Поздрав за моју Клементину..

Синоћ смо Малена и ја, на слабашни мјаук, као без душе излетеле из куће..
Псето је јуришало као помахнитало уоколо, само што ноге нисам поломила по оном блату и рупама, покушавајући да спречим ломљење руке у којој сам држала поводац..

На крају, после помамног претраживања ћошкова које већ напамет знамо, остале смо саме на сред улице, ја у сузама, а Малена цвилећи тако страшно, мајчински, да се душа човеку покида..

То је то..више је нећемо тражити..
Ово је последњи пост о мојој вољеној мачки..
Нисам оволико била несрећна и уплакана ни док сам, једног по једног, губила чланове своје породице..
То је тако нестварно чудно..никоме не бих поверовала..
Можда зато што је била последње моје на овом свету..

Знајући мицонија, не постоји начин да је тај хедониста провео четири дана и ноћи смрзнут и гладан у неком подруму..
Онако лепа, негована и умиљата, увалила се већ некоме..
Мала је вероватноћа да је нешто друго у питању..

Преживела сам позив да из кесе извлачим тело мртве маце, да бих видела да ли је то мицони..
И онај да удомим другу која том неком не треба више..
И масу позива добрих и брижних људи којима се учинило да маца на улици или парку личи на моју Клементину..

Сваки пут се из потраге враћам очајнија и растројенија..
Војкан ми је синоћ рекао да сам на ивици да сиђем са ума..
А ја то не смем да дозволим..

Стотину плаката је излепљено по крају..
Стотине људи је шеровало мицонијеву слику..
То је маца која је гостовала на телевизији, а годину и по дана шета по Нишу на повоцу, пратећи Америчког стафорд теријера..
Колико таквих знате?

Ако се варам, вратиће се..и дочекаће је огромна и несмањена љубав..
Ако је успела да налети на јединог Нишлију у крају који није прокљувио колико је тражена, желим јој срећу..
А њему нека је просто од мене што је, од толико напуштених маца, узео баш моју..
Нека му добри Бог опрости, јер ја не могу..