Живот из песме Ђорђа Балашевића..

Од када је познајем, чврсто се држала једног правила..једино је човек који разуме песме Ђорђа Балашевића тај који би био вредан да га заволи..

Само је два пута прекршила то правило..

Први пут нисам разумела..мој брат је за мене био најбољи и најлепши на свету, али никако се није уклапао у слику романтика кога је она желела крај себе..

            Нисам био ја за њу
            Нисам био ја за њу
            Не, никад нисам био ја за њу..

Срећом, направила је тај погрешан корак и, током кратке везе, открила да са братом нема ничег заједничког, али да је сестра тај драгуљ који недостаје..
(Тачно је чујем како се смеје док ово чита и коментарише да сам пре бисер..али, прича је моја, па у њој и драгуљ могу да будем ако ми је ћеф)..
И ето на свету тог чаробног пријатељства које се роди ненадано и остаје заувек јер никако другачије не би могло да буде..

           Могу се коцкати, лондрати, пити
           И могу пасти на ниске гране,
           Ал' не бој се, никад нећу бити..

Други пут сам је разумела..био је чаробан, леп и бунтован, како се то обично дешава када су велики шармери у питању..
Била је то разарајућа љубав која је водила у лудило и уништавала све пред собом..

            Напослетку, ти си добро
            знала ко сам ја
            чему сузе лепа жено..

Када је већ изгледало да ће неповратно уништити живот због невредног човека, појавио се он..миран, тих, стрпљив и пун разумевања за све њене хирове и недоумице..   
Пружио јој је руку и она је пошла, несигурна у избор..и његов и сопствени..
И није погрешила..

            Оставих иза себе свет заблуде

            Промашаје који тиште

            Просто, лако,

            К'о неко безначајно пристаниште..

Када се родио Дамјан, није се постављало питање око имена..одувек је желела да јој се син тако зове и њен муж је ту њену жељу испоштовао..подразумевало се да тако треба..
С друге стране, било је логично да он да име прелепој кћери која је стигла на свет на општу радост планете и своје лепе маме..
Тако посебна беба није могла да се зове никако другачије него Емилија Ковачев(ић)..што је логично свакоме ко је прочитао обавезну литературу..
Онима који најдужу Балашеву песму не знају напамет не би ни вредело објашњавати..не би умели да схвате..

            Стави мисли у празан ход
            Стреси звезде ко дудове
            И полако насуци брод
            На те плишане спрудове..

Негде у међувремену, незамисливо вредна и упорна, завршила је факултет, положила тај застрашујући Правосудни испит..из прве, наравно..и добила, изненађујуће брзо (по важећим критеријумима у земљи дембелији) посао својих снова..
На срећу замрлог и корумпираног правосуђа..
Ред је био да им неко поправи озбиљно окаљани образ..

            А видиш, неко то од горе види све
            Повлачи те конце, сигра се
            Постави сваку ствар на своје место
            Свако добро, а зло још пре
            Све виде очи судбине..

Данас ми је далеко..
Понекад ми тих 230 км колико нас дели делује непремостиво..
Али, када се сретнемо, увек је као да смо јуче заједно пиле кафу..
Као да месеци нису прошли од како се нисмо виделе..
И таман, баш у том тренутку када се видимо, настављамо разговор, непрекинут временом и простором..
Као доказ да је, тада давно, изабрала добро..у сваком могућем погледу..

            Љубав носи доламу од вилинског предива
            И можда не побеђује
            Ал' је зато непобедива..