Friday, 20 November 2015

Виолета је крива..део први..


Са две Јелене сам кренула од Ниша ка сићевачкој клисури..
Тамо негде се налази имање жене чије ми објаве о гомили животиња које чува нон стоп искачу по зиду ФБ..

Уз сву љубав ка животињама, нешто имам аверзију према људима који гаје десетине њих у свом дворишту, док се, удављени у штроки, хаосу и несносној буци, не поистовете са својим љубимцима..

Нисам ништа рекла када смо кренуле..
Само сам се понадала да посета неће дуго трајати..



Скренувши са пута, пред нама се отворила капија великог, уредно ограђеног имања. Трава покошена, стазе чисте. Двориште празно. Дочекује нас само насмејана домаћица. Уредна, чиста, сређена. Није тек изашла из фризерског салона, али јој је коса чиста, а коврџице лепо дотеране..

Стидљиво, један по један куцов се појављује у дворишту. Нема лајања, скакања, малтретирања. Дођу, њушну, поздраве придошлице. Прате нас на путу ка кући где нас дочекују маце свих боја и величина. Ништа гребање, дрека, цика..

Сетим се својих зверки. До сада би се госту већ на главу попеле..

Прави шок наступа тек на улазу у преко 100м2 велику кућу..
Кожне гарнитуре..беле и беж, беле асуре, бледи теписи, чаршав на столу. Докусурио ме је кристал у витрини..и кухиња која изгледа као да управо позира једном од оних скупих италијанских часописа о уређењу дома..

Десет куцова и двадестак мацова слободно улазе и излазе, леже по намештају и тепиху, стрпљиво чекају храну или да их неко узме у наручје..ако тај неко то пожели..
Нема јурцања, пентрања, ломљења..

И све је тако  чисто..
Не, дефинитивно то нисам очекивала..

Виолета и њен супруг нису сањали о томе да имају фарму љубимаца. Једноставно не могу да оставе болесну или гладну животињу на улици. А и комшије немају милости. Мачиће и штенце ноћу кришом убацују преко ограде. Знају да их Анђелковићи неће одбацити како то они сами тако лако и бездушно чине..

Виолета живујкице очисти од паразита, нахрани, излечи, вакцинише и, тако лепе и неговане, их даље удомљава. Но, нови стално пристижу и то је круг из кога излаза нема..

Сналази се, даје све од себе, али понекад зафали за ветеринара, лек, мало бољу храну..
Не жали се..сналази се како може..

На поласку нас води у гаражу. Спремила је пуне кутије посуђа за групу "Помоћ угроженим Нишлијама". Каже, требаће некоме, а она има довољно..
Мени великодушно у руке угурава амфору. Видела је да је чезнутљиво меркам..
На одласку нас прати велики црни пас без једне ноге. Превелик, црн, инвалид..довољна је и једна од тих карактеристика да не постоји ни зрно шансе да икада буде удомљен..
Имао је среће..Виолета нема уобичајене предрасуде..
Срећом..
Благ поглед, добродушност и апсолутна приврженост су синоними за ову животињу..
Крај њега се мува маче. Има тремор. Неизлечиво. Али, чиста умилност. И тробојкица, маца која је чудом преживела глад и тортуру..и која преде и док прима боце..

Чудесан дан са чудесном женом..
Морало је из тог сусрета да испадне нешто посебно..
Идеја је дошла спонтано, а за мање од 48 сати се све скоцкало..како само чиста љубав уме да намести..

Наставиће се..