Не дам свој Ниш из ината..а у инату сам непобедива..

Одрасла сам уз ту чувену фразу "Српски Инат"..

То је тешко преводива реч на било који други језик у потпуном и јасно дефинисаном значењу као у српском..

Британцима је за објашњење речи ИНАТ било потребно скоро пола странице..и опет им није најјасније шта то тачно значи..

Нико живи не зна шта све инат подразумева, понекад ни сами Срби, али би приближно значење било..урадити нешто јер си тако одлучио, ма колико то није добро ни за друге а најмање за тебе самог..

Ова реч је помињана уз сваку ратну победу у којој мала Србија није имала никакву шансу..

Користимо је када сви кажу да нешто НЕ МОЖЕ..а ми баш хоћемо, уз чврсту одлуку..Е, сада ћу да то урадим ИЗ ИНАТА..

И углавном тада може..

Кажу да је свети Сава на инат постао монах, па на инат издејствовао самосталну цркву, Немања на инат поставио темеље будуће велике царевине, цар Душан на инат освојио царство, властелини се из ината клали, Лазар на инат прегазио Турке, Милош из чистог ината одлучио да погуби Мурата..

Инат нам је спасавао живу главу у сваком рату. Из ината смо прешли Албанију, из ината преживели и од живих костурова постали војска коју француска коњица у пуном јуришу није могла достићи..

Из ината смо бирали страну у другом рату, из ината дизали земљу после пустоши остале иза нацистичке чизме, из ината се ругали НАТО-у док су нам бомбе фијукале изнад главе, из ината им не дамо Космет, па нека се пуше..

Гледала сам како ми убијају лепу, богату земљу у којој сам рођена..

Годинама гледам како ми руже и изобличују родни град..

Сведок сам умирања сопствене породице док на свету нисам остала сама..

Задње четири године пред мојим очима умире Ниш, најлепши град у овом патрљку отаџбине који још нису отели и обесмислили..

Ниш је мој град онако како Београд то никада није успео да буде..

Ниш је моја љубав, моја радост и моја нада..

А ипак сам прошлог лета одлучила да га напустим заувек. И њега и моју силовану Србију у којој су само још гробови моји..

И да се никада више не вратим..

Пошла сам на море, тражећи кућу која ће бити мој дом, у земљи која је довољно далеко од овог балканског лудила..

Шетала сам обалом, удишући тај предивни ваздух, уживајући у сунцу и клими какву код куће не познајем..

Нашла сам и кућу..савршену..на стотинак метара од обале, окружену шумом..

Била је као сазидана за мене..

Данима сам пливала гледајући у њу, све стазе током шетње су ме ка њој водиле..

Била је оличење свега онога о чему сањам..

Била је оно што ја желим..

И онда сам преломила..

Вратила сам се у Србију и у свој Ниш..

То је мој дом..

Не дам да ме отерају одавде, ма шта радили, ма колико уништавали, газили, крали, бахатили се без мере и минимума укуса..

Остајем из чистог ината..

Не дам се..

Нек се носе..

Моја кућа из снова, она на обали мора, је била за мене јер је другачија..

Све остале су беле, медитеранске, без крова, окружене палмама..

Само је моја кућа из снова од камена и дрвета, са црвеним кровом и окружена храстовима..

Онаква какву можете наћи било где у Србији..

Требало ми је седам дана да схватим шта је то посебно/обично у њој и само пола сата да се спакујем..