубав, страсти, мржња, бес или сажаљење, на дну се разбашкари нада да у нама има довољно доброте да бисмо могли рећи да свој живот нисмо протраћили на прхке којештарије које нам безочно заокупљују мисли, спречавајући нас да видимо оно најважније..

Да љубави без доброте нема. И да нам живот без доброте и љубави не вреди ни пишљивог боба..