Иста си ђед, штета што си женско..

Шетам нешто данас крај Нишаве..
И знате шта..иста је као увек..тече, лењо се ваља тамо куда је наумила и не хаје за цивилизацијски напредак нити бриге које нас свакодневно море..

Све думајући на ту тему, сетим се својих зверова..
Док сам од ране зоре буљила у компјутер, пратећи Параду победе у Москви и симултано преводећи све што вољени светски, а руски лидер каже, све три су се развлачиле по великој тераси и бесрамно џабалебариле на сунцу..
Напросто бивствују, правећи паузу само због мало физиологије и кукања за храном..

Одлуташе ми мисли тамо далеко уназад по временској линији, до мог необичног ђеда према коме сам гајила још необичнија осећања..
Баку сам неизмерно волела, али је он био то посебно чудо у мом животу..

Кажу да је био опак радник, да му равна није било у целом златиборском крају..чувен надалеко по вредноћи, хитрости и упорности да нешто заврши без паузе и предаха..
Први је зидану кућу направио у Кремнима..и то свакако није била једина ствар у којој је био први..
Дружио се са локалним попом и ветеринаром од када су се први пут срели, па док их није сахранио, лагано чекајући да дође и његов ред..

Током рата је одбио да се определи..
Мрзео је Русе, волео Амере..
Немце није могао да поднесе још од претходног рата када је због њих, као дечарац, остао сироче..
Умро је мој прађед Михајло негде у Албанији, не дочекавши да види море и спас на обали Грчке..а да га је ђед једва и запамтио..
Партизане је презирао, за четнике тврдио да су олош, па је тако изабрао своју страну и рат провео на врх Таре где га ни медведи нису пронашли, а камоли "глупани који се играју војске док нам младост Србије поново умире"..

После рата је упорно палио свећу крај колача и млевеног жита уочи Божића, Васкрса и крсне славе Ђурђица, пар тренутака пре него неко из Комитета дође да га покупи у апсану "да се преваспита и призове памети" док инкриминисани дани не прођу..

Није се опаметио, мада ми ни даље није јасно како га неко није убио у време када се због много мањих грехова ишло на тешку робију, а глава се губила лакше него икад..
Казали су ми да је нечим, својевремено, задужио Темпову матер, а она није била од оних који заборављају помоћ..
Не знам да ли је то тачно, али знам да је мој најстарији стриц, као убеђени тврдоглави стаљиниста, враћен из групе упућене на Голи оток након што је ђед нестао из куће на два дана, поневши са собом само врели сомун и кришку тврдог лањског сира..
Ко би га знао..

Изродио је једанаесторо деце, како кажу у том тврдом, суровом крају, мада сам ја у школи учила да децу рађају жене..
Једног сина је младог изгубио. Знам да га бака никада није прежалила, а да га ђед ни за живу главу није помињао, мада је једино његову слику држао на зиду крај великог сата који је навијао свакога јутра пре него што би бака поставила доручак на сто..
Осталу четворицу је ишколовао и пустио у свет, али су се они, без посебног позива и договора, налазили у Кремнима за породична окупљања и за косидбу..

На једном од тих окупљања, позвао је синове и рекао им да се он у животу довољно нарадио и да сада они смисле како ће да прехране њега и баку..
Толико..
Без подпитања и дубље анализе реченог, сваки од њих је на почетку месеца слао део, срећом добре, зараде оцу..

Следећих 45 година живота је провео по устаљеном редоследу..
Ујутру би, након доручка, одшетао до центра села, на око 3,5 км удаљеног од његове куће, да попије кафу и једну љуту из оне мале кафанске чаше из које зароњени палац истисне сав садржај, са оним истим попом и ветеринаром, тврдоглаво одбијајући да промени или прошири друштво, иако је било пуно оних који су висили крај стола, у узалудној нади да ће једном бити позвани да седну..
Колико ја знам, то се никада није догодило..

Након послеподневног одмора, сео би под омиљену шљиву на сред дворишта, дубоко загледан у планинске врхове у даљини..
Знао је тачно колико је сати, уз грешку плус минус 2-3 минута, само на основу кретања сенке око те шљиве..

Изненађујуће пуно људи је током дана пролазило крај његовог дворишта, али не памтим да је икада ико сам макар покушао да отвори велику, иначе увек откључану капију..
Људи су довикивали поздраве и што шта га питали, дерњајући се ослоњени о дрвену тарабу, а он је понекад и по читав сат одговарао, распитивао се, разговарао са њима или напросто једним "А?" ставио до знања саговорнику да не чује, иако поуздано знам да му је слух био перфектан..

Ретке је позивао унутра да му се придруже..
Понекад би то чинио након 10-15 минута разговора, као да је давао себи времена да процени прича ли му се или не, а ретко би човека одмах свратио у двориште..
Невероватно, али један од тих људи је био Циганин луталица..
Само је, пролазећи крај тарабе, добацио: "Помаже Бог часна старино" и био намеран да настави пут, када је ђед, мимо бичаја, устао са своје хоклице, свратио човека унутра и довикнуо ми: "Иди реци баби да пристави кафу"..
Тако, стојећки, није дочекивао ни рођену децу, само попа када је долазио да свети водицу..

Само једном, тада, сам га питала зашто не зове људе чешће у двориште као тог Циганина, него их пушта да вичу са пута..
Само се осмехнуо и рекао: "Није човек свако ко говори, али још ти је рано да то разумеш"..
Ето ђеде, дошло је време да разумем..и све чешће сањам ту дрвену тарабу и велику капију кроз коју неће моћи свако да прође..

Био је прек, кажу, мада је према мени био нежан и пажљив. Није из куће излазио без шајкаче и штапа, иако се о њега никада није ослањао. Упорно је носио чојане српске панталоне и онај везени прслук који сам, сем на њему, виђала једино у музејима..
Није хтео да прича о себи..
Никада..
Највише сам о њему сазнавала од других, најчешће из ситница, често од мени непознатих људи, који су умели да ме "уставе" на сред пута уз речи: "Ти си од Јеремијиних, одмах се види"..
Прво сам са чуђењем питала одакле знају да сам његова, а после сам знала одговор и да не питам..кажу да ходам право, уздигнуте главе и да нико од Вишеграда до Ужица тако не корача..само он..и да не могу бити ничија друго..

Умро је као што је и живео, по своме..
Вратио се из центра села, прочитао новине испод вољене шљиве и отишао да дремне после ручка, као и увек нешто пре 16.00..
Заспао је заувек, након тихо изречене молитве "Оче наш", без које није никада пошао у кревет, иако је у цркву ишао веома ретко..али, то је било још једно од питања за чији одговор ми је "још било рано"..

Бака, која је тешко боловала дуже од две године, коначно је одахнула, јер је, како је рекла, коначно могла да се спреми на пут..
Нико није разумео..
Ја јесам..
Ђед је одувек говорио да жена не може да корача другачије но два корака иза њега..
Није ту било изузетка, сем једног..
Његова прва унука је умела чак и под руку да га држи док хода крај њега..али, она је ионако била "исти Јешко, штета што је женско"..

Тачно две недеље након што је отишао, била сам спремна за пут..иако је брат мислио да сам луда..
Гледала сам у сат и одбројавала минуте..
Када су казаљке показале 16.00, сат је стао, као што је стао и две недеље пре тога..
Нико не зна како је то могуће, али се добро сећам да је отац, гледајући у заустављене казаљке, рекао: "Јесте ли спремни? Крећемо за пар минута"..
Двадесетак секунди касније је зазвонио телефон..