Нико ко се није нашао у соби препуњеној гардеробом из разноразних станова, подрума, тавана, не може замислити страхоту људске бахатости..
Годинама девојке из Групе развлаче туђ веш, често прљав, исцепан, смрдљив, мемљив, буђав..ма, свакакав..
И данас ми се плаче када се сетим Олгице, детета из богате куће, која сатима без гађења пребира по смраду и туђој штроки и без да зуцне износи из сале кутију из које на све стране гамижу буба-швабе..
Или Тање која је у свој стан примила џакове од познатог нишког доктора, након чега је недељама, после безброј прскања, на једвите јаде истребила буба-русе..
И никада ни једна од нас реч није рекла..
Долазиле смо са радошћу, спремне на свакакве гадости, зарад неких људи којима је та гардероба правила разлику између пристојног изгледа и смрзавања у дроњама..
Срећом, пуно је и све више жена које није мрзело да одвоје мало свог времена и да одећу, пре него је пошаљу нама, лепо оперу и испеглају..
Тиме су нам дале додатни елан за оно што радимо..
Све је постало много теже када је Плесни клуб Степ изгубио салу у Рентгеновој..
Но, нисмо одустајале..храну смо паковале у мојој дневној соби, а Војкан ју је делио на степеништу солитера у коме сам живела, уз гуњђање и неразумевање комшија..
Одећа је скупљана у Војкановој кући, сортирале смо је парцијално и зване су жене у мањим групама да изаберу оно што им је потребно..
Наравно да је након сваког бирања остајао неред, јер је простор био скучен и незгодан за целу акцију..
И наравно да су нам искуства била различита..
Долазиле су жене које су стидљиво питале за сваку ствар, не желећи да узму превише, мислећи на друге..
И оне које су трпале неумерено, без обзира што те ствари нису имале где да сложе у својим домовима..
Било је и оних које су трпале немилице, не гледајући шта трпају..да би се испоставило да одећу носе на пијацу и препродају..
И оних које никада нису дошле по одећу а да нису донеле ону омалелу њиховој деци, која би могла послужити неком другом..
Сви смо ми људи и много тога се да разумети..
Но, оно што сам данас затекла, после јучерашње поделе, је напросто превршило меру..
Цела дневна соба и трпезарија су личиле на хангар по коме је јурило крдо крмача намерних да за собом оставе што страшнији лом..
Прва ствар коју сам видела је био џемпер моје баке бачен на под и изгажен..јер нико није имао воље да се сагне и макар га склони ако му већ не одговара..
Под је био пун мајица, хаљина, све је било испретурано и згужвано без милости..
Очито ни једна од тих жена, а Богу драгом сам захвална што не знам ко је јуче био на списку за поделу, није ни на трен помислила на оне које су те ствари одвојиле из своје куће, опрале и испеглале за људе који су запали у невољу..
Нити на нас које смо сваку стварчицу преконтролисале, не желећи да неког невољног понизимо нечим прљавим или исцепаним, разврстале мушку, женску и дечју гардеробу, не бисмо ли им олакшале да пронађу оно што им треба..
Ни једна се није постидела пред Мимом која је цело пре подне провела слажући ствар по ствар, два дана пред дипломски испит..
Нису нашле ни мрву поштовања за Нину и Марију, средњошколке које су, уместо да блеје у екран и дангубе по кафићима, здушно копале по кесама..
Нису ни помислиле на Тијану која је на акцију дошла на дан када се селила..јер је сматрала да је важно помоћи другоме..
Нити су се запитале како је Сандра оставила непокретну баку а Гоца дошла болесна јер су знале какав нас и колики посао чека..
И да не набрајам..
Драге госпође које сте јуче биле на расподели гардеробе од 10 до 14.00, не мислећи на то да је тај Војкан, осим што је уступио свој дом да би вам помогао, провео и добар део дана чекајући вас јер је сматрао да сте вредне труда..да вам ја кажем..не да нисте вредне тог труда, него нека вас је срамота пред децом коју сте родиле, пред људима који су желели да вам помогну и коначно, ако мрву образа имате, пред сопственим одразом у огледалу..
Фуј..
No comments:
Post a Comment