Tuesday, 28 June 2016

Нисам могла да га волим


Све је мирисало на љубав из руских романа, пуну патине и раскоши, оивичене цветовима трешње и мирисом борових иглица.

Био је леп и згодан, обдарен тим посебним, исконским шармом који краси отресите козачке атамане и тамнопуте шпанске љубавнике.

Мирисао је на росу и смирну, широког осмеха који је просто озрачивао све оне крај којих је пролазио и сигурног корака некога ко је свестан да је посебан и јединствен, али и потпуно равнодушан на ту чињеницу.

А изабрао је баш мене, затурену у сопственим, другим људима недокучивим, сновима и уплетену у тајанствене нити и мени самој непознате чежње.

Заправо сам била само једна у гомили сличних девојака обучених у широке врећасте сукње до глежњева и лоше упарене, превелике мушке мајице, биране тако да и на први поглед искажу сав наш презир према истицању ичег женственог и лепог. 





Као по невидљивој команди, вукле смо се лепом, уређеном црквеном портом, зарозане, згужване и безбојне, потпуно несвесне парадокса да смо ми једине које нарушавају склад и елеганцију древног манастира.

Када сам га питала зашто је баш мене изабрао, рекао ми је да моју посебност не могу анулирати ни ружна одећа, нити невешт покушај стапања са гомилом.

Шетали смо се путем ка горњем манастиру удишући ваздух испуњен ароматичним дахом дивљих љубичица, све до видиковца са кога је пуцао поглед ка Даниловграду са једне, Никшићу са друге стране и планинама испред нас, иза којих смо наслућивали морске таласе и обрисе окошталих стабала маслина.

Клечао је испред мене и сатима ми певао најлепше љубавне песме икада испеване, закриљујући ме својим баршунастим тенором у чијим сам се дубинама губила и проналазила изнова, са сваким новим стихом.

Сатима смо причали и кикотали се као деца, несвесни времена и простора у коме обитавамо.


Због њега ми и дан данас засузе очи када чујем Αγνή Παρθένε и Харисову “Остарићу, нећу знати“, а из душе се исцеди дубок уздах када загазим међу висибабе.

Због њега више не пијем нес кафу са укусом лешника, не излазим са млађим момцима и у широком луку заобилазим богослове.

Само понекад запевам док сама шетам кроз шуму и са сетом се загледам у огледало, покушавајући да се видим његовим очима и да у себи запазим то зрнце посебности због кога се, не могавши га освојити, одрекао света и свих његових чари и мир својој души пронашао међу зидовима неког другог, тишег и затуренијег манастира.

Много година касније, једна добродушна госпођа ми је послала његову фотографију.

Загледала сам се у те невероватне, искричаво зелене очи, некада испуњене мноме, и са ужасом и неизмерном тугом открила да их не препознајем.

Са фотографије је у мене зурило мрко, озбиљно лице потпуног странца, лишено оног очаравајућег осмеха и скоро звечеће радости.

Нисам могла да докучим где је нестао сав онај полет и усхићеност животом и како је уопште могуће да га љубав према Творцу, која обично оплемени људе заогрнуте мантијом, није ублажила и озарила, уместо што је живот на светом месту испуњеном молитвом отврднуо његове црте лица и некада нежне, благе очи испунио горчином и строгошћу.

Некако сам се увек надала да ме се више не сећа, попут пахуље затрпане у снежним наносима кроз које је крчио свој животни пут. Да сам напросто била девојка којој је волео да пева и са којом се споразумевао осмесима.

Он је мени био јако драг на неки ванвременски начин и оставио је дубоки трг у мојој души и у мојим мислима.

Након нашег растанка, годинама сам била сама, безуспешно тражећи очима те искрице заноса и трагајући за песмом анђела на неким другим уснама.

Повремено сам се морила мислима, током дугих, ледених ноћи натопљених тешком оловном кишом, да ли сам погрешила и да ли је требало да зароним дубље у себе и пронађем тај дашак љубави која је, по сваком земаљском праву, требала да му припадне.

Биле су потребне године и поглед једних других, тамних очију, које су на пречац узбуркале дамаре у мени, па да схватим да не можемо волети некога само зато што је уникатан.

Напротив. Само љубав жене рођене за тог једног мушкарца, њега чини уникатним и вредним вољења.

Можда је тако Бог и уредио. Они који се роде посебни су већ комплетирани и поштено је да оду к Њему.

Само ми несавршени морамо трагати за својом половином и чврсто загрљени заједно корачити недокучивим стазама судбине која нам је намењена.