Thursday, 12 January 2017

Још увек су људи у стању да ме изненаде..прича о предивним мамама..


Још прошле године сам рекла да група Помоћ Нишлијама, ако се ја питам, неће више скупљати гардеробу..

Наиме, од скоро 90 породица којима помажемо, већина су заиста фини свет. Али, има пар жена због којих ми се смучи живот када треба да било шта сложим или попакујем. Толика бахатост и безобразлук су напросто поражавајући..

Наравно да ме је бес прошао у међувремену, али сам на задњој подели одеће била присутна, по први пут. Буквално сам глумила жандара и уопште ми се та улога није допала.

То је био један од разлога, уз чињеницу да у групи више немамо пуно мале деце, да се огласим јавно преко ФБ и да позовем неке друге људе којима можда такође треба помоћ. Позвала сам маме која имају бебироне и клинце до пет година да ми се јаве да им поделимо све оне перјане јакнице, дуксерице, панталонице и свашта нешто још, док је још увек овако грозно хладно..

Прво стидљиво, у неверици, пуне питања и сумњи, почеле су да се јављају..

Било је упозорења да ће се јавити и разни преваранти и грабљивци, али сам некако мислила да горе од овога што сам већ видела, тешко може да буде..

Због сметова и немогућности да ствари преместимо, подела је организована у кући без струје и грејања. Мислила сам да ћу да се смрзнем и помислила да нико , ако му није велика невоља, неће доћи по том мразу и хладноћи.

А дошле су, смрзнутих носића, збуњене, стидљиве. Несигурно су ушле у кућу, виделе гомилу ствари, у неверици се згледале и почеле да запиткују шта смеју да узму.

- Шта год вам се свиди и колико вам треба.

Навикнути на живот у Србији и све грозне епитете које сами себи намећемо, очекивао би човек грабеж и помаму. 

Ни близу. Часком су се договориле, прво узеле по јакницу за своје дете, а остало оставиле за маме које су требале тек да стигну., и полако наставиле. Помогле су ми и да изаберем одећу за клинце чије маме из заиста оправданих разлога нису могле да дођу.

Једини проблем су им представљале кесе. Наиме, сматрајући да ће добити по стварчицу-две, нису понеле неку торбу да спакују одећу.

Док сам се ја вртела и отварала кутије, док си дланом о длан, све ствари које су остале за неке друге маме су сложене и спаковане. Што би рекао Војкан..овако чисто није било не зна ни сам од када. Покупиле су и папире, разбацане кесе, све распремиле и тек тада одлучиле да крену. Заједно. Као да се одвајкада знају. Не пропуштајући прилику да понуде помоћ око спремања или паковања за неке друге људе, кад затреба.

Потпуно сам..
Не знам ни сама шта сам..
Нисам одушевљена ни еуфорична..
Јок..потпуно сам лагана, тиха, ушушкана..
Верујем да је то радост..
Она права, исконска, када схватиш да су људи добри..
Они остали су аномалија, а не правило..

Хвала вам маме..
Учиниле сте да тај понедељак буде дан када је имало сврхе пробудити се..
Част ми је била упознати вас..

Подела бебећих бенкица и осталих стварчица нас очекује за који дан.. И већ се радујем томе..