Monday, 14 September 2015

Нишки ЧЕПеНИнг..Dark side of the Moon..


Пробудило ме је предивно недељно сунце које је, намигујући, најављивало предиван дан..
Негде сам се прерачунала са тим намигивањем..изгледа да није намигивало мени..

Дан је почео уз жвањање и нагомилани бес који је, ничим изазван, одлучио да ми поквари тек зарудело јутро..

Онда је неко кога много волим, одлучио да више не воли мене због давног, никада изреченог незадовољства..
Иако сам се понадала, није то било довољно за један овакав дан..
Со на рану је додао неко други, неко кога волим више од себе саме..

Тако то обично бива..кажу да се зле ствари увек дешавају у пару..
Шта у пару?
Како су сати одмицали, оформиле су квартет, па квинтет..и лагано кренуле у састављање хора..уз моју све јачу и несноснију главобољу..
Одавно ми се није десио један овако гадан дан..


 Знам да Гусар не радим недељом, али Нишава нема слободне дане, па сам јој пожурила у наручје, искључивши мобилни..у овом бирцузу је, по мојој личној одлуци, доста било суза за један дан..

Тврђава ми се смешкала из даљине и, иако је избегавам од када су напали Планинарски дом, одлучила сам да тамо има довољно простора да се склоним од света..

И угледала сам их, тамо далеко иза џамије..
Гомила пластичних чаша и флаша и остаци импровизоване бине били су јасни показатељ да се синоћ лумповало овде..
Шетала сам буквално разгрчући пластично сведочанство да у мом вољеном граду живи нека полупоремећена стока, сакривена под људским обличјем, која не уме ни да се радује ни да ужива ако не унакази простор у коме борави..

Немоћна да учиним било шта поводом смећа које чека радни дан да би га неко склонио, кренула сам да скупљам чепове са разбацаних флашица..
По амбалажи се видело да су спонзори догађаја, који год да је у питању, Хеба, Бивода и Јелен пиво..
Лепо је спонзорисати лепе догађаје..

Ја бих волела да је неко од тих, који се бахате рекламирајући своје производе уоколо, одвојио неки динар више и поставио неку канту или макар кесу на ливади и тиме позвао људе, који су пили ту воду и то пиво, да не оставе лом за собом, нагрђујући лепоту сопственог града и унижавајући древну тврђаву коју су добили у наслеђе..
Но, битно је згрнути лову..зашто би врле спонзоре интересовала лепа, древна тврђава..

Једно радознало дете ми је пришло, али је, пре него што је стигло да ми се обрати, глас из дубоке позадине урликнуо..
- Долази овамо, хоћеш ли да се заразиш..

За ружне предрасуде очито није битна боја моје коже или косе..
Довољна је била раздрагана, разнобојна циганска сукња која се, пратећи сваки мој корак, весело вијорила око мојих ногу и земљом упрљани прсти који су предано скупљали шарене пластичне затвараче у пластичне балоне пронађене на једној од гомила..

Да ме је видела у белом мантилу, без размишљања би ми, као и многи пре ње, поверила дете..
Овако, затечена у другим околностима и одевена у све боје дуге, представљала сам извор заразе..
Не ја, наравно, већ предрасуде, ружне и јадне, попут њене душе..
Ништа нисам рекла..
Дете јој је мало..има времена да се само застиди оне која га је родила, не морам ја да му помогнем у томе..

Нисам ја наивна па да поверујем да ће сви становници Ниша скочити да скупљају чепове само зато што је то мени пало на памет..али, нисам могла а да се не сетим баке и чопора дечурлије који су се разлетели по Белој Паланци да ми помогну у скупљању..
Није, дакле до сукње, нити до мене..до душе је онога који гледа..

Наставила сам свој посао, приписујући целу епизоду дану који је жива пропаст од сванућа, када ме је тргао глас иза леђа..
- Да ли то скупљате за наградну игру?
Човек је стајао са детенцетом у наручју и љубопитљиво ме гледао..
- Не, скупљам их јер желим да купимо инвалидска колица за једну госпођу..

Иза њега је стајала његова, по дефиницији боља половина, муљајућу кокице по устима..
- Чула сам за то, промрмљала је, пљујући несажвакане кокице..
- Лепо је што сте чули. Можете нам се и придружити ако желите..поновила сам, по ко-зна-који пут за ових месец дана, ту реченицу..

Одговор је, ако га је уопште било, замро у новој тури кокица убачених у уста..
Нико госпођи није рекао да је ружно крцкати кокице током разговора са неким..
Али, могу да разумем..ако није наградна игра или сцена из Фарме, није ни занимљиво нити вредно њене пажње..
Какве занимације, такво и понашање..

Све је то због овог ужасног дана који, осунчан и насмејан, није никако смео бити такав..

Кренула сам кући, вукући у рукама три балона са плавим, зеленим и црвеним чеповима..
Остале боје, којих је заиста било мало, ћушнула сам у џеп ташне, одавно резервисан за ту намену..

На моју радост, само пар сам пронашла током шетње крај Нишаве, на путу ка кући..неко ме је већ предухитрио..
Пролазећи крај жичаног контејнера за пет амбалажу, зирнула сам да видим вири ли нека затворена флаша..

- Нећете наћи запушаче, све сам их већ поскидао..
Крај мене се створио малац од дванаестак година, са кезом од уха до уха, показујући ми кесу трегерашицу на чијем дну су звецкали шарени пластењаци..
- Да ли и Ви скупљате чепове за колица..упитао ме је озбиљним гласом..
- Да, и ја..
- Нисмо једини, да знате..није то срамота, то је за добру ствар..

Вилица ми се откачила и затечена сам остала још дуго након нашег растанка..
Има наде за нас..има..
Само да прође овај зли дан..