Манастирски плави чеп..

Свако ко је икада крочио кроз капију мирног и елегантног манастира у Сићеву, зна колико је то посебно место..

Сам манастир је леп, али је за тај невероватан преблаги осећај заслужна нестварно лепа, чудотворна икона Богородице Сићевачке..

Била сам јуче, након неуобичајено дугог одсуства, потпуно несвесна колико су ми недостајали та тишина, ванвременски мир и љубав лепе и предобре мати Веронике, настојатељнице ове малене обитељи..

Причам ја њој о новој акцији сакупљања чепова..а како бих то уопште могла да пропустим..
Видим ја да се замислила..вољна је да помогне, али је то још једна ствар о којом мора да мисли, поред свих послова који је свакодневно чекају..

Лагано, меког корака, корачамо ка црквици да се помолимо..
Док разгледам шта је све урађено током рестаурације старих фресака, прилази ми мати, видно збуњена и са благом неверицом у очима..

- Скупљаш чепове, кажеш..прозбори тихо..
- Скупљам, као и моје Нишлије..кажем..
- И баш ти је важно да их скупљамо и ми..опет она..
- Било би лепо и мени веома драго..кажем, сада већ и ја збуњена овим испитивањем..

Уместо одговора, позвала ме је руком ка ниши у којој је смештено Распеће..
Савија се и руком подиже ћасицу са новцем који ту остављају верни..
На врху металних новчића, смештен је плави пластични чеп..
Гледа мати у чеп, па у мене, па у Распеће..
Никада до сада се није десило да неко приложи пластични чеп и никако не може да докучи одакле он ту..

Ја почињем да се смејем, потпуно у нескладу са миром који у цркви влада..
Напросто нисам могла да се суздржим..
Тако је нестварно..и лепо..и предивно..

- Скупљаћемо те твоје чепове..видиш да смо добили благослов..не може ово бити случајно..

Наравно да не може..
Никада и није..

Излазећи из цркве, окренула сам се још једном на вратима да се прекрстим..
Са старе иконе као да ми се Господ насмешио..
То већ није могуће..
Само ми се учинило..
Али је мој осмех ипак постао шири, а душа радоснија..
Ко би могао баш тачно да зна шта је на овом свету могуће..